NIJE DEBAKL 2005. NAJGORE ŠTO SE DESILO... Željko Obradović otkrio šta mu je teže palo od "šamara usred Srbije"

Sve je bilo spremno za feštu u beogradskoj Areni do koje Dejan Bodiroga i drugovi nisu stigli. Srpska Atina, odnosno Španija i Francuska su bili kobni za naše momke, ali ne samo da je to bio najveći neuspeh i šamar za našu košarku, od te večeri i nesrećnog poraza od "trikolora" smo ostali i bez Željka Obradovića.

Najveći trener svih vremena razočaran rezultatom, ali i ponašanjem pojedinih igrača imao je i epsku konferenciju na medije, kada je obećao da više nikada neće voditi nijednu reprezentaciju, ni pričati o našem nacionalnom timu. Rekao je popularni Žoc tada sve što mu je na srcu i nikada više. 

To je neka Obradovićeva rak-rana i možda jedina mrlja u karijeri, a mnogi to prvenstvo komentarišu kao najveći Željkov neuspeh, ali...

Međutim, najtrofejniji evropski stručnjak i najvažniji čovek za Partizanov povratak u Evroligu kaže da nije tako. Prema njegovim rečima, postoji jedna reprezentativna akcija koja mu je još teže pala... Bila je to 1999. godina, tada je SR Jugoslavija donela bronzu koja, kako kaže, "nikoga nije zanimala".

- Znaš šta, to je prošlo mnogo vremena... Mnogo puta sam rekao da je to jedan od najtežih trenutaka u mojoj profesionalnoj karijeri i mnogo puta sam objašnjavao, ne bih da se vraćam. To je sastavni deo ovog posla. Ja sam na sreću imao mnogo više dobrih i srećnih trenutaka, ali je sport takav. Skoro je neko pričao o tome i dali su kao primer verovatno najboljeg igrača svih vremena Majkla Džordana, da je šest puta bio prvak u NBA ligi. Igrao je ne znam koliko godina, na primer 15. To znači da devet puta nije bio! Je l' to sad znači da on nije bio uspešan? Šta da kažem, sastavni deo ovoga su i porazi i pobede - rekao je Željko Obradović o 2005. u emisiji "Sportsko popodne sa Jelenom". 

Nakon četiri velike medalje u nizu, košarkaši Jugoslavije su 1999. otišli na Evropsko prvenstvo dok su našu zemlju zasipale bombe, a sa turnira je doneta bronza.

- Ja sam imao još jednu tešku situaciju, za koju ljudi nisu znali. Možda mi je još teže palo. Imao sam velike probleme u pripremama, organizovanju priprema. Trajalo je bombardovanje Beograda, Podgorice... Pričam o Evropskom prvenstvu u Francuskoj. Bili smo prvaci Evrope '95, drugi na Olimpijskim igrama '96, prvaci Evrope '97, prvaci sveta '98 i onda odjednom dolazi Francuska. Zbog dva promašena zicera, a lopta je bila kod najboljih igrača, ispali smo od Italije. Osvojili smo bronzanu medalju i to je bilo kao da smo išli bez veze. Nikog nije bilo da te sačeka, da ti kaže neku lepu reč. Meni je bilo krivo zbog igrača, znam da sam posle utakmice sa Italijom bio strašno tužan. Možda najtužniji ikad u karijeri! Čak i tužniji nego 2005. godine. Uvek kad se vraća reprezentacija, a ja sam imao sreću da budem i igrač i trener u reprezentaciji, to je nešto što je neverovatan osećaj - zaključio je trofejni trener.