"DŽOKER" PRAVI NOVE "OL-STAR" IGRAČE: Porodica Jokić pokrenula veliki projekat

Dug je spisak košarkaša koji su zahvalni Hemofarmu za razvoj i lansirnu tačku karijere. Taj klub i Vršac dali su najbolje draftovanog Srbina, Sombor je dao najboljeg košarkaša planete i dvostrukog uzastopnog MVP-ja NBA lige, a baš taj MVP želi da njegov grad stvori neke nove nade srpske košarke.

Sombor je i pre Jokića bio poznat košarkaški po Radivoju Koraću, Draganu Tarlaću, Željku Rebrači, Mlađanu Šilobadu, Jovu Stanojeviću i drugim igračima koji su rođeni u pomenutom gradu ili su odatle počeli svoje životno-košarkaške priče.

Jokićeva priča je posebno specifična i zahvaljujući tome sa braćom Strahinjom i Nemanjom želi da uloži u svoj grad i klub koji nosi ime "Džoker" i bude motiv nekim novim klincima. Već ste mogli i da pročitate kako MVP stiže da na Jutjubu prati sve mečeve Džokera u pauzama između obaveza koje ima u Denveru.

Tim povodom, otac  Nikole Jokića Branislav je pristao da govori za Sportal.

Pomalo sumnjičavo nas je gledao čak i njegov sin Nikola kada smo došli na sada već čuvenu adresu, na kojoj se nalazi najpoznatija štala na svetu. Ispostavilo se samo da mu otac nije rekao za naš najavljeni dolazak, a u jeku su bile pripreme za odlazak u Švedsku. 

- Znam da je teško dobiti intervju sa Nikolom, eto, vi ste retki, prvi u godinu dana koji su došli da prave priču o Džokeru, ne znam ni zašto sam vas na prvu loptu prihvatio, da ste rekli da radimo o konjima, ne bih pristao. A ovako o Džokeru, to mi je malo interesantno, relativno je novi klub na nebu Srbije, pa hajde, neka nas ljudi čuju i vide, ko smo, šta smo i šta hoćemo, šta radimo - iskren je bio Branislav Jokić u jednom kasnijem delu priče.

Da ne dužimo, prepustićemo mu reč kada je u pitanju Džoker, klub koji želi da se etablira u KLS, a dalje - budućnost će pokazati.

- Cela priča sa Džokerom je počela pre četiri godine u ovo vreme, tadašnji SO Koš je bio u problemima, neki momci su me pitali da li mogu da pomognem malo, i ja i porodica, u organizovanju kluba na zdravijim i normalnijim osnovama. Tada smo ja i tih par momaka napravili dogovor da napravimo novu skupštinu i klub, to smo i uradili. Ja sam postao predsednik kluba, pojavili su se i drugi ljudi koji mogu i hoće da pomognu novoformiranom klubu koji je promenio ime u Džoker, jer je to Nikolin nadimak. Hteli smo da na taj način propagiramo klub i da klub tako bude interesantan deci, da se ona poistovete sa trenutno najboljim igračem Srbije, možda i šire. Mi smo taj klub osnovali tako što smo prvo počeli ispočetka. Napravili smo petogodišnji plan, organizovali grupe dece, postavili trenere, primili dva-tri nova mlada trenera. Svi koji su imali želju, htenje i volju da pomognu klubu, bili su dobrodošli. Petogodišnji plan i program rada koji je nekada izlazio u biltenu KS Vojvodine, napravili smo za sve mlađe kategorije po godištima, od najmlađeg do najstarijeg. Napravili smo program rada i ciljeva, u narednih pet godina. U petoj godini je cilj bio da budemo ovde gde smo sada, ove godine. Da uđemo u prvu B ligu godinu, a mi smo to uspeli godinu dana ranije, sada. Dakle, petogodišnji plan ispunjen je godinu pre.

Kako su izgledali sami počeci rada? 

