AUTSAJDERI
AUTSAJDERSKA priča srpskih košarkaša na Svetskom prvenstvu u Manili nije do samog kraja ispratila tipični scenario. Unapred otpisana sportska grupa u kratkom periodu doživljava raznolika iskušenja, svakim danom postaje homogenija, otvorenija za velike snove i naposletku ih pretvori u čudesnu stvarnost, uz koju suzu radosnicu i nepodeljenu naklonost publike.
Ne, to nije priča ovih 12 momaka, iako su nekako uspeli da ih ubede da su autsajderi. Kompleks niže vrednosti nametnut im je površnim stavovima da bez Nikole Jokića i još nekih nisu niko i ništa. Osim domaćih medijskih zveri u krvoločnom lovu na klikove, u tom nedelu su saučestvovali i pojedini FIBA analitičari. Neke lično poznajem i, verujte mi, ne bi probacili loptu kroz obruč ni da ih Nikola Milutinov podigne do visine koša.
Zbog toga je posao Svetislava Pešića bio mnogo više od trenerskog. Kao u filmu „Rezerve“, u kome Džin Hekman kao „kouč“ američkog fudbalskog tima ubeđuje sportske i životne autsajdere da mogu da budu jednako dobri kao razmažene zvezde u štrajku zbog premalo miliona na računima. Morao je da ih uveri da nisu rezerve, da ih je na svetsku pozornicu doveo njihov talenat, njihovi igrački i ljudski kvaliteti, ono što nose u grudima i možda ni sami nisu svesni koliko je veliko i predivno.
Da, ovo je priča o predivnoj grupi momaka, koji su u prvom poglavlju bili saigrači pod državnim barjakom, u poslednjem nerazdvojni drugovi, braća po svemu osim po krvnom srodstvu. To će zauvek ostati, poput dečačke družine u remek-delu reditelja Roba Rajnera „Stand by me”. I u Manili smo gledali film o odrastanju, o jednom umalo tragičnom događaju koji ih je još više zbližio, okupio oko vatre te ledene noći. Gledali smo kako grade tim kadar da se uhvati u koštac sa svakim i svime na ovom svetu, ali smo, iznad svega toga, gledali kako grade uspomene na doba koje će jednog dana postati slatki nezaborav.
Njihove suze nisu oplakivale izmaklu zlatnu medalju. O velikom rezultatskom postignuću prozborili su tek koju reč, kao jedan (za svi) govorili su o tkanju te neraskidive veze za ceo život. Zato su suze nakvasile taj poslednji takmičarski dan. Svako zna kakav je osećaj kad te preseče saznanje da se bliži vreme da nas život razveje na razne strane, neretko i otuđi.
Ne, ovi momci se nikad neće otuđiti i za njih još nije došao taj neumitni čas fizičkog razdvajanja. Gledaćemo ih i na Olimpijskim igrama u Parizu iduće godine i sasvim sigurno neće biti autsajderi. Sa Jokićem ili bez njega.