VLADIMIR STOJKOVIĆ ZA "NOVOSTI": Derbi je uživanje, kao šetnja Parizom
DECENIJA prođe, a Vladimir Stojković i dalje traje "na maksimumu" u crno-belom dresu.
FOTO: M. Vukadinović
U julu je dopisao još jednu recku, napunivši 37 godina, od čega mu je poslednjih deset (sa četvorogodišnjom pauzom u inostranstvu) donelo ono što mnogi mogu da vide samo na filmu.
SA SALETOM I GLAVOM U ZID
NE krije Stojković da je sa osmehom na licu dočekao povratak Stanojevića na klupu Partizana.
- Ako neki trener može da me ubedi da glavom mogu da razbijem zid to je Sale Stanojević, da me uveri da je to moguće. Porede ga sa Nikolićem, ali ja sa Markom nisam radio. Malo sam trenirao sa njim u reprezentativnim pauzama, znam da je veliki partizanovac.
Od tog 27. avgusta 2010. kada je došao na jednogodišnju pozajmicu u Partizan i učinio "greh" koji se na drugoj strani Topčiderskog brda niti prašta, niti zaboravlja, Stojković je pred sobom imao misiju koja je delovala gotovo nemoguće. Sada kada je karijera realno bliža podvlačenju crte, nego traženju novih, "ekstremnih", izazova, Stojković ponosno konstatuje u razgovoru, za "Novosti", da je moguće staviti znak jednakosti između hrabrosti i ispravnosti povučenih poteza.
- Prođe decenija, a kao da je godinu dana. Posle nekoliko meseci sam bio toliko dobro primljen da sam osećao pripadnost Partizanu. Tri i po godine u Partizanu, pa odlazak u pečalbu, ali sam sve vreme osećao da sam deo kluba, gledao sam utakmice, čuo se sa Sašom Ilićem dok je ekipa u karantinu, dok sam čekao okupljanja za reprezentaciju trenirao sam u "Zemunelu". Kao da nisam ni odlazio. Uvek sam imao kontakt sa klubom.
Na podršku jednog dela Srbije nije više mogao da računa od kraja avgusta te 2010, dok je za drugi morao ozbiljno da se potrudi.
- Svestan sam da će osporavanja uvek biti kod nekog dela javnosti. Probao sam pristupom, primerom, davanjem da nateram ljude da me poštuju. Ništa više. Ako ne mogu nešto drugo da promenim, makar da me cene. Smatram da sam i one ljude koji me ne priznaju "kupio" odnosom prema klubu, davanjem, željom, htenjem. Siguran sam da sam u njihovim očima zaslužio poštovanje, ako ne i osećaj pripadnosti. Svestan sam da nije moguće kod svakog navijača zaraditi da me doživljavaju kao svog. Nikad nisam imao nameru da bilo koga uvredim ili provociram. Samo sam želeo da se takmičim, da ekipa pobedi. Razumem zašto sam u centru pažnje. Vladimir Stojković/FOTO: N. Paraušić
Situacija u vezi sa njegovim dolaskom u Partizan nikada nije "legla" kod navijača Crvene zvezde i to je nešto sa čime je Stojković vremenom naučio da živi.
- Nije leglo. Ne možemo da se lažemo da je leglo i neće nikad ni leći. I vi to znate. Ako nešto kažem, ispašće provokacija. U principu, bilo šta da uradim, nešto se priča. Kao prašina da se diže. Shvatiće kao hvalisanje ako kažem da se za dobrim konjem prašina diže. Ne postoji ništa što ću reći ili uraditi, a da ostane neprimećeno. Što se mene tiče odavno sam se s tim izborio. Osećam pripadnost Partizanu. Sve zavisi kako ste karakterno vaspitani, da li ste u stanju da ponesete težinu grba, da li možete to da izdržite.
tamna strana drugog mandata
OSVAJAO je Stojković sa Partizanom titule u prvom mandatu, ali u drugom se još nije radovao šampionskom peharu.
- Bio sam deo generacije koja je istinski dominirala. Drago mi je na neki način što sam sad u situaciji da ne dominiram. Osetio sam i ružniju stranu. Najlakše je doći do trona, najteže na njemu ostati. Taj put nekad traje mesecima, ali zadržati se gore je najteže. U mom drugom mandatu igrali smo dvaput grupnu fazu Lige Evrope, jednom prezimili, osvojili dva kupa, a nismo uzeli titulu, što znamo da je veoma teško u ovom trenutku.
Period aklimatizacije na Partizan je prošao u trenucima kada je svlačionica bila puna momaka koji su fudbalski "prohodali" u "Zemunelu".
- Nikada se nisam sa njima poredio, niti imao nameru da sam veći "grobar" od njih. Nije bilo potrebe. Postojao je Saša Ilić i to je to. Sve ostalo su bili momci koji su me zavoleli zbog odnosa, a to ne može da se sakrije. Nekada kroz šalu spomenu prošlost, ali suštinski sam postao njihov. Čak mi je nekad bilo neprijatno. Najdraže mi je što sam bio deo do srži grobarstvom zaražene generacije: Sale, Raća, Lola, Mare, Stefan, Iliev... I oni me prihvate. To je zato što sam bio pošten.
Derbi je za sve ljubitelje fudbala nešto specijalno, a posebno Stojkoviću zbog puta kojim se ređe ide, a koji je on odabrao te 2010.
- Morate da dođete u stanje da derbi posmatrate kao zadovoljstvo. Ne kao teret. Da uživate. Mnogo igrača koji se bave fudbalom je talentom zaslužilo da budu akteri derbija, a nije imalo sreću da stigne do glavne pozornice. Mi koji jesmo moramo da poštujemo tu privilegiju. Utakmica je prelepa. Nije isto ako se sa partnerkom šetate tunelom ili Jelisejskim poljima. Naravno da je lepše pariskom avenijom. Tako je i lepše se takmičiti sa Zvezdom, gde vas gleda cela država. Iskreno ne bi mi dosadilo ni ako bismo pet puta na pripremama igrali sa Zvezdom.
TITULA VRAĆA ENERGIJU
SVESTAN je Stojković da je Partizanu neophodna pozitivna energija na svim nivoima.
- Da bi se energija vratila potrebna je titula, da se igraju kvalifikacije za Ligu šampiona da bih zatvorio krug. Ipak sam 2010. došao na gotovo, kad se ekipa već plasirala u elitno takmičenje, možda je red da ja budem taj koji će biti deo generacije koja će opet u Ligu šampiona. Kad ponavljate jedno te isto, navijači žele nešto novo. Mi smo trenutno u situaciji da ne možemo da donesemo to novo. Zato je prioritet titula.
Na kraju Stojković otkriva da podvlačenje crte pod karijeru uopšte nije blizu.
- Braniću još dugo, sjajno se osećam. Pogotovo što stanje zadovoljstva sve menja. Iz nezadovoljstva možeš da se povrediš, nešto te opomene da si nesrećan. A iz stanja zadovoljstva sve ide lepo. Sad se osećam sjajno, brinem o svom telu, a tome je mnogo doprinela saradnja sa Andrejom Milutinovićem koja traje već 16 godina - zaključio je Stojