U BEOGRADU LEPŠE NEGO U PARIZU! Napadač Partizana Žan-Kristof Bajebek o utiscima iz Srbije

Povreda ga je udaljila sa terena do kraja polusezone, sada je sve to iza francuskog napadača, pa ovaj vedri i stalno nasmejani 27-godišnjak može da opravda pozitivne vibracije koje stalno širi u crno-belom taboru.

Razgovor sa njim u hotelu "Kaja Palaco" u Beleku protekao je u konstantnom peckanju, pošalicama, a i pored toga iz svake njegove rečenice isijavala je čvrsta rešenost da svima dokaže da ne samo da nije zalutao u Partizan kako su mnogi spremni da procene, već da će se i te kako pitati na terenu.

- Osećam da sam dobro, mogu da radim sve sa timom, da treniram normalno. Volim ovaj klub, ljude oko njega. Igrao sam za mnogo timova za svojih 27 godina, tako da mogu da procenim. Super mi je u Partizanu, ostaje da se ta moja razmišljanja i želje potvrde na terenu - jasan je francuski napadač.

Česte selidbe za Bajebeka nisu predstavljale problem.

- Kao mlad igrač nisam bio spreman za PSŽ, pa sam često išao na pozajmice. Mnogo toga sam spoznao i u Italiji i Holandiji. Nije mi to problem, čak mislim da su te česte promene dobre. Razumem i Mesija, Totija i slične igrače koji su bili samo u jednom klubu. Nisam u početku karijere imao probleme sa povredama. Počelo je u Valansjenu, kada sam malo labavije pristupao obavezama i normalno je da dođe do povreda. Kasnije je sve već bila stvar loše sreće.

Ne beži Bajebek ni od toga da je sa povećanim brojem kilograma stigao u Humsku.

- Sada se radujem svakom treningu, ništa mi ne predstavlja problem. Zbog situacije oko korone u Holandiji smo završili takmičenje u februaru, pa sam radio samo individualno ili u grupi momaka. Verovatno je i to razlog što je kasnije došlo do povrede. Moja idealna težina je 79 kilorama, sad imam 80. Kada sam došao u Partizan imao sam dva, tri više, što je problem ako želiš da budeš maksimalno spreman. Kada se moje telo oseća dobro, onda mogu bukvalno sve. Tada imam i samopouzdanja.

Interesantno je objašnjenje kako je iznenada došlo do odluke da pred kraj prelaznog roka krene praktično u nepoznato.

- Brat me je zvao i rekao: "Hoćeš da ideš u Partizan sutra?" Pomislio sam, "kako čoveče". Znao sam za Partizan, igra stalno u Evropi. U početku sam razmišljao da je to korak unapred za mene, da je u pitanju veći klub od Utrehta. Odmah sam rekao: "Dobro, idem".
Partizanova publika ga praktično još nije videla na delu, pa je odlučio da najavi šta mogu da očekuju od njega.

- Nisam egoista kao što to napadači obično jesu. Volim i da igram, asistiram. Suma će mi mnogo značiti. Rekao mi je "samo ti budi spreman, spakovaću ti deset asistencija, a ti ćeš mi na kraju isplatiti bonuse", hahahaha. Ne opterećujem se da li će neko reći i napisati Bajebek je igrao užasno, katastrofa. Samo neka se moje prezime nađe među strelcima, to je najvažnije za napadača.

Od stranaca mu najviše prijaju cimer Banjak i Suma, a kada se pomenu domaći igrači, kreće nekontrolisani smeh.

- Markec je lud, ali najluđi čovek u timu je Vladimir Stojković. Stalno se šali. Pred svaki trening mi kaže: "Džejsi, šutni mi tri puta, ako daš sva tri ja tebi dajem 50 evra, ako jedan promašiš ti meni dođeš mnogo više". Čuo sam od saigrača da je postizanje gola u derbiju nešto neverovatno. I pred prvi derbi koji se igrao bez publike, deset dana po mom dolasku, video sam koliko to svima znači da se radi o neverovatnoj utakmici prepunoj emocija. Mogu samo da zamislim kako to izgleda kada su tribine pune.

Osvrnuo se napadač crno-belih na kraju i na sve ono van terena što je iskusio u poslednja skoro četiri meseca.

- Obožavam Beograd i ljude u njemu, sjajni su. Nema arogancije kao u Parizu, tamo su ljudi uglavnom zatvoreni. Ljudi u Beogradu znaju da uživaju, stalno su nasmejani, bez obzira na probleme koji ih muče. Ne znam zašto je tako, ali veoma mi prijaju ljudi u Beogradu. Znam neke osnovne pojmove na srpskom i jednu čudnu reč - veštica. Sviđaju mi se i neke srpske pesme, naravno ne sve - završio je Bajebek uz karakterističan osmeh.