DRAMA BIVŠEG REPREZENTATIVCA SRBIJE: Da sam jedan dan zakasnio, ostao bih bez noge

Dečka koji je "preko noći" dotakao vrh, postao reprezentativac Srbije, idol mladima, pa na isti taj način nestao sa košarkaške mape, da bi se u smiraj karijere vratio opet među evropski krem igre pred obručima. Već drugu sezonu nosi dres Lokomotive Kuban, najjačeg tima u Evrokupu.

Karijera za ponos protkana medaljama, trofejima, ali i bolom. Iz svega je odlični bek izašao jači, izvukao pouku koju sada koristi kroz život. Za razliku od većine drugih momaka nikada nije imao vetar u leđa, nekoga ko bi ga gurao i rekao "Ovaj mali mora da igra".

Ivan se borio sam i izborio, prvo za dres Partizana, reprezentacije Srbije, a kasnije Arisa, Nižnjeg Novgoroda, Fuenlabrade, Tofaša, Lokomotive i mnogih drugih klubova.

- Kao klinac sam igrao za Grocku i postigao 64 poena protiv Zemuna. Primetio me na tom meču Vlada Jovanović, tada trener mlađih kategorija u Partizanu, i stigao je poziv iz Humske. Moj život se tog trenutka promenio. Mnogo veliki klub, brzo sam dobio šansu i u prvom timu. Mislio sam da sanjam, odjednom tu sa igračima kao što su Kecman, Šuput... Trenira te Duško Vujošević, to je za mene bila velika čast. Odigrao sam i nekoliko dobrih utakmica, posebno pamtim onu protiv Pivovarne Laško - počinje priču iz Krasnodara za "Novosti" Ivan Paunić.

Nije se ni probudio iz jednog sna odlični bek je uskočio u drugi, spreman da svoju šansu pretvori u najveće košarkaško dostignuće. Posle Partizana i boravka u Vojvodini, odnosno odlaska u Ostende desilo se nešto veličanstveno za Paunića. Reprezentacija zlato na Univerzijadi, a onda i poziv od Dušana Ivkovića za seniorski tim 2009. u Poljskoj.

- To naše 1987. godište je bilo neverovatno. Fenomenalna generacija, od pionirskih selekcija smo osvajali zlata bez izgubljenog meča. Mislim da smo uzeli pet najsjajnijih odličja. Kruna su bile te Univerzitetske igre u Srbiji, gde smo pobedili i SAD i Rusiju u finalu. Ja sam odigrao posebno dobro taj meč protiv "zbornaje". Stigao je istog leta poziv Ivkovića za seniorsku reprezentaciju. Mi klinci, nas pet u reprezentaciji kod Dude (Mačvan, Raduljica, Bjelica, Paunić, Kešelj), i ne samo to, nego smo i otišli u Poljsku. Osvojili smo medalju kao najmlađa reprezentacija u istoriji. Prosek godina nam je bio tek nešto jedva preko 20.

Opet se o srpskoj košarci govorilo sa punim ustima, posle Indijanapolisa i sedam godina suše. Sve zahvaljujući Dudi i golobradim klincima.

- Posle te veličanstvene Poljske desila se Turska 2010. godine. To Svetsko prvenstvo je pokvarilo mnogo toga, bili smo četvrti. Mnogo boli taj poraz od domaćina. Svi se sećamo Ašika i slobodnih bacanja, pa izlaska Tunčerija u aut. Bilo je dosta toga što nema veze sa košarkom. Izgubili smo polufinale od domaćina i nismo imali vremena da se oporavimo za Litvaniju i borbu za bronzu. Dugo nismo mogli da izađemo iz dvorane, kad smo došli u hotel nismo spavali do tri sata ujutro, a čeka nas za nepunih 10 sati meč sa Litvancima. Oni odmorni, prežaljeni protiv SAD i dan više odmora od nas. Nismo uspeli da se oporavimo, a da smo tu uzeli medalju, nastavili bi nisku odličja i ko zna gde bi nam bio kraj - žali Paunić.

Završilo se sa Dudom u Litvaniji na EP 2011, kasnije je nastavio kod Aleksandra Đorđevića, ali kada priča o Ivkoviću samo izlaze epiteti iz dobroćudnog momka iz Grocke.

- Uvek sam bio tu za reprezentaciju. Mnogo mi je značio i poziv od Saleta. Sa Đorđevićem se čujem i dan-danas, imamo odličan odnos. Duda? Poseban čovek u mom životu. Suludo je da ja pričam o njegovim trenerskim kvalitetima, najveći. Veliki čovek, veliki trener. Mnogo nas je naučio, ne samo na terenu, već i ponašanju izvan terena, da budemo bolji ljudi. Imao je i veliku hrabrost te 2009. godine, kada je poveo nas klince sa Univerzijade na EP. Čuli smo se 20 dana pred njegovu smrt, bio je veoma loše, nije mogao ni sam do kupatila. Pozvao sam ga na otvaranje terena u Grockoj, koji nosi moje ime. Nije imao snage da dođe, bio je ponosan na mene, poželeo mi puno sreće. Dve nedelje je prošlo od toga, kada sam pročitao da je umro. Tužan trenutak, odlazak takve veličine.

Klupska karijera uvek borbenog beka posuta trnjem i ružama. Bilo je i lepih momenata, ali i onih manje lepih. Ipak, Paunić na sve gleda sa vedrije strane.

- Kad gledamo život sa druge strane i ovoga što se desilo Jelovcu, najvažniji su život i zdravlje. Jedan dan ti promeni sve. Mogao sam još da napravim u karijeri. Bilo je da sam na vrhu, pa dole, u zavisnosti gde igraš. Najlepše mi je bilo u Španiji, Madrid prelep grad, vreme odlično, igram dobro, imam podršku trenera. Bio sam i drugi najbolji trojkaš ACB lige....

Nikada se nije bojao izazova, ni da čuva najboljeg protivničkog beka, ni da se baci u publiku za loptom, ni da prihvati nepoznato. Da prelepu Španiju zameni sa Turskom koja će mu promeniti život.

- Stigla je ponuda Tofaša 2017. da zamenim Tonija Krokera. Orhun Ene, trener, klub odličan, tek ušli u Prvu ligu, sezonu pre sa Vasom Micićem napravili dobar rezultat. Krenuo sam da igram dobro, plasirali smo se u finale Kupa i finale plej-ofa. Baš pred finalne mečeve sa Fenerbahčeom u proleće 2018. se povredim na treningu. Odmah sam uradio magnetnu rezonancu i ispostavilo se da imam parcijalnu rupturu ligamenta. Morao sam na operaciju u Istanbulu....

Od tog trenutka kreće borba na život i smrt proslavljenog košarkaša.

- Tri meseca sam imao konstantno temperaturu, povišenu sedimentaciju, CRP i ležao u bolnici. Kada su mi uradili operaciju dobio sam sepsu i borili su mi se za život, bukvalno su mi jedva spasli nogu. Doktor koji me je poslednji operisao kaže da sam dan zakasnio ostao bih bez noge, a pitanje i da li bih preživeo. Čim sam se probudio iz anestezije pitao sam da li će mi ostati noga. Svaki put me taj doktor zove za Novu godinu, čestita i podseti da taj dan treba da slavim. Od tada drugačije gledam na život.

Pobedio je Ivan i u najvažnijoj utakmici, ne samo da je pobedio, već se još jači vratio na teren, preko Irana i kratkog boravka u Beogradu, Srbin se obreo u jednom od najlepših mesta za igranje košarke - Krasnodaru.

- Sa mojim oporavkom se poklopila i korona. Otišao sam u Iran, divna zemlja, odmah sam počeo da igram. Ubacio sam na prvom meču 27 poena. Bilo mi je lepo, povratio sam samopouzdanje. Stigao je poziv i od Pašutina (trener Lokomotive) koji me je hteo i ranije. Bilo je da dođem na probni period da vide u kakvom sam stanju. Brzo smo se dogovorili, oni su bili oduševljeni sa mnom, a ja sa njima. Lokomotiva je fenomenalan klub, odlično organizovan sa velikim budžetom. Imamo sjajnu ekipu, guramo odlično u Evropi, još kad nam se vrati Alen Vilijams. Potpisali smo NBA šampiona Kvina Kuka, tu su Erik Mekolum, Stenton Kid, Džonatan Motli, Greg Vitington, Darius Tomspon. Fenomenalan tim, koji će sa povratkom Vilijamsa biti mnogo jači.

Uz Lokomotivu, Virtus Bolonja i Partizan su glavni favoriti za naslov Evrokupa. A baš će beogradski crno-beli gostovati u Krasnodaru krajem decembra, tačnije 22, kada ćemo videti snagu i Rusa i crno-belih, a Ivan jedva čeka sudar sa bivšim klubom.

- Svi znamo šta Željko Obradović znači u evropskoj košarci. Njegov dolazak u Partizan mnogi znači klubu i navijačima, ponovo će crno-beli biti moćni. Dolaze kod nas u Krasnodar, biće težak meč. Partizan se mučio protiv Igokee, imaju talentovanu ekipu koju sa klupe predvodi veliki stručnjak. Sigurno imaju velike šanse u Evropi i ABA ligi - završava Ivan Paunić iz suncem okupanog Krasnodara.