"NAJVEĆI" PREKRŠIO ZAVET ĆUTANJA: Željko Obradović progovorio o bolnoj rani

Uspesi sa Partizanom, reprezentacijom SR Jugoslavije, Huventudom, Realom, Benetenom, Panatinaikosom, Fenerbahčeom su bili sastavni deo života, nešto normalno na šta nas je popularni Žoc navikao. Mogli bi to uporediti sa trijumfima Novaka Đokovića na turnirima širom sveta.

Ipak, jedna košarkaška rana uvek će peći najvećeg trenera svih vremena, a to je Evropsko prvenstvo u Srbiji i Crnoj Gori 2005. godine, kada je sve bilo spremno da naš drim tim na čelu sa Obradovićem se prošeta do zlata. 

I ne samo da se nisu prošetali, već nisu ni stigli do Beograda, odnosno ispali su u grupi u Novom Sadu posle šokantnog poraza od Francuza.

Željko Obradović je tada održao najtužniji konferenciju za novinare u istoriji kraljice dvoranskih igara.

Teško je bilo Žocu, koji je tada 2005. godine rekao sve što mu je na srcu i od tada, pa do dana današnjeg nikada nije hteo da priča ni o krahu reprezentacije, ali ni o samom nacionalnom timu.

- To je bilo više od moje gorke pilule, ali sport je takav. Mada, nije mi bilo lako. Davno sam rekao šta sam imao o tome. Najviše mi je žao zbog dve stvari, neiskorišćenog kvaliteta tog tima, ali i jednog Dejana Bodiroge i Dejana Tomaševića, koji su posle sjajnih izdanja, medalja, na takav način završili reprezentativnu karijeru - prekršio je Žoc u razgovoru za "Sport klub" zavet ćutanja.

Obradović se zarekao te 2005. godine da nikada više neće biti selektor i ostao pri tom stavu skoro dve decenije.

- Imao sam barem 15-ak ponuda, ali su svi ti nacionalni savezi dobili isti odgovor – ne, zauvek završena priča. Moja posebna emocija i dobar deo života, bila je jedna, jedina reprezentacija. Toliko o tome.

Majkl Džordan je svojevremeno izjavio da je svoj talenat izgradio na ramenima nečijeg drugog talenta, pa tako i Obradović ističe one koji su mu mnogo značili u karijeri.

- Postojali su ljudi koji su mnogo uticali na mene, kojima ću biti zahvalan do kraja života. Kićanović me je „obojio“ kao maestralan igrač, a kasnije kada me je doveo u Humsku, zajedno sa Mokom (Zoranom) Slavnićem. Kića je bio presudan i na izbor profesije. Duda (Ivković) je slično činio na moje formiranje kroz ogromno prijateljstvo. Prvo kao selektor, kada sam zaigrao za reprezentaciji, pa kada sam postao deo stručnog štaba, kasnije samostalno vodio nacionalni tim. Puno smo pričali, ne samo o košarci, već i o životu, pomagao da bolje sve razumem. Prepreka nije bila razlika u godinama. Uvek me je tretirao kao sebi ravnopravnim. Profa (Aleksandar Nikolić), još od vremena kada sam bio njegov prvotimac u Borcu, pa preko njegove odluke, kako je govorio, da bude moj „pomoćnik“ u Partizanu (1991).

Kako neko sa rekordnih devet (klupskih) evropskih titula, da pomenemo samo najznačajnije trofeje, još uvek ima toliko žara...

- Prvi i najvažniji motiv je da voliš svoj poziv celim bićem, a sve ostalo dolazi samo po sebi. Uvek želim da sam bolji, kao i moja ekipa, u odnosu na prethodni dan. Kada sam u sali, ne gledam na sat. Zaboravim šta je bilo i, samo grabim napred. Sve bitne stvari su jednostavne. Ipak, teško bih sebe (kao trenera) definisao. Samo nikada nisam radio, a da nisam bio posvećen na najvišem nivou. I motivisan. Sa te dve stvari možeš sve, bez njih ništa.

Na pitanje koliko se „službeni“ razlikuje od „privatnog“ Željka, kada je skoro znak jednakosti između posla i „ostatka“, Obradović poentira.

- Uh, to bi najbolje odgovorili ljudi bliski meni. Naravno da postoje razlike. Posao traži celog čoveka, koncentrisanost, motivisanost, sve maksimalno. Privatno ne volim da pričam, to je intima, za najbliži krug, porodicu, prijatelje... Ali, svestan sam da i kada izađem iz košarke, a to posebno naglašavam svojim igračima, javnost „meri“, prvo po dresu, pa tek onda ostalo. Pa i za mene će reći: 'Vidi šta radi onaj trener Partizana...', pa tek onda ide lično ime. Svestan sam gde sam i šta radim, ali imam pravo na privatni život, stvari koje nisu moja profesionalna vokacija, a volim ih i prijaju. Samo je jedan život, dan koji prođe, više se ne vraća, ni poslovno, ni privatno. A kada radim nešto za svoju dušu, vodim računa da druge ne ugrožavam, da bi mojoj okolini i meni bilo lepo. Od ružnih komentara se ne beži, toga će uvek biti. Ne obraćam pažnju. Zna se do čijeg mišljenja mi je stalo. A šta će ko da kaže, dobro ili loše, stvar je percepcije. Da mi je stalo do nečijeg mišljenja, moram da ga znam, cenim. U svetu vladaju zavist i ljubomora, retka je filantropija, saosećanje... - zaključio je Željko Obradović.

BONUS VIDEO