VREMEPLOV: Početak doba renesanse sa Dudinim klincima

Odigrana je 7. septembra 2009. u Varšavi, na samom početku Evropskog prvenstva do kojeg smo stigli preko tegobnih kvalifikacija pod komandom legendarnog trenera Dušana Ivkovića, povratnika na klupu nacionalnog tima.

Protivnik - najteži mogući. Najbolja generacija španske armade, aktuelni svetski prvak i olimpijski vicešampion, koji je dve godine ranije izneverio očekivanja nacije na svom tlu. U finalu EP 2007. izgubio je od Rusije i propustio priliku da kod kuće osvoji prvo kontinentalno zlato. Na istom takmičenju, naša reprezentacija nastupila je prvi put kao Srbija i završila učešće sa tri poraza u grupnoj fazi. Neslavan završetak kratke selektorske karijere Zorana Moke Slavnića, koji je doduše tada uvrstio u tim nekoliko mladih igrača, kasnije nosilaca vedrije budućnosti.

Četvorica iz neobuzdane družine popularnih Mokinih „moskitosa“, neki su ih zvali i „mokanosi“, našla su se i u Dudinom tefteru za prvenstvo rehabilitacije u Poljskoj. Miloš Teodosić i Milenko Tepić kao deo zlatne generacije mlađih selekcija rođene `87, godinu stariji Novica Veličković i godinu mlađi Stefan Marković. Dašak iskustva u izuzetno mladoj ekipi bili su Nenad Krstić, Kosta Perović i Bojan Popović, ostali su mahom bili debitanti u seniorskom dresu sa državnim grbom - Nemanja Bjelica, Milan Mačvan, Miroslav Raduljica, Uroš Tripković, Ivan Paunić.

Na startu Evrobasketa 2009. čekalo ih je vatreno krštenje u kojem su mogli da postanu pepeo. „Crvena furija“ je uhvatila zalet na SP u Japanu 2006. i bila tek na početku duge trofejne vožnje sa braćom Gasol, Navarom, Garbahosom, Fernandezom, Rejesom, Ljuljom, Rubijom... Imala je i nedovršen posao sa prošlog šampionata, na kojem je naturalizovani Amerikanac u selekciji „zbornaje“ Džej-Ar Holden ostavio Madrid u mukloj tišini.

Dudini kočoperni klinci nijednom nisu ustuknuli pred autoritetom tima kome je unapred dodeljena zlatna medalja. Iako nisu razvili krila svog neupitnog napadačkog potencijala, odbranom su isključili sve motore košarkaškog bolida sa Pirineja. Kada su poveli sa 19 razlike, lica španskih velemajstora mogla su se preslikati na slike Fransiska Goje iz njegove crne faze. Kao da su u tim momentima svedočili nezamislim prizorima užasa.

Za Srbiju je to bio lep početni potez četkicom na svežem platnu, nagoveštaj da dobijamo generaciju kadru da prekine post osvajanja medalja dug sedam godina. To se i dogodilo poslednjih dana leta te 2009, kada je protivnik u finalu ponovo bila Španija, naoštrena i krajnje osvetoljubiva.

O tom revanšu pisaćemo nekom drugom prilikom, ovom smo se vremeplovom vratili do naše premijerne na Evrobasketu u Poljskoj i znakovite pobede nad strašnim Špancima - 66:57.

SRBIJA 66 - ŠPANIJA 57 (15:12, 23:11, 18:14, 10:20)

DVORANA „Torvar arena“ u Varšavi. Gledalaca: 3.600. Sudije: Brazauskas (Litvanija), Lotermozer (Nemačka), Latiševs (Letonija).

SRBIJA: Popović, Tepić 10 (3/6 za dva, 1/2 za tri), Teodosić 4 (4 sk, 3 as), Paunić 4, Bjelica 2, Marković 2 (4 sk), Tripković 3, Raduljica 2, Krstić 17 (7/12 za dva, 6 sk), Perović 2, Veličković 12 (3/3 za dva, 2/7 za tri, 8 sk), Mačvan 8.

ŠPANIJA: P. Gasol 9 (7 sk), Fernandez, Rubio 6, Navaro 14, Klaver, Rejes 12 (6 sk), Kabezas, Lopez 3, Ljulj 9, M. Gasol 4 (9 sk), Mumbru, Garbahosa.