TRI GODINE BEZ DUDE IVKOVIĆA: Velikan čija će se dela zauvek pamtiti

Popularni Duda bio je dete Beograda i Crvenog krsta. Nikada se nije stideo da prizna da je "krstaš" i to je uvek sa ponosom isticao. Uvek je bio neko ko je u prvi plan isticao da svugde predstavlja svoj "Krst", Beograd i tek onda Jugoslaviju ili Srbiju (kao što su radile i neke njegove komšije koje su uvek isticale svoje poreklo iz tog kraja prestonice, na primer Dragan Gaga Nikolić, prim. aut.). Kao takav, bio je tipičan predstavnik ovog dela Beograda. Ponekad se činilo grub, ali zapravo beskompromisan, autoritativan, no pre svega vrlo požrtvovan i posvećen poslu kojim se bavio. Razumeo je igrače i znao da im nađe pravo mesto u pravo vreme.

Iako je igračku karijeru proveo u beogradskom Radničkom, pravu afirmaciju kao trener stiče u Partizanu sa kojim je osvojio Kup Radivoja Koraća 1979. godine i imao priliku da vodi neke od najboljih igrača tog vremena kao što su Dražen Dalipagić i Dragan Kićanović. Nakon ovog perioda vodio je Radnički, Šibenik i Vojvodinu da bi ušao u "odabrano društvo" selektora košarkaške reprezentacije Jugoslavije.

Olimpijske igre u Seulu bile su prvo veliko takmičenje na kojem je Ivković predvodio reprezentaciju i odmah se okitio srebrnom medaljom. Neprikosnoveni Sovjetski Savez je bio jači, ali to je bio tek početak jedne priče koja će ostati upisana zlatnim slovima, ne samo u istoriju jugoslovenske košarke, već i u istoriju kulture nekadašnje zemlje.

Već naredne godine u Zagrebu, rodio se najbolji tim na svetu toga doba. Dražen Petrović, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa i još mnogo asova ove igre letelo je po parketu, a svemu je dirigovao upravo Duda Ivković. Sve protivnike su pobeđivali sa po 20-ak razlike, a publici su priređivali maksimalnu zabavu. Mnogi još uvek pamte kako je Divac podigao Zorana Radovića u finalu utakmice protiv Grčke da bi zakucao... jednostavno, Duda im je dozvolio da se igraju košarke.

Ništa manje zabavno nije bilo ni naredna dva takmičenja (Mundobasket 1990. u Argentini i Evrobasket u Italiji 1991.), a onda se sve srušilo...

Rat, hiperinfalcije i sankcije koje su uvedene tadašnjoj SR Jugoslaviji, sprečile su Dudu da povede "plave" na megdan čuvenom američkom drim-timu. Takođe su sprečile i da ih vodi pred vojim navijačima do odbrane svetskog trona (Mundobasket 1994. trebao je da se odigra u Beogradu), ali sve se vratilo 1995.

Posle kvalifikcija u Sofiji i odlaska na Evrobasket, Jugoslavija se vratila na mesto gde koje joj pripada, na vrh evropske košarke. Kao evropski šampioni, otišli su "plavi" na Olimpijske igre 1996. i pružili otpor moćnim Sjedinjenim Američkim Državama, a onda se Duda Ivković povukao i prepustio kormilo svom kumu i prijatelju Željku Obradoviću.

Ivković se posvetio klupskoj košarci i time napravio sjajan potez. Već 1997. osvojio je Evroligu sa Olimpijakosom koji je do tada bezuspešno pokušavao da sustigne mnogo jače rivale poput PAOK-a, AEK-a, Arisa i Panatinaikosa. Duda je od Olimpijakosa napravio grčkog velikana. Ne čudi što ni jedan dan ne prođe u Pireju da se ovog sjajnog trenera ne sete, tako ga nisu zaboravili ni danas.

- Dušan Ivković, zauvek u našim srcima! - napisali su iz ovog kluba.

Sezona 96/97 nije bila jedina "iz snova" koju je podario ovom klubu. Mnogi navijači će mu večno biti zahvalni za istanbulsku noć 2012.( njemu i Jorgosu Printezisu, prim. aut.). Olimpijakos je te godine, bez i jedne prave zvezde odveo do titule Evrolige, prve baš od te 1997. i što je još važnije, stvorio je tandem koji će ispisati istoriju evropske klupske košarke Vasilis Spanulis - Jorgos Printezis.

Reprezentacija... Duda je nije zaboravio, naprotiv. Kada je bilo najteže prvi je prihvatio da pomogne. Sada već davne 2008. Srbija je dotakla košarkaško dno. Prvi put nije prošla grupu na jednom velikom takmičenju, sistem je bio u raspadu i jedno što je imala bio je talenat. Duda je to znao. Došao "resetovao" tim i počeo od "nule". Neki novi klinci stupili su na scenu a ponovo je tvorac "novog velikog tima" bio Dušan Duda Ivković.

Na Evrobasketu 2009. u Poljskoj, tim predvođen Milošem Teodosićem, Nenadom Krstićem, Miroslavom Raduljicom, i mnogim drugima momcima kao najmlađi na turniru osvojio je srebro i poslao jasnu poruku da od njih možemo očekivati mnogo u narednom periodu. Iako je to bila jedina Dudina medalja u ovom mandatu, uradio je nešto mnogo više. Napravio tim za budućnost sa kojim je Aleksandar Đorđević osvojio tri srebra i napravio najveće košarkaške uspehe još od početka ovog veka.

Vodio je Ivković ekipu "Olija" još od 2014. do 2016. a onda se povukao spektakularnom utakmicom u Atini i otišao u zasluženu penziju.

Iako penzioner, vredno je pomagao srpskoj košarci. Bio je uz Košarkaški savez Srbije kolko god i šta god da je trebalo i uživao je u svojoj najvećoj strasti posle košarke - golubovima.

Mirno je Duda pratio sve što se dešavalo u srpskoj i svetskoj košarci, sve do 2021. kada se preselio u večnost.

Otišao je Duda Ivković, ali ono što je ostavio srpskoj košarci živeće večno kao sećanje na najlepšu košarku na svetu koju je igrala baš Dudina Jugoslavija.

BONUS VIDEO: PEŠIĆ NASMEJAO SVE! Selektor odgovorio koliko je dugo slavio u kafani sa košarkašima