- U početku, ja sam smatrao da ne treba da bude velikih ulaganja, ali prošle godine su se malo aktivnije uključili moji sinovi, naročito najstariji Strahinja. On je rekao: Hajde, idemo, cilj nam je prva liga za dve, eventualno tri godine. Znači prvi stepenik smo prošli ubedljivo, imali smo jedan poraz, onako, na muku i mišiće smo izgubili, ali hajde, nema veze. Ostalo je sve dosta ubedljivo dobijeno. 

- Naredna godina je veliko iskušenje za klub, kako igrački, tako i organizaciono. Ipak smo mi relativno mlad klub za visoke rangove takmičenja. Cela logistika kluba mora biti na određenom nivou. Prošle godine smo uložili poprilična sredstva kako bi klub funkcionisao što bolje. Počevši od klupskog autobusa koji smo kupili i brendirali Nikolinim likom, pa sve do hale i njenog brendiranja, uređivanja... I ja sam sam išao čak i do pokrajine da pomognemo, da se parket uradi na leto, mislim da sad treba da počnu radovi, da bismo uopšte mogli da igramo u saveznom takmičenju, posebno u KLS. To je plan za godinu ili dve.

Kakav je proces kadrovskog formiranja?

- Klub, što se tiče kadrovskih rešenja, ima program rada, dovođenja i odvođenja igrača, mislim da smo jedan od retkih klubova koji su puno investirali u igrače. Naši momci stanuju u Somboru u privatnim stanovima, maksimalno su uređeni i sređeni, imaju tri plaćena obroka, imaju platu koji svako zarađuje prema svom zalaganju, radu, trudu i znanju u košarci. Ove godine, pošto smo ušli u viši rang, verovatno će doći do personalnih promena. Sada, ovih dana, imamo kontrolne treninge, doveli smo trenera za juniore i kadete, pošto imamo želju da značaj Džokera na nebu Srbije bude i u drugim kategorijama. Mislim na jedinstvenu ligu Srbije u tim kadetskim i juniorskim selekcijama. Naša priča se čula nadaleko, imao sam posete iz Saveza - pomaganja, logistika, 'šta vam treba'. Verovatno su ljudi prepoznali našu želju i mogućnost, da želimo da uložimo i napravimo mali košarkaški centar. Meni je uzor nekadašnji Vršac, čak je i moj srednji sin kao junior igrao u Hemofarmu kao junior kod Pere Rodića, u toj generaciji Miličića, Pupovca, Aleksića...

Da li je i Miško Ražnatović savetnik?

 

- Puno nam pomaže i on nekim savetima i pričom kako se šta radi, kako je pametnije, kako nije. Ali mi tražimo svoj put, specifična smo i mala sredina, moja je želja bila da od prvog dana budemo neki regionalni centar košarke, zapadnobačkog okruga, pa i malo šire. Ovde je i narod malo izmešan, ima svih iz svih krajeva stare Jugoslavije. Genetski potencijal je poprilično pristojan, ovaj kraj je dao dosta košarkaša koji su bili uspešni i u Srbiji i šire. Što se tiče planova, cilj je KLS, gde bi trebalo da kad se namestimo, ne budemo neki prolaznik kog će vetar da oduva, nego da budemo stabilna ekipa, da probamo da napravimo priču sa stvaranjem mladih igrača. Bićemo verovatno prinuđeni da dovedemo igrače iz drugih krajeva, država, drugih boja, da pomognu u opstanku. Ali prioritet će biti dovođenje i formiranje mladih igrača. Što ja kažem, Nikolu je samo njegovo veliko košarkaško znanje, mnogo rada i malo sreće stvorilo da bude to što jeste. On je kao mali bio malo i nezainteresovan za košarku, više je bio za neke druge stvari, to se vidi i na zidu iza mene, sve je u formatu konjičkog sporta koji on obožava. Ali prioritet je bila i ostala košarka. E sada, kada bi pored Koraća, Tarlaća, Rebrače, Nikole, stvorili još nekog tih razmera i visina, to bi nam bio najveći uspeh. Za to čovek i radi i postoji, za to troši vreme, novac, sebe i prijatelje, poslovne partnere. Nećemo mi tako lako odustati. Moji momci su mladi ljudi, uhvatili su taj zalogaj, treba to izneti.

Što se tiče logistike, kako su tekli potezi od početka do sada? 

- Što se tiče nekih dodatnih stvari, klub je dosta uložio u halu koja je gradska hala u okviru sportskog centra. Mi imamo želju da sredimo parket, želimo da sredimo tribine, napravimo VIP lože. Da to bude hala kao što je Milenijum u Vršcu. Čak i u Futogu ima lepa hala, mislim da nema hale u Vojvodini i šire u kojoj nisam bio. To je želja, da se igra seniorska košarka, saveznog ranga, da dođe reprezentacija, da ugostimo turnire i budemo pomoćnik Saveza. Kao suorganizor, uz grad koji je prepoznao šta želimo i koliko želimo. Ovo je već druga godina u kojoj nam iz grada sredstvima budžeta pomažu daleko više nego pre. Ali i to je posledica nekog uspeha. Bez uspeha nema nagrada, i tako se to vrti. Želja je da za godinu ili dve budemo tu, a što se tiče mlađih kategorija, mi ćemo i ovde godine održati kamp u SC Partizan tu u centru grada, imamo dva terena za košarku. Eto baš smo juče kupilli dva koša koja treba tamo da namestimo, da mogu da igraju, treniraju, da se zabavljaju. Imali smo dve godine korone, deca nisu nigde išla, pa to bude fešta i dođe mnogo roditelja i dece. To i jeste cilj, da deca zavole sport, da i roditelji zavole sport i dođu i na mečeve seniorske reprezentacije. Mi smo na poslednjem meču skoro punu halu.

Klub je "skočio" ligaški, skaču li i potrebe? 

- Klub će morati da se organizuje i tehnički, da bude tu dosta ljudi koji rade u organizaciji i logistici kluba. Nama sada na utakmici radi 30 ljudi, za tehniku, medicinsko osoblje, čuvare, redare... Mi do sada nismo imali toliko obaveza, pa se sada susrećemo i sa takvim aspektima organizacije meča. U konjičkom sportu, na hipodromu sam predsednik kluba za kasački konjički sport. Nama trebaju 42 osobe za organizaciju kasačkog dana. To je ta kritična masa od 35 do 40 ljudi da bi sportska priredba bila organizovana kako treba. A to nekada baš i nije lako. Ali uz lično angažovanje, pomoć grada, nekih drugih ljudi, koje želimo malo da uvučemo u priču, sponzorski, reklamama, opremom... Mislim da će sve biti u redu. Nikola je tu posebna priča i magnet u konjičkom sportu i u košarci, nadam se da će ovo Evropsko prvenstvo doneti neke uspehe i reprezentaciji. I da će deca posle toga, kada dođe septembar mesec, malo više dece da se javi nego što je uobičajeno. Obično se oni tada početkom školske godine jave da dođu i da treniraju, pa se nadamo nekom odzivu ozbiljnijem, za neke kapacitete koje mi popunjavamo u školskim dvoranama. Plus, tu je gradska hala sa dve sale.

Kakav je odziv dece? 

- Mi sada imamo 160-170 dece u svim kategorijama zajedno sa seniorima. Cilj je da dođemo do 200, to je neka kritična masa koju klub može da isprati organizacijom trenera i treninga, svim pratećim stvarima. Klub je dosta toga i uložio u opremanje. Da isključimo Partizan, Zvezdu i Megu, veće klubove, malo je klubova koji imaju svu opremu, naši momci imaju po 2 ili 3 garniture svega, opreme za trening i za meč. Malo smo iskoristili i Najk kao generalnog sponzora Nikole, da se obezbedimo. Klinci u svim mlađim kategorijama imaju dve garniture dresova i opreme za trening. Jednoobrazno su svi obučeni osim patika. Gledamo da pomognemo roditeljima i da obezbedimo majice i ima još dodatnih troškova, gledamo da što manje opteretimo roditelje i da to bude uspešno i kako treba. To su neke stvari koje klub radi i ja nisam taj lik koji voli da se hvali, takvi smo svi u porodici. Znam da je teško dobiti intervju sa Nikolom, eto vi ste retki, prvi u godinu dana koji su došli da prave priču o Džokeru, ne znam zašto sam vas na prvu loptu prihvatio, da ste rekli da radimo o konjima, ne bih pristao. A ovako o Džokeru, to mi je malo interesantno, relativno je novi klub na nebu Srbije, pa hajde, neka nas ljudi čuju i vide ko smo, šta smo i šta hoćemo, šta radimo. To bi bilo nešto u najkraćim crtama. Dosta se toga uradilo prošle godine da bi se uspelo. I pod velikim pritiskom, sami smo sebi nabili pritisak, dosta je i uloženo, ali je svako osećao odgovornost da se da, mislim da će sada biti lakše. Sad prioritet nije da se odmah uđe, ali sledeće, verovatno će biti prioritet da se ode dalje. Hoćemo da budemo zadovoljni, mada u sportu nikad nisi zadovoljan, uvek hoćeš više.

Koliko su Nikola, Strahinja i Nemanja uključeni u vođenje kluba iz Amerike? 

 

- Strahinja je idejni vođa cele priče. Bukvalno svaki trening, utakmicu, potez kluba, on diriguje iz Amerike, ja sam više izvršilac. Nas dvojica se dogovaramo sa par momaka, trenerima, tehničkim sekretarom, menadžerom... Ti ljudi vode svoj posao, ali Strahinja je 99 posto angažovan, dovodi i bira igrače uz amin trenera. Nemanja i Nikola su tu, zainteresovani su, odrađuju svoj deo, daju podršku. Nikola sada kad je tu, ode na treninge i daje svoje mišljenje o igračima i tako. Svako ima neku svoju ulogu u celoj priči, bitno je da klub funkcioniše i da idemo napred.

Prati li Nikola mečeve? 

- On je svaku utakmicu gledao, kao i svaku trku. Tehnika je danas napredna, preko Jutjub kanala gleda sve, imamo direktne prenose utakmica. Imamo čoveka koji je zadužen čak za snimanje treninga, Strahinja to prati i gleda kako se šta radi, ko zaslužuje da igra u Džokeru, ko ne. Te utakmice se prate, analiziraju. To je normalno.

Motiviše li to ekipu Džokera, znaju li momci da najbolji igrač NBA motri na njih i da imaju njegovu podršku? 

- Ne znam šta je u njihovim glavama, ja znam da su od nas dobili sve što treba i preko toga. Nama je najbitnije da ne budu opterećeni spoljnim stvarima, smeštajem, hranom... Sve imaju, na njima je samo da treniraju i igraju. To je logika kojom se vodimo. Ja kada sam igrao košarku, a i danas je tako - što manje briga u glavi, to je veća koncentracija na terenu. Posebno na treningu, utakmica je samo odraz treninga. Ko misli da nije tako, nije igrao košarku ili bilo koji drugi sport. Sve što je rutina na treningu, to se pokaže na meču. Pa se kaže, "uf, ovaj to zna, savršen je". A to je 1000 puta ponovio na treningu.

Nedavno ste imali posetu ekspedicije Denvera, da li se interesuju oni za ovu lokalnu klupsku priču? 

- Jesu, oni su prošle godine malo pomogli sa nekim trenerkama, neki momci sad imaju trenerke Denvera, to je opet išlo preko Najka. Ali upoznati su sa pričom. Sad, da tražimo podršku, bilo bi neozbiljno - imaju oni svoje probleme i posla u klubu. Klub igra najveći rang takmičenja, ali njima je sve to simpatično, često pitaju moje momke tamo kako ide, jeste li prvi na tabeli... Par ljudi to prati.

Spomenuli ste saradnju sa Savezom - kako to protiče?

- Najviše sam razgovarao sa Tarlaćem, bio sam dva puta u Savezu, pošto je Nikola dva puta proglašen za najboljeg iz Srbije, za njega sam odlazio na prijeme, razgovarao sam sa ljudima. I ja sam u košarci, prvenstveno sam u savezu vojvođanskom prisutan kao klub i kao pojedinac. Svo troje dece su mi igrali košarku, konekcija postoji. Ne tražim ja nikakvu ekstra pomoć koja nije normalna, tražimo razumevanje i pomoć u organizacionom vidu, savetodavnom, da postanemo pravi klub. Faktički se nudimo KSS-u kao mesto na kom mogu da računaju na mlade, ja mislim da je to najbitnije u bilo kom razvoju sporta - mladi igrač. Što kaže Miško, najskuplji je mlad igrač, potencijalni, vrhunski. Nikad ne znaš ko će to biti, koliko će koštati, šta za njega možeš da zaradiš. Sad je ovo malo matematički izneto, ali tako je.

Koliko je dragoceno njegovo iskustvo?

- Miško ima ogromno iskustvo, sad je na F4 Evrolige imao desetak igrača, zastupa ih pravno, savetodavno, kako god hoćeš. Znate i da je Mega uzela juniorski turnir bez poraza, to je posao koji on radi. Nikola je bio deo te priče, Danguba, Vasa Micić... Pa su uspeli. E, sad, puno su oni radili, ne sme da se zaboravi da su ti momci uložili sebe da bi došli do te stepenice gde jesu. Jako puno su radili.

Vidljivo je da klub već sada ima instagram, jutjub i oficijelni sajt sa najvažnijim informacijama, što nedostaje mnogim klubovima u daleko višem rangu. Dakle, i tome ste posvetili pažnju? 

- Da bi bio ozbiljan, moderan i stabilan klub, moraš da imaš sve to. Pričali smo i pre ovog intervjua neformalno da mladi više ne čitaju novine kao nekada, čitaju "blic" informacije, Džoker, sastav, ima ovo i ono, sve je pročitao u tri minuta. To je njemu dovoljno da zapamti šta ga zanima. Tako je i sada..

S obzirom da je Nikola postao to što jeste - da li je veći odziv dece nego kada je on bio dečak od 10-11 godina? 

- Nekad su deca više trenirala bilo koji sport. U ono vreme kad je Nikola bio dečak od 10 ili 11 godina, tada je mnogo više dece igralo odbojku, rukomet, fudbal je bio najmasovniji, više nije tako. Fudbal se pogasio u pola seoskih klubova, -takozvani "paprikaš fudbal". Mnogi sportovi su svedeni na minimum, a i gradska naselja kao Sombor sa 50.000 stanovnika... Borimo se, Nikola je magnet za 160-170 dece. Toliko ima otprilike i Radnički kao fudbalski klub, ostali su daleko ispod. Ima malo i odbojkašica, ali malo je to. Mnogi su razjedinjeni, ali tu je rvački klub kao uspešan, sa reprezentativnim uspesima i prvacima, ali to su mali sportovi, malo je dece zainteresovano za to. Ne samo u Somboru, nego širom države. Mala smo država, moramo shvatiti da ćemo teško imati toliko uspešnih kao što su Nikola, Đoković, odbojkaši, vaterpolisti, odbojkašice... Nažalost, deca odlaze. Imaćemo pojedinačne slučajeve, zato treba ceniti one koji se probiju. Ja znam koliko se malo ulaže. Imamo i dalje shvatanje u državi, da ne kažem komunističko, i ja sam bio član partije kao momak. Ali nekako, ima mnogo programa u kojima se potroši ogroman novac, a nemamo nikakav rezultata. Možda grešim, ali mislim da ima dosta novca u sportu koji se ne usmerava dobro. Znam kako su Mađarskoj usmerili na vaterpolo, plivanje, kajak, imaju na svakim Igrama nagrade i medalje. Poznati su po tome. A mi smo malo to rasplinuli. Nekada smo imali muškarce i žene u vrhunskom rukometu, sada nije to kao nekad. Danas imati par hiljada evra u sportu kao sportista je misaona imenica u Srbiji. Ja fudbal ne pratim više, malo mi se zgadilo šta se radi u fudbalu, malo čak i košarka ide na čudne grane.

Da li je rad Džokera do sada doveo do toga da se igrači sami nude klubu? 
 

- Da budem iskren, malo sam prijatno iznenađen da je par igrača došlo iz Kruševca, Beograda, Kragujevca, Čačka... Čuli su. Kada sam jednom momku rekao, 'nemoj da gledaš koja si liga, nego šta dobijaš'. Dobijaš smeštaj, hranu, platu. Gde to imaš? Nemaš to svuda. U Americi dobiješ platu i doviđenja. Gde ćeš da jedeš i spavaš, šta ja imam s tim? Tvoje je da dođeš u 6 na posao i u 16 časova ideš kući. E mi to moramo da shvatimo. A mi smo ovo morali da uradimo da bismo iz ovog ranga išli gore. Ko smo mi, Džoker iz Sombora? Na početku to nikog ne zanima, "ma daj", samo odmahnu rukom. Ali trebalo nam je godinu dana posla da to neko priča, da igrači međusobno pričaju šta su dobili i doživeli. Prvo, oni pričaju i sa protivničkim igračima, sve se to pročuje. Dobar glas se daleko čuje, rđavi nažalost još dalje.

Imali ste petogodišnji plan koji ste ostvarili za četiri sezone. Gde vidite Džoker u narednih pet godina? 

- Rekao sam da je želja, ako ne ove godine, onda sledeće, KLS. Mislim da sada treba da se organizujemo i da budemo spremni za to takmičenje prvo u B ligi. Putovanja, organizacija... Sve je to novo. Nekada je nas petoro organizovalo meč, ne treba nam niko više. Sada treba 40 ljudi za organizaciju meča. To je ta razlika. Nekada si imao pet gledalaca ili 12, sada imam 500 ili 700. Karta se ne plaća. Plaća se članarina od 1500 dinara za decu, pa kažu, da li se zavitlavamo. U Beogradu je to suma od 6-7000 dinara, u Novom Sadu oko 4000 ili 5000 dinara. Mnogo je ulaganja.

Koliko je ulaganje u klub do sada koštalo porodicu Jokić? 

- Dosta košta porodicu, ova godina je bila poseban udar, kupili smo dosta opreme, LED reklame, novi semafor, još velike tri reklame, kupili smo autobus, tu je tehnika, imamo i veliki LED ekran na ulazu u halu, spolja ljudi vide najave utakmica, programa, dešavanja. Imamo i boksere koji su prvaci države, ustupiš i njima to, da naprave šta im treba, da to bude u američkom fazonu. Eto, em sebi pomažemo, pomažemo i drugima. Uzmemo nešto simbolično da time platimo čoveka koji tim rukuje. Uglavnom, funkcioniše to. Ova godina je bila udarna jer smo želeli da se prikažemo u velikom svetlu, iznajmili smo nekoliko stanova, a sve to košta. Grad nam je dao 4.000.000 dinara, ali sve to brzo ode, samo hranu da platiš i stanove, ode brzo. Biće sada veći troškovi puta, svaki rang traži nešto više, zato i kažem, klub treba da sazri, moraš da naučiš prvo da hoda i priča, posle postaje čovek. Sazrevanje ima svoj put i vreme. Mogu samo da poručim jedno momcima u klubu, da samo zajedno možemo ono što smo zacrtali. Da li će to biti za godinu, dve ili tri, biće. Bićemo uporni.

(Sportal)

BONUS VIDEO: Fotografija MVP Jokića na Geneks kuli