ADRIJANOVA ISPOVEST OD KOJE ĆETE SE NAJEŽITI: Imam rupu u zglobu i još jednu u duši (FOTO+VIDEO)

FAVELE

Samu tu reč ljudi pogrešno razumeju. Stranci to ne razumeju, čoveče. Kada govore o Brazilu, kada govore o maloj deci u sirotinjskim četvrtima? Komplikovano je.

Kada razmišljam o odrastanju u favelama, zapravo mislim o tome koliko smo se tada zabavljali. Razmišljam o letećim zmajevima, vrteškama, šutiranju lopte po ulici...

Bio sam okružen porodicom, mojim ljudima, odrastao sam u zajednici koju zovu favela. Nisam patio. Živeo sam.

Slušajte, zaradio sam mnogo novca u karijeri. Ali, koliko novca biste platili da imate tu radost ponovo? Znate o čemu pričam.

Bog mi je loptu postavio na stopalo i sećam se kada sam dobio poziv da idem u Flamengo da treniram, nisam mogao da verujem.

Bilo je pomalo ludo jer smo živeli u Penji, a ako ste nekada bili tu znate da je je**o dugačak put od Penje do Flamengove škole u Gavei, dve linije autobusa i ja mali kao kikiriki pa neko mora da ide sa mnom.

Da nije bilo moje bake, niko ne bi znao ko sam. Slušajte, ne znate vi kakva je to žena. Taj karakter. Legenda!

Ispričaću vam kratku priču.

Jednom kada sam bio u Interu, novinari su me svuda pratili. Kampovali su oko moje kuće i nisu odlazili. Osećao sam se zarobljeno. Moja baka je bila sa mnom tada i čujem je kako sprema nešto u kuhinji.

Pitao sam je šta to sprema. Odgovorila mi je da ne kuva ništa. Ali, držala je ogromnu posudu.

"Pravim poklon za tvoje prijatelje ispred", rekla je. "Šta? Bako, pa ti si luda. Ne možeš to da uradiš".

"Ne, ne, samo ću malo da okupam tvoje prijatelje novinare. Lepo je i toplo. Svideće im se". Hahahaha, sr**e! Bila je ozbiljna čoveče. Kaže: "Ne sme niko da se šali sa mojom bebom. Ima da ih naučim lekciju".

E, sada razumete kakva je?

Moja baka je žrtvovala ceo svoj život da bih ja probao da budem fudbaler. I jednog dana je san bio gotovo završen. Završen!

Kada sam imao 15, Flamengo je želeo da me otpusti. Iskreno. Problem je bio što sam igrao levog beka i brzo rastao. Izgleda da je bilo do onih kokica. Zamislite mene, Adrijano, je...ni levi bek? Na kraju godine, treneri podele decu u dva reda. Pokažu prstom i kažu" Ti, ideš ovamo".

Levi red, otpušten si.

Desni red, ostaješ.

Pokažu na mene i kažu "Adrijano ideš tamo".

Levi red. Zbogom.

I, hvala Bogu, dok sam odlazio, jedan od trenera je povikao: "Hej, ne, ne, ne. Ne, Adrijano. On ostaje za sada". Neverovatno, zar ne? Kada Bog umeša prste u naše živote, to ne možemo da objasnimo.

U tom momentu, saznao sam da je sve pitanje opstanka. Kada su me pomerili ka napadu, znao sam da je to moja poslednja šansa. Šta sam mogao da uradim?

Brate, borio sam se. Udario sam svakog ko bi mi stao na put.

To je još jedna stvar koju stranci ne razumeju. Kada si napadač, to nije trka. Ne, ne, ne. Kada lopta dođe do tvoje noge, i imaš dva velika štopera iza sebe koji pokušavaju da te ubiju, to nije trka.

To je tuča, Ulična tuča.

Šta sam mogao? Udario bih svakog velikog majmuna koji bi mi stao na put.

Flamengo me je zadržao kao napadača, hvala Bogu, a onda nekoliko godina kasnije, kada sam imao 17, dobio sam šansu da treniram sa prim timom. I da igram protiv odraslih ljudi. Igrali su da nahrane porodice. To je drugačiji nivo. Morao sam svima da dokažem da ne mogu da se šale sa mnom.

Dođem tako u šansu, lopta mi legne na levu nogu. A znate šta se događa posle toga. Ne mogu to da objasnim. Kao da Bog spusti prst sa nebesa i dotakne kopačku. Zatvorio sam oči poslao nogu ka lopti koliko sam jako mogao.

BUM!

Lopta je pogodila prečku i letela nazad poput ptice i odbila se na polovinu terena, ozbiljan sam.

Nekoliko meseci kasnije, dobio sam poziv u reprezentaciju. Tako se sve brzo dogodilo. I dalje sam živeo u faveli sa roditeljima. Dremao sam kada su objavili širi spisak na televiziji.

Majka je uletela u sobu i povikala: "Adrijano, Adrijano! Sine! Pozvan si u reprezentaciju! Moj bože".

A ja sam hrkao. Rekao sam: "Šta? Da li me zaje*avaš?". Ustao sam sa kreveta i video ime na televizoru.

Ljudi, ja imam 18 godina, živim u faveli, kakva reprezentacija. Samo godinu dana kasnije, otišao sam u Inter i ljudi su počeli da me zovu Imperator.

Kako to može da se objasni? Božja ruka, kažem vam.

Sećam se da sam tek stigao u Italiju i nisam znao šta se događa. Gledao sam oko sebe a ono: Sedorf, Ronaldo, Zaneti. Toldo. Čoveče! Sedorf šeta bez majice po svlačionici sa 7% telesne masti, kakav ludak! Veliko poštovanje!

Nikada neću zaboraviti, igrali smo protiv Real Madrida prijateljsku na Bernabeuu i ušao sam sa klupe. Dobili smo slobodan udarac i prišao sam lopti. Zašto da ne? I neko dolazi iza mene i kaže: "Ne, ne, ne. Ja ću da ga izvedem".

Materaci! Taj veliki kreten, hahaha!

Želeo je da ga izvede. Ali je Sedorf prišao i rekao da me pusti. A, niko se ne šali sa Sedorfom.

Naravno da je Materaci odstupio. Zanimljivo je da dok gledate snimak, vidite Materacija kako stoji sa rukama na kukovima, misleći: "Ovo dete ima da opali loptu u zadnje redove tribina".

Ljudi me i dalje pitaju o tom slobodnom udarcu.

Kako, kako, kako? Kako si udario tako jako po lopti?

Kažem im: "Sr...nje. Ne znam! Udario sam je levom nogom i Bog je učinio ostatak". BUM!

Gornji ugao.

To je bio početak ljubavne afere sa Interom. I dan-danas je Inter moj klub. Volim Flamengo, Sao Paulo, Korintijans... Volim mnoga mesta gde sam igrao, ali je Inter nešto posebno.

Italijanski mediji? Dobro, to je već druga priča, a-ha-ha.

Ali Inter? Najbolji, čoveče!

Pesma me i dalje naježi kada se setim kako su je pevali na San Siru.

"Svi stojimo zbog ovog Brazilca".

Dođavola. Čovek iz favele poput mene? Ja sam italijanski imperator? Nisam mnogo uradio, a već me svi tretiraju kao kralja. Ludo. Sećam se da mi je porodica dolazila iz celog Rija da me gledaju. A kada kažem porodica, mislim da me ne razumete. Brazilski stil. Ne mislim na tatu i mamu već na 44 osobe! Rođaka. Teča. Tetki. Ujaka.

Ceo komšiluk je stao u avion.

Vesti su došle do predsednika Moratija (legenda!!!). I on je rekao: "Hej, ovo je poseban momenat za ovog dečka. Dajte autobus za porodicu". Morati je osigurao celu turu autobusom za njih. Možete li da zamislite, 44 Brazilca na turi po Italiji. Hahahaha, kakva scena brate! Žurka!

To je razlog zbog kog nikada neću reći lošu reč za gospodina Moratija ili o Interu. Svaki klub tako treba da se ponaša. Brinuo je o meni kao o čoveku.

Znam šta sada mislite?

"Ali, Adrijano, zašto si otišao iz fudbala, zašto si nas ostavio?".

Dobijem to pitanje svaki put kada se vratim u Italiju.

Znate, ponekad mislim da sam jedan od igrača koga su najmanje ljudi razumeli na čitavoj planeti. Ljudi ne razumeju šta mi se dogodilo. Sve su pogrešno shvatili. A, veoma je jednostavno, iskreno.

U razmaku od devet dana, od najsrećnijeg dana u životu stigao sam do najgoreg dana u životu.

Od raja do pakla, bukvalno.

25. jul 2004.

Finale Kopa Amerika protiv Argentine. Svaki Brazilac pamti tu utakmicu. Gubili smo od tih ... do poslednjih minuta. Počeli su da nam se rugaju, da nas zadirkuju, da izgubimo glavu. Luis Fabijano je hteo da udari svakoga, a-ha-ha. "Zaboravi utakmicu, hajde da ubijemo tu đubrad".

Ostalo je pesma. Film. To je pesma. Ne znam šta je bilo, ali nije realno.

Lopta leti. Konfuzija. Laktovi. Tela. Nisam mogao da vidim ništa. Ako vidiš snimak, zabio sam lakat u nekoga. A, onda, slučajno je lopta stigla do mog stopala. Dar sa neba.

BUM!

Poljubac debelog čoveka upućen Argentincima!!!

Postali smo šampioni posle penala.

A, Argentina nije!

Tako pobediti Argentinu, u mojoj zemlji, dok me porodica gleda... to je verovatno najsrećniji dan u mom životu.

Dečko je došao iz je...ih favela, čoveče. Kako da ne mislim da mi je Bog pomogao tako što je spustio prst iz raja i dotakao moj život?

I to je lekcija za sve. Nebitno je ko ste, možete da budete na vrhu sveta. Da budete Imperator, ali vaš život može da se promeni za...

*Treptaj oka*

Baš tako.

Četvrti avgust, 2004. Devet dana kasnije. Vratio sam se u Evropu sa Interom. Dobio sam poziv od kuće. Rekli su mi da mi je otac preminuo. Infarkt.

Ne želim da pričam o tome, ali jedino što mogu da vam kažem da posle tog dana moja ljubav prema fudbalu nikada nije bila ista. On je voleo fudbal, tako sam ga zavoleo i ja. Bilo je toliko jednostavno. Bila je to moja sudbina. Kada sam igrao, činio sam to za moju porodicu. Kada sam postizao golove, postizao sam ih za porodicu. Tako da kada mi je otac umro, fudbal više nikada nije bio isti.

Bio sam preko okeana, u Italiji, daleko od porodice i jednostavno nisam mogao da se pomirim sa tim. Postao sam depresivan. Počeo sam da se opijam. Nisam želeo da treniram. Nije bilo do Intera. Jednostavno sam želeo da idem kući.

Da budem iskren, iako sam postigao mnogo golova u Seriji A tih par godina, iako su me navijači voleli, moje zadovoljstvo je iščezlo. Bio je to moj otac, znate? Nisam mogao samo da pritisnem prekidač i da se ponovo osećam kao ranije.

Nisu sve povrede fizičke prirode, razumete?

Kada sam povredio Ahilovu tetivu 2011. godine? Znao sam da je to bio kraj za mene, fizički. Možete otići na operaciju, oporavak i pokušati da nastavite, ali nikada neće biti isto. Moja eksplozivnost je nestala. Balans takođe. I dalje hodam mlitavo i dalje imam rupu u skočnom zglobu.

Isto je bilo kada mi je otac preminuo. Samo je ožiljak tada bio unutar mene.

“Čoveče, šta se desilo sa Adrijanom?”

Brate, jednostavno je.

Imam rupu u zglobu i još jednu u duši.

Tokom 2008. Murinjo je bio u Interu i svega mi je bilo previše. Novinari su me pratili svuda i sve sa Murinjom predstavljalo je “Je..ni pako! Je..no sr…nje!”

Rekao sam sebi, Gospode, izvuci me odavde.

Jednostavno nisam mogao da se izborim.

Pozvali su me za reprezentaciju i pre nego što sam otišao Murinjo mi je rekao: “Ne vraćaš se, zar ne?”

Rekao sam mu, “Već si to znao”.

Karta u jednom pravcu, brate.

Novinari ponekad ne razumeju da smo mi ljudska bića. Za mene je bio ogroman pritisak da budem Imperator. Došao sam ni iz čega. Bio sam dete koje je samo želelo da igra fudbal, da kasnije popije svoje piće i da izlazi sa drugovima. Znam da to nije nešto što bi većina fudbalera rekla ovih dana zato što je sve tako ozbiljno i zato što je prisutno mnogo novca. Ali ja sam iskren. Nikada nisam prestao da budem klinac iz favela.

Novinari su govorili da sam “nestao“. Pričali su da sam se vratio favelama, da se drogiram, izmišljali svakakve priče. Objavljivali su moje fotografije govoreći da sam okružen gangsterima i da je moja priča tragična. Moram da se nasmejem jer ne znaju šta rade kada plasiraju takve priče.

Vratio sam se svojim ljudima, prijateljima, zajednici. Ne želim da živim u dvorcu na brdu daleko od svih. Vratio sam se onima koji su me poznavali kada sam bio ADI-RANO, u autobusu sa kokicama u ustima.

Naravno, za sve postoji cena. Bio sam van forme – fizički i mentalno. Znao sam da će mi biti potrebna pomoć. Završio sam u Sao Paulu kako bih dobio pomoć u njihovom trenažnom centru. Tada je Sao Paulo imao najbolje lekare na svetu. Počeo sam da pričam sa psihologom koji mi je pomogao da se izborim sa depresijom i uspeo sam da se ponovo izgradim i vratim u normalu.

Posebna zahvalnost i ljubav idu gospodinu Moratiju, zato što je on uvek bio kul u odnosu sa mnom. Pustio me je da imam svoj prostor i slobodu jer je uvideo kroz šta prolazim. Nekoliko puta sam išao iz Italije u Brazil, ali na kraju nisam mogao da slažem.

Gospodin Morati me je pozvao jedan dan i upitao kako se osećam.

Rekao sam mu da jednostavno ne mogu više da izdržim i da moram da ostanem u Brazilu.

Prihvatio je moju odluku u potpunosti. Pustio me je da nađem svoj mir. Zbog toga ga izuzetno poštujem.

“Adrijano se odrekao miliona kako bi otišao kući”.

Da, možda sam se odrekao miliona. Ali koju biste cenu stavili na svoju dušu? Koliko biste novca platili da bi se dobili nazad suštinu života?

Tada sam bio skrhan očevom smrću. Želeo sam ponovo da se osetim kao onaj stari. Nisam konzumirao narkotike. Da li sam pio? Da, naravno, i te kako. Nazdravlje i tebi brate. Slušaj, ako mi uzmeš uzorak mokraće, časna reč – nećeš pronaći drogu. Dan kada ću uzeti drogu je dan kada majka i nana neće biti žive. Ali znaš šta? Sigurno ćeš mi naći alkohol. Ova bočica za mokraću će se verovatno pretvoriti u Kaipirinju (prim. aut)!

Kada sam se vratio kući u Rio da igram za Flamengo, nisam želeo više da budem Imperator. Želeo sam da budem samo Adrijano. Želeo sam da se zabavljam. Reći ću vam istinu o ekipu Flamenga. Ponekad bismo se pojavili na treningu ne radi fudbala, već zbog pića koje je sledilo kasnije. Čim bismo završili trening – bum – vreme je za žurku! Pravo kod Merkada. Sve žene su znale dogovor – “Bićemo kod kuće do ponoći. “

Narednog dana na treningu, uvek bi neko bio mamuran, a drugi bi rekli: “U redu je brate. Vidim da si sje..an. Čuvam ti leđa, ja ću trčati za tebe!”

Sve smo radili zajedno, čoveče.

I pobedili smo. Doneti Flamengu prvu titulu posle 17 godine? Ma daj, brate. To je bilo posebno.

Nikada nisam bio isti nakon što mi je otac preminuo, ali te sezone osetio sam da sam kod kuće. Ponovo sam osetio zadovoljstvo. Ponovo sam bio Adrijano.

Adrijano je bio dečak iz favela.

Adrijano je dečak koji se vozi autobusom sa svojom nanom.

Adrijano je bio dečak kojeg je Flamengo hteo da otpusti.

Adrijano je bio dečak koji se borio.

Adrijano je onaj mangup koji poslednji ostaje na nogama.

Nikada nisam prestao da budem ta osoba. Novac, slava, činjenica da ste poznati… Ne menjaju kako ste rođeni, razumete?

Nisam osvojio Svetsko prvenstvo, ne.

Nisam osvojio Libertadores, ne.

Ali znate šta? Osvojio sam sve ostalo. I imao sam paklen život, brate.

Bio sam ponosan na Imperatora. Ali bez Adrijana, Imperator je beskoristan.

Adijano ne nosi krunu. Adrijano je dečak iz siromašnih četvrti kojeg je dodirnuo Bog.

Je l’ vam sada jasnije?

Adrijano nije nestao u favelama. Samo se vratio kući.