ČETVRTI PUT ZAJEDNO: Željko Obradović i Zoran Savić, od cimera na SP u Argentini 1990. do Partizana 2021.

Košarkaški putevi Željka Obradovića i Zorana Savića još jednom su se ukrstili. Posle reprezentacije Jugoslavije i Real Madrida sada su zajedno u Partizanu. Za mnoge je to neočekivano jer su obojica, posebno Obradović, mogla da biraju bogatije klubove, ali oni su odabrali crno-bele.

Ovo je priča o njima dvojici i prijateljstvu dugom tri decenije. Na današnji dan, 19. avgusta 1990. u finalu SP u Argentini Jugoslavija je u dvorani "Luna park" u Buenos Ajresu pobedila SSSR 92:75.

Različitim stazama stigli su do najviših košarkaških vrhova. Obradovićev igrački put bio je logičniji, počeo je u Borcu iz Čačka pa prešao u veći Partizan, postao reprezentativac pod "stare dane", igrao na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. i Mundijalu 1990. u Argentini.

Savić je išao "prečicama". U Prvu ligu je stigao iz zeničkog Čelika, prethodno je na dvojnu licencu igrao za Čapljinu.

- Igrao sam istovremeno i za Rudar iz Zenice, ali pod tuđim imenom - seća se Zoran.

Presudan momenat u karijeri bio je poziv Bože Maljkovića da dođe u Jugoplastiku. Posle samo jedne sezone, 1989/90, stigao je poziv Dušana Ivkovića - Zoran Savić je postao reprezentativac i izborio mesto u timu koji je 1990. otišao u Argentinu po svetsko zlato.Tokom priprema i samog šampionata Željko i Zoran bili su cimeri, delili sobu.

Pitam ih da li su u časovima odmora mogli makar da sanjaju da će u karijerama uraditi to što su uradili, ili da će jednog dana raditi zajedno.

- Nismo! - rekli su uglas. Ali ima i nastavak.

SAVIĆ: - Znao sam da će Željko biti trener, jer je posle svakog treninga zapisivao šta smo radili, zašto smo radili, znao je da pita Dudu Ivkovića zašto ovo ili ono. Rekao mi je da ima beleške i sa treninga Ace Nikolića dok je još bio u Borcu. Bilo je jasno da će biti trener, ali niko nije mogao da zamisli do kakvih će visina stići i šta će sve osvojiti.

OBRADOVIĆ: - Ja sam, makar u podsvesti, znao da ću biti trener, ali u to vreme u Buenos Ajresu 1990. jedina misao bila nam je kako da dobijemo narednu utakmicu, kako da se domognemo zlatne medalje po koju smo došli. Iskreno, nisam ni sanjao da ću naredne 1991. završiti karijeru i postati trener Partizana - kaže Obradović.

SAVIĆ: - Šokirao je ne samo sportsku javnost nego i nas, njegove saigrače. Sećam se da sam mu na aerodrom, pred polazak na Evropsko prvenstvo, doneo neke lične stvari koje su ostale u sobi koju smo delili. Možda nismo razumeli njegovu odluku, ali pokazalo se da je, kao i obično, bio u pravu - kaže Savić.

OBRADOVIĆ: - Prošao sam prvi deo priprema za Rim, pred put smo dobili dan-dva slobodno, da se prepakujemo i vidimo sa familijama. U ta dva dana stigla je ponuda Par-tizana. Dragan Kićanović mi je rekao da su odabrali mene za trenera, ali uz uslov da prekinem igračku karijeru. Bila je to velika dilema, još sam mogao da igram, imao sam odličnu ponudu Novog Zagreba, mogao sam da nastavim u Partizanu. Konsultovao sam familiju i prijatelje i odlučio da prihvatim izazov. Ostalo znaš.

Znam, naravno. Bio sam direktni svedok dela njihove karijere u Španiji. Iz Barselone sam išao u Fuenlabradu pored Madrida, gde je Partizan bio prinudni domaćin u Ligi Evrope u sezoni 1991/92. Iz Barselone sam leteo za Istanbul na F4 na kome je izgnanik Partizan onom trojkom Saše Đorđevića protiv Huventuda, u inat celom svetu, postao prvak Evrope.

Posle toga Huventud je pozvao Željka da preuzme tim, a ja sam bio na velikim mukama, jer sam znao da dolazi, ali nisam smeo da objavim. Verujte mi na reč, za novinara nema gore situacije od one kad nešto zna što drugi ne znaju, a ne sme da objavi. Nekako sam preživeo tu situaciju, sačekao Željka, prevodio mu prve intervjue. Družili smo se svakodnevno, kad je počela sezona, nisam propuštao utakmice Huventuda. Kulminacija je bila na F4 u Tel Avivu, Huventud je u polufinalu pobedio Barselonu, a u finalu Olimpijakos. Željko je po drugi put uzastopno bio prvak Evrope.

U sličnoj situaciji, ali sa manje komplikacija, bio sam kada je Zoran Savić došao u Barselonu. Opet sam bio u toku događaja, opet imao ekskluzivnu vest. Viđali smo se i družili, bio sam i na Zoranovom venčanju sa dugogodišnjom verenicom Anitom.

Vraćam se u sadašnjost. Kako su se nekadašnji cimeri našli na istom poslu u Partizanu?

"Krivac" je predsednik crno-belih Ostoja Mijailović. Posle razlaza sa Nikolom Lončarom (još jedan iz "španske priče") klub je tražio sportskog direktora. Izbor je pao na Savića, koji je taj posao radio u Fortitudu i Barseloni, a kasnije je radio kao agent. Odlično poznaje tržište, ima odlične veze, znaju ga u celoj košarkaškoj Evropi.

Uz dolazak kvalitetnih igrača najveća "bomba" je povratak Obradovića. Savić ne želi da pripisuje sebi zasluge, priznaje da je najveći deo posla obavio predsednik Mijailović, ali kaže:

- Ideja o Obradoviću je u početku izgledala kao utopija, on je mogao da bira gde će da radi, ali povuklo ga je srce. Bili smo strpljivi i dočekali ga. Moram da kažem da smo godinama unazad doticali temu zajedničkog rada, ali nismo znali kad će se steći uslovi. Željko je znao da će se jednog dana vratiti u Partizan, samo se čekao trenutak. Podrazumeva se da sam veoma srećan što smo zajedno u Partizanu, sa idejom i željom da vratimo crno-bele na nekadašnji nivo.

Obradović dodaje: - Zoran i ja imamo identične poglede na košarku. Razumeli smo se kao igrači, kao trener i igrač, tako će biti i sada - kaže Obradović.Sportski direktor stavlja tačku.

- Nema potrebe da bilo šta kažem o Obradoviću treneru. Njegovi rezultati govore ubedljivije od reči. Bio mi je trener i iz prve ruke mogu da posvedočim da je jedan od njegovih najvećih kvaliteta što ne pravi razliku među igračima. Kod njega i zvezde i početnici imaju na treningu isti tretman. On je autoritet izgradio onim što je najteže - znanjem - dodaje Zoran.

Dva znalca, nekadašnji cimeri iz hotela "Šeraton" u Buenos Ajresu 1990, na novom su zadatku. Putevi su im se ukrstili po četvrti put. Ako je suditi po rezultatima njihove saradnje iz prošlosti - Partizanu predstoje bolji dani.