REBRAČA O PROBLEMU SRPSKE KOŠARKE: Nemamo vrhunske igrače jer dovodimo prosečne strance

Naučio je kako se dolazi do samog vrha od Željka Obradovića. Tada igrač početnik i trener početnik rasli su, za početnike, do nezamislivih visina.

Upravo zbog toga naš proslavljeni reprezentativac uvek je verovao da ništa nije nedostižno i da je sve moguće, pa i da se najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke vrati tamo gde je počeo.

- Na neki način nisam ni iznenađen Željkovom odlukom da se vrati u Partizan, jer je skoro 30 godina radio u inostranstvu, a poznajući ga, uvek traži nove izazove. Partizan je upravo to, izazov - kaže Rebrača na početku razgovora za sportski dodatak "Novosti". - Potpisao je ugovor na tri godine, tako da sigurno planira da vrati Partizan tamo gde mu je mesto. Preokrenuo je stvari, stvorio takvu atmosferu da su sva svetla u Evropi usmerena prema Partizanu i prema srpskoj košarci.

Da li je izgledno da već u prvoj godini vrati Partizan u Evroligu?

- Njemu je to sigurno cilj, mislim da i ovaj tim Partizana ima potencijala da se izbori za Evroligu. To se već pokazalo kroz dosadašnje utakmice, a sigurno će i igrači pojedinačno i Partizan kao tim biti još bolji kako sezona bude odmicala. Mladi su, ali stiču iskustvo, posebno u mečevima kakav je bio protiv Huventuda. Okrenuli su tu utakmicu za dva minuta. I mi smo bili mladi te `92, pa nismo išli da budemo samo učesnici fajnal-fora. Išli smo da pobedimo. Ništa se ne dešava slučajno, znam koliko smo radili da bismo stigli do te čuvene Đorđevićeve trojke. Utakmicu možeš da dobiješ na sreću, ali ne možeš na sreću da osvojiš prvenstvo ili postaneš vrhunski igrač.

Kako vam izgleda Partizan u dosadašnjem delu sezone?

- Bio sam pored terena u utakmici sa Huventudom, oseti se ta Željkova košarka. Bilo je situacija kada je ribao Smailagića, pa sam se vratio u prošlost prisećajući se kako je meni isto to radio. Svideo mi se način na koji igraju, odbrana, energija koju imaju. Još tu treba da se radi, ali se već vide obrisi kako će to da izgleda u narednom periodu. Dopada mi se Kuruc, Panter takođe, ali za njega znamo da je vrhunski igrač. Taman kad sam se u završnici utakmice zapitao "zašto on malo ne krene", uzeo je loptu i rešio tri napada.

Mogu li svi igrači da podnesu Željkovo "feniranje", te orkanske lekcije od kojih se talasaju frizure?

- To jeste stresno, ali on i bira igrače koji to mogu da podnesu. Neki ne bi mogli, ali to i jeste prirodna selekcija. Ako želiš da igraš vrhunsku košarku, onda za igrača nema boljeg trenera od Obradovića. Meni je u tim situacijama mozak radio trista na sat, pod stresom sam igrao bolje. Odgovarao mi je takav pristup, nekim igračima nije i onda nisu znali ni ono što znaju. Ali, to je put ka rezultatu. Tu si da igraš na tom nivou, možeš ili ne možeš. Željkovi treninzi se razlikuju od drugih, to nisu treninzi "sat i po pa idemo kući". Obraća pažnju na svaki detalj, živi košarku 24 sata.

A kako vam se čini Crvena zvezda?

- Ako je u nastavku sezone mimoiđu problemi sa povredama, Zvezda će sigurno biti na nivou Partizana. Tako nešto je potrebno i jednima i drugima da bi se podigli na još viši nivo. Ne znam da li je to izvodljivo, ali mislim da Srbija zaslužuje da ima dva tima u Evroligi.

Kako gledate na "politiku stranaca" u našim najboljim klubovima?

- Stranci moraju da prave razliku, a ne da budu tu samo kao deo tima i da uzimaju mesto mladim igračima. Stranci kao što je Panter - okej, ali nema nikakvog smisla dovoditi one koji čak igraju lošije od naših igrača. Ali, to je posledica toga što iz mlađih selekcija ne izlaze vrhunski igrači, posebno na pozicijama "jedan" i "četiri". Od Teodosića, Bogdanovića i Micića nismo izbacili vrhunskog igrača na tom mestu. Ne kažem da nemamo odlične ili vrlo dobre, ali nemamo vrhunske baš zato što se dovode stranci na tim pozicijama. Drugi razlog je to što smo zapostavili našu školu košarke.

Koji su problemi srpske škole košarke?

- Ima tu mnogo problema. Prvo, do vrhunskog nivoa ne dolazi se preko noći, potrebne su godine rada. Sa tri sata treninga ne postaje se vrhunski igrač, to mogu da potpišem. Onda, te momke koji rade i individualno moraš da staviš da igraju. Najbolji primer je Partizanova škola u Vujoševićevo vreme, kada je klub bio prepoznat po tome i u Evropi i u svetu. Dule je izbacio najviše igrača u poslednjih 30 godina. Sadašnji sistem je takav da pravimo prosečne igrače, čim neko dođe do nivoa da može da uzme neke pare zadovolji se time. Osim Jokića, koga sada imamo sa statusom zvezde? Petrušev ide u dobrom pravcu, ali je pred njim i dalje dug put. Moramo i da edukujemo roditelje, koji dete od 12 godina već vide u NBA. Razumem materijalne motive, ali na prvom mestu moraju da budu sportski.

Da li i dalje postoji kopča sa našom nekadašnjom košarkaškom školom?

- Još pokušavamo da živimo od stare slave iz devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. Imali smo odlične rezultate, ali moramo da se menjamo. Sklop klinaca koji sada igraju u NBA i devedesetih sasvim su različiti. Sadašnji selektor Svetislav Pešić to veoma dobro razume, imali smo priliku da razgovaramo tokom utakmice Vojvodina - Zemun u Novom Sadu. Ima ogromno iskustvo i shvata da je potrebno prilagođavanje današnjim uslovima, mora da se miksuje stari sistem sa novim okolnostima. Želim mu svu sreću da uspe u tome, ali nije samo ni do njega. Potrebno je da igrači žele da igraju za reprezentaciju. Veliki novac je u opticaju i u NBA i u Evropi, što sputava igrače u napretku. Nekad čim dobiješ veliki ugovor nećeš više da radiš, baš kada bi trebalo da podigneš igru na viši nivo.

Izvor talenata sigurno nije presušio, zna li se gde ispare pre nego što uspeju da ga pretvore u top kvalitet?

- Svi žele da idu u Partizan, Zvezdu, Megu. Mislim da bi trebalo da probaju da ostvare svoje snove i u lokalnim klubovima, jer će ih prepoznati milion skauta koji sve to prate. U njima mogu da napreduju do 16, 17. godine, ima ih mnogo zaista dobrih. Moj sin Filip otišao je iz Fleša u Ameriku. Mnogo je primera vrhunskih igrača koji su stasavali u manjim klubovima. Klinci u Beogradu imaju veliki izbor, ako nisu zadovoljni lako će promeniti klub. U manjim sredinama je drugačije, imaš jedan ili dva kluba, i moraš da se trudiš da bi se izborio za svoje mesto.