PLESAO UZ TRUBAČE I PEVAO "BOJ SE BIJE, BIJE...": Kako su "Novosti", ekskluzivno "drugovale" sa velikim fudbalskim magom u Beogradu 2005.

Onako kako sam ga upoznao i video, tokom nezaboravnih susreta. Prvo u Rimu decembra 2000. godine, kada je "Gazeta delo sport" slavila 100 godina i birao se najbolji fudbaler veka i pronađeno solomonsko rešenje: Pele je bio izabran za najboljeg po glasovima FIFA magazina i specijalne komisije svetske "kuće fudbala", a Maradona nakon glasanja na internetu.

- Ja sam najbolji, to i Pele zna, samo što ne zna da prihvati poraz. Za mene je glasao narod, a ne grupa ljudi! - u svom stilu je govorio Maradona, koji je potom sišao sa bine, pozvao rodbinu i prijatelje i izašao iz sale, ne sačekavši promociju najvećeg rivala.
Drugi susret imali smo pet godina kasnije, kada je došao u Beograd da bude "junak" filma koji je o njemu snimao veliki režiser Emir Kusturica.

"Novosti" su, ekskluzivno, pratile svaki trenutak boravka velikog fudbalskog maga u našem glavnom gradu. Zabeležile se i lud provod na brodu "Sirona", koji je plovio Dunavom, u kojem je temperamentni "gaučos" bio u glavnoj ulozi. Plesao je uz srpske ritmove užičkih trubača i uz latino zvuke. Prihvatio je i refren "ratničke" pesme "Boj se bije, bije, zastava se vije, za slobodu Srbije..."

Sreli smo se na beogradskoj "Marakani", u sredu 14. juna 2005. kada su snimani kadrovi filma o svemirskom fudbalskom majstoru. Emir Kusturica je rukovodio paradom, kamere su zujale, a El Pibe je izlazio iz čuvenog Zvezdinog tunela laganim korakom. Prekrstio se a onda došao do centra, pimplao je i nogom i glavom, a lopta mu se lepila... Polako je išao ka šesnaestercu, ka onom mestu gde je 20. oktobra 1982. godine maestralno lobovao Diku Stojanovića, u pobedi njegove Barselone nad Crvenom zvezdom od 4:2. Svi mi prisutni na stadionu, dugo smo tapšali neverovatnom golu umetnika fudbalske igre, sve dok nam ruke nisu pocrvenele.

Lepa atmosfera na poprištu te nezaboravne fudbalske bitke od pre 23 godine. Emir i Dijego, vidljivo u prijateljskim odnosima, takmičili su se u šutiranju slobodnih udaraca. Na golu je stajao jedan Italijan, Kalabreze.

- Ko bolje šutira? - pitam Emira, a on me gleda u čudu...

- Pa Maradona, ko bi drugi!

Dijego za to vreme, kao malo dete, kada god bi pogodio mrežu, skakao je, dizao ruke uvis, poklanjao se praznim tribinama.

Snimanje je trajalo oko sat vremena, probe su bile na južnoj tribini, tamo ispod semafora, a pravi kadrovi su odrađeni tamo gde je postignut taj gol za nezaborav, ka "severu", gde su mu se tada poklonile i "delije". A onda je Kusturica komandovao - stop. Kraj. Bio je zadovoljan režiser svetskog renomea onim što je uradio.

A Dijego, i on je bio vidno raspoložen. U crnom donjem delu trenerke, verovatno za broj većem, crnim "puma" patikama i crnoj majici sa belim aplikacijama, sa osmehom je razgledao "mesto zločina".

Sledio je odmor, tako što su Emir i Dijego seli na klupu za delegate. I počela je priča, prvo je govorio Kusturica.

- Uvek sam verovao u prijateljstvo, iz dubine duše, ne samo kada je fudbal u pitanju. A kada se tako gleda "na svet", onda se manje pita pamet, a više duša. Zato i volim Dijega, koji uvek govori otvoreno i ono što misli. Lepo ga je čuti kada proziva političare i one zemlje koje su našoj nanosile samo zlo, uz objašnjenje, sa toliko iskrenosti, da to stalno ponavlja zbog onog parčeta savesti koje se javlja u njegovom srcu.

Slušao je Dijego prevodioca a onda čvrsto zagrlio Kusturicu i uzvratio rečima:

- U Beogradu se osećam sjajno i bajno, zaista uživam. Ponosan sam i zahvaljujem Bogu što mi je Kusturica prijatelj i što je pristao da napravi ovaj film o meni. Volim i vašu zemlju, jer je slična mojoj, a ne volim nepravdu. I znajte, uvek će u mom srcu biti mesta za Emira, Beograd, vaše ljude.

Bilo je vreme da stupim u akciju i "uzmem" ga samo za sebe. Sa osmehom je pristao, ali je pre toga pokazao i da je džentlmen, poljubio je ruku Jeleni Jovović, urednici u "Novostima", bez koje ne bismo imali prilaz "Marakani". Zajedno smo prelistavali "Večernje novosti", a onda smo seli na žute stolice.

Sve je kod Dijega nekako drugačije nego kod ostalih, uostalom i na terenu je bio drugačiji od ostalih, mnogo bolji. Imao je tri minđuše, dve na levom i jednu na desnom uhu, na svakoj ruci po sat.

- Na levoj ruci je argentinsko vreme, kako bih u svakom trenutku znao šta mi rade ćerke - objašnjavao mi je - a na desnoj je vreme na Kubi kako bih mogao da "kontrolišem" mog prijatelja Fidela Kastra.

Kod Dijega sve je osmeh. Oko vrata lanac od belog zlata i prelep krst. Jer, Argentinac se ne odvaja od njega, i kada je izlazio na teren i kada je tresao mreže, uvek bi se prekrstio. A tetovaže su posebna priča. Od Če Gevare na ramenu, do slikovnice na listu noge i do imena na rukama: na jednoj istotevirano Dalma, na drugoj Đanina...

Jednodnevni boravak u Beogradu nije, naravno, okončan na travi "Marakane". Noć i atraktivna plovidba Dunavom na brodu "Sirona" uz probrane zvanice (Ilija Petković, Ivan Ćurković, Dušan Savić i akademik Matija Bećković), a domaćin je - Emir Kusturica. Pet časova plovidbe uz trubače i jedan bend, diglo je atmosferu do usijanja u toj toploj junskoj noći.

A Argentinac, vrele krvi, nije prestajao da igra, posebno kad su zagrmele užičke trube svirajući i latino zvuke.

- Zaista se lepo osećam sa Emirom i sa vama, ljudima iz Srbije - govorio je Dijego koleginici Jeleni Jovović. - Za mene je vrlo važno što sam u ovoj zemlji, u Beogradu, i što mogu da uživam u sreći koju sam ovde osetio. Neću to nikada zaboraviti!

Od "Novosti" Maradona je na poklon dobio album sa fotografijama sa te utakmice Kupa evropskih pobednika kupova kada je Zvezdi dao dva gola, kao i najnovije fotografije sa susreta sa premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom i bravura koje je izvodio tog dan na "Marakani" tokom snimanja za film.

Maradona je prespavao u vili na Dunavu i rano ujutro napustio Srbiju. A Srbija ga sigurno neće nikada zaboraviti, jer je ta nestvarna ljubav bila obostrana. I to će uvek biti zapisano u vremenu...