MNOGO VIŠE OD LEGENDE: Srpski Barkli, mister MVP, ali iznad svega toga čovek za primer svima
TRENIRAO je boks i karate pre nego što ga je prst sudbine usmerio ka košarci. Nema sumnje da bi Dejan Milojević, borac po rođenju, postao borilačka veličina da ga drug na rođendanskoj proslavi nije ubedio da dođe na košarkaški trening u tadašnjem Tašmajdanu, sadašnjem Beovuku.
FOTO: KK Partizan
- Dan ranije nisam znao da taj klub uopšte postoji, kasnije sam shvatio da vam život kroji sudbinu i da ne postoji slučajnost - prisetio se jedne žurke koja je 13-godišnjem dečaku nacrtala zvezdanu mapu.
Vrata Beovuka otvorio mu je trener Miša Lakić, očinski ga proveo kroz hodnik na čijem kraju je spoznao ljubav prema košarci. Povratka nije bilo. Priče o mladom vuku iz lokalnog Beovuka razlivale su se beogradskim ulicama. Neke su bile toliko neverovatne da se s pravom moglo posumnjati u njihovu verodostojnost. Jedan klinac je protiv kadeta OKK Beograda postigao 131 poen!
- Greška, dao sam 141. U prvom poluvremenu sam imao 58 i došli smo na ideju da probamo da oborimo rekord iz mlađih kategorija Zorana Radovića, nešto više od 130. Svi su igrali za mene i uspeli smo.
Rezultat utakmice koja je iznedrila mit o čudesnom momčiću glasio je 202:52. Prva u nizu nezaboravnih za srpskog Barklija, koga je taj nadimak pratio od finala kadetskog prvenstva Srbije protiv Partizana.
- Imao sam 55 poena i 20 skokova u meču sa veoma dobrom generacijom Partizana. Tada su me prozvali srpski Barkli.
Sličnosti sa ser Čarlsom su neporecive. Krilni centar nizak za centarske standarde, ramena toliko široka da mogu da zaklone sunce, snaga koja pomera brda, osećaj za prostor i postavljanje u reketu takav da čini nebitnim manjak centimetara. Lopta je nekako uvek završavala u Dekijevim rukama.
GREŠKOM SAČUVAO NOVICKOG
MILOJEVIĆ je za reprezentaciju Srbije odigrao samo šest utakmica, po tri na evropskim prvenstvima 2001. i 2005. Za mnoge premalo, za njega tačno po meri.
- Igrao sam onoliko koliko je trebalo. Te 2001. ispred mene su bili bolji igrači, ja sam bio zadovoljan, iskoristio sam svoje minute - prisećao se te zlatne 2001. i jedne anegdote. - Protiv Nemačke je Kari Pešić slučajno upisao broj 13 u startnu petorku umesto 14. Dogovor je bio da počne Tomašević, a ne ja. Dobro sam čuvao Dirka Novickog, posle je Pešić rekao kako je to bila dobra taktička zamisao. Ni dan danas neće da prizna da je to bila greška.
Mister MVP nije jurcao za statistikom, pratila ga je kao senka kroz čitavu karijeru. Kada je njegovo ime u protokolu utakmice, znalo se ko će biti najkorisniji po svakom meraču. Ponekad ste imali utisak da može samo da stoji u ćošku i opet da pobedi u igri brojeva. Od nekih je moglo da vam se zavrti u glavi. Rekorder ABA lige po prosečnom indeksu iz sezone 2003/2004, poslednje u dresu Budućnosti, indeks 55 iz utakmice Partizana i Olimpijakosa, drugi najveći u istoriji Evrolige. Ni dolazak među crno-bele nije bio slučajnost, već odluka bazirana na vrednostima od kojih Deki nikad nije odstupao.
- Želeo sam da igram u Partizanu iako sam u tom trenutku imao duplo unosniju ponudu moskovskog Dinama.
U Valensiju je otišao zbog lepog života za porodicu i prijateljstva sa Vuletom Avdalovićem, u Galatasaraj zbog predivnog pogleda na Bosfor.
- Možda ne bi trebalo da gradite karijeru na takav način, ali mene nije bilo briga. Jedan život imate i treba da uživate u svim njegovim aspektima.
NISAM NAPRAVIO JOKIĆA
TRENERI se neretko spore oko toga ko je stvorio nekog igrača. Milojević to nikad sebi nije dozvolio, čak i kada je tema najbolji na svetu Nikola Jokić.
- Nisam ja napravio Jokića, samo sam mu pomogao da razvije svoj potencijal. Više od toga trener ne može da uradi. Pomogao sam da dođe do Denvera, a tamo mu je pomogao Ognjen Stojaković da ode na viši nivo i postane ovo što je danas. Nije to samo pokažeš dve finte, pa će onda da igra dobro. Uključeno je mnogo toga, emotivan odnos prema igri, saigračima, sve to mora da se upakuje.
Možda ga je praćenje malih stvari koje život čine lepim skrenulo sa puta ka statusu igračke legende, ali za svoje najbliže, za svoju porodicu, prijatelje i sve koji su imali tu sreću da se istope od najtoplijeg osmeha na svetu, Deki je bio mnogo više od toga.
- Savršen čovek, kad porastem želeo bih da budem kao Deki - rekao je jednom prilikom Nikola Jokić, najraskošniji cvet iz Milojevićeve trenerske bašte, koju je zalivao punih osam godina u Megi svojom posebnošću, ljudskom i stručnom.
U njoj su procvetali i Vasilije Micić, Ivica Zubac, Goga Bitadze, Vlatko Čančar, Timoti Luvavu, Adam Mokoka, Marko Simonović. Krenuo je za njima u Ameriku, čak je i odbio poziv Partizana da se vrati u klub kao trener. Srce ga je odvelo u San Francisko, među šampionske ratnike Golden Stejta. Pristupnicu je potpisao ratničkom biografijom, beskompromisnom borbom za samu srž igre i života.
Kada nas pogode tragedije, često čujemo da život nije fer. Život je samo život i pokušajte da ga živite kao Deki Milojević.