PARTIZAN SE PRE 30 GODINA POPEO NA KROV EVROPE! Vladimir Dragutinović: Istanbul kao da je bio juče
NEBESKA trojka Aleksandra Đorđevića jeste donela Partizanu evropsku titulu u Istanbulu, ali je taj sudbonosni šut u koš Huventuda pogurao svih 12 igrača zajedno sa trenerom Željkom Obradovićem na čelu.
FOTO: M. Vukadinović
Od MVP finala Predraga Danilovića, člana idealne petorke Slaviše Koprivice, golobradog Željka Rebrače ili iskusnog Vladimira Dragutinovića koji, u sećanju na istorijski rezultat crno-belih za "Novosti", ističe kako je uspeh došao iz prostog razloga što su bili tim koji je disao i živeo kao jedan organizam. Od prve do poslednje utakmice. Potvrda toga je došla upravo 16. aprila 1992.
Nekadašnji organizator igre ne može da se načudi kako je od tada prošlo tačno tri decenije. Kaže, mnogo se staro oseća. I po glasu mu ta konstantacija ne prija. Međutim, iako vreme jeste ostavilo fizičkog traga, uspomene na taj period karijere i života tu ostaju zasvagda. Pa čak i dalje od toga.
- Verujte mi, čini mi se kao da je Istanbul bio juče, a ne pre 30 godina. Mnogo matoro delujemo (smeh) - odmah na startu naglašava Dragutinović. - Prošao je veliki vremenski period, a ja bih pre rekao da ima tek pet-deset godina. Vreme stvarno brzo prolazi. Sećanje na to uvek budi lepe osećaje i osmehe i ne samo zbog tog uspeha, već i zbog cele sezone. Bili smo mlada, talentovana ekipa, svi sličnih godina i sve se nekako namestilo.
ŠPANSKI NOVINARI OSUĐIVALI
JAKA veza između Fuenlabrade i Partizana je vremenom bivala sve jača, što je posebno smetalo domaćim novinarima.
- Oni su trpeli dosta kritika španskih novinara zbog podrške nama, jer ipak smo mi bili stranci. Sada kada čovek pogleda, to je bilo novo naselje, predgrađe Madrida, nisu tada ni imali lokalni klub za koji bi navijali. Očigledno im se svidela naša mladost, borbenost i prihvatili su nas kao najrođenije. I ta veza traje i danas. Ostala je povezanost posle toliko godina što je više od sporta i daje lepotu svemu tome.
Kao jedan od najstarijih u timu koji je u proseku imao 22 godine, Dragutinović je imao specijalni zadatak.
- Ja sam kao plejmejker bio neka produžena ruka trenera na terenu, ulogu koju sam i ranije imao u ekipama i koja mi nije bila nepoznanica. Sve što je bilo potrebno timu oko organizacije igre sam izvršavao. Mislim, to je bio pravi tim, i jedan i drugi Saša (Đorđević i Danilović) su bili zvezde, ali svaki uspeh smo postigli kao grupa. Svi su imali vrlo važnu ulogu i da samo jedan od nas nije bio tu, to ne bi bilo to. Pokojni Šara (Dragiša Šarić) je igrao najmanje minuta, ali je i on bio bitna karika.
Priznaje Vladimir da se za Obradovića odmah moglo naslutiti kako će ući u trenerske vode.
- Mnogi od nas su bili u prilici da ranije budu deo ekipa u kojima je Željko bio igrač i još tada se on ponašao kao trener. Njegov stil igre i razmišljanje je bilo slično treneru na terenu. Svojim iskustvom je delovao kao savetnik i ceo taj kasniji prelazak je za njega bio prirodan. Ta odluka da vodi Partizan jeste delovala možda preuranjena, on je na EP trebalo da bude kapiten reprezentacije, ali se ispostavila kao ispravna i da bolje nije moglo. Ne samo za njega nego i za sve nas - napominje rođeni Osiječanin.
Posebno važno je prema Dragutinovićevim rečima bilo napraviti sponu između mladih igrača i Profesora Nikolića.
- Zapravo, Željko je bio neko ko je spajao Profesora i nas. Uspevao je da razliku u mentalitetu, gde smo mi kao mladi želeli sve i odmah i Profesorovo iskustvo i pamet, dovode u savršen balans i na način koji je nama bio prihvatljiv.
Nažalost, rat je mladi Obradovićev tim oterao u izgnanstvo, a novi dom crno-belih postala je Fuenlabrada čiji stanovnici su ih dočekali raširenih ruku.
- Sa jedne strane je bilo komplikovano i teško, a sa druge su nas upravo te muke i zbližile sa ljudima iz Fuenlabrade. To jeste bila otežavajuća okolnost, ali i dodatni motiv. Ti ljudi su nas prihvatili verovatno i bolje nego da je situacija bila drugačija. Sve što je loše ima i dobre strane, a u ovom slučaju sva ta putovanja su uspela da nas za kraće vreme međusobno zbliži i da postanemo kompaktna celina. NEZABORAVNO Odlučujuća trojka Đorđevića/FOTO: Arhiva
Celina koja je i u finalu fajnal-fora funkcionisala besprekorno.
- Ključna je bila psihološka priprema finalne utakmice. I tu je Profesor Nikolić imao ogroman uticaj, uspeo je da nas stavi u odvojeni hotel, a ceo pritisak važnosti utakmice je sveo na čisto jedan ozbiljan meč protiv protivnika sa kojim smo već dva puta igrali te sezone. Skinuo nam je breme. Jednostavno nam je namestio glavu kao za najobičniju utakmicu. Malo lošije smo počeli, ali smo se posle digli. Dobro smo igrali, imali osetnu prednost na poluvremenu. Uobičajeno bismo mi to priveli kraju lako, ali bilo je nekoliko grešaka u završnici, dozvolili smo rivalu nešto što ranije nismo, verovatno je bilo i do mladosti. Na kraju su presudili sreća, borbenost i želja. I, naravno, Saša - zaključuje svoju priču Dragutinović.
BONUS VIDEO: ŽELjKO OBRADOVIĆ O ISTANBULU 1992: Nastavak priče Partizana iz Fuenlabrade