MOJ MIR U ČESTEREGU Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Slobodan Dubajić provodi dane u rodnom selu kraj Zrenjanina

Reprezentativac Jugoslavije (igrao samo jedan meč, prvi posle sankcija, protiv Brazila 1994) i kapiten Štutgarta, koji je 1992. podigao "salataru", počast šampiona Bundeslige i trofej pobednika Superkupa Nemačke, iste godine.

- Nakon početka u matičnom Napretku iz Česterega i uspona u Proleteru, iz Karađorđevog parka, 18. maja 1991. potpisao sam za Štutgart, preko menadžera Ludviga, posle prethodne kratkotrajne odiseje u Bazelu - priča u ispovesti za "Novosti", Dubajić, koji je poslednjih desetak godina, nestao sa javne scene.

Dubajić, praktično, živi novi život, ali lopta je još u njemu.

- Posle moždanog udara i smrti oca, vratio sam se ovde i potpuno prilagodio uslovima života na selu. Brinem se o bolesnoj majci, koja ima 78 godina i ne može sama, a daleko od očiju javnosti, iz senke, kako se to kaže, pratim sve što se dešava u sportu, i fudbalu naravno - nastavlja omiljeni trener mališana u Fudbalskom klubu Jedinstvo, u susednom selu Banatsko Karađorđevo.

I zaista, nakon što smo ga jedva ubedili da se, nakon toliko godina, oglasi, uverili smo se u njegovu popularnost, jer su mu ljudi prilazili i pozdravljali ga "Gde si, legendo, kako si..."

Dubajić, svesrdno se pozdravljajući sa meštanima, ističe da se ne obazire mnogo na raznorazne priče koje su kružile o njemu, da se nikad nije osećao bolje i smirenije, i da uživa u radu sa mališanima, kojima svakodnevno na treninzima prenosi svoje bogato iskustvo i znanje, i kojima je istinski idol.

Klincima često pričam i učim ih da budu orijentisani na sopstvene misli i želju za uspehom, jer i ja sam istrčao pred 50.000 ljudi na prepunom stadionu Štutgarta prvi put i rekao sebi, "zemljače, igraš protiv slavnog Intera, sad ili jesi, ili nisi" - priseća se Ćoba, uz napomenu da je njegov tim pobedio 2:1, a da je on postigao gol i sutradan su sve novine bile pretrpane fotografijama njegovih i Klinsmanovih duela.

Poljubac koji je nakon postignutog gola poslao prema tribinama silno je zainteresovao Ditera Henesa, koji nije propustio priliku da ga upita kome ga je uputio, a smirio se tek kada mu je kasnije reprezentativac Jugoslavije objasnio da je deo rituala i da je to redovno činio na utakmicama svog Proletera.

Posle sjaja Štutgarta, karijeru je nastavio u Meksiku, u timu Amerika, a preko Turske i najlepših godinu dana u Istanbulu, posredstvom FSS i doktora Branka Elznera, stigao je do Japana, u eri Piksija Stojkovića i četiri sezone odigrao za Sendai. Onda je započeo i trenersku karijeru.

- Prvih godina novog veka, moj Proleter je bio u ozbiljnoj krizi, koja ga je izbrisala sa fudbalske scene, a ja sam se vratio i pokušao da pomognem. Doveo sam u klub gospodina Selešija iz Sošoa, ali se kockice nisu složile - sa setom se priseća Slobodan, koji se kasnije okušao i u menadžerskim poslovima, naročito na tržištu Kine, koja je tada počela da se otvara i fudbalerima koji su tamo nastavljali karijere, nudila fenomenalne ugovore.

Od sjaja do očaja ove profesije, koja se za razliku od pre nekoliko decenija, radi iz kafića, štoper koga će Štutgart pamtiti po 124 odigrane utakmice i sedam zlatnih golova, malo se razočarao i izgubio poverenje u ljude, koji, iako im je čvrsto verovao, nisu održali reč i ispunili data obećanja. Ali kako kaže, sve neprijatnosti je ostavio daleko iza sebe.

- U kontaktu sam i danas sa ljudima iz Japana, klubovima Sendai i Serezo i Gamba Oasaka, kao i Štutgartom, a uspeo sam da ostvarim i nemačku penziju i sa te strane sam potpuno miran. A nije mala stvar kada ti se posle tolikih godina, javi i slavni Brazilac Dunga i upita kako si - dodaje na kraju Slobodan, srdačno nas pozivajući na utakmicu svojih kadeta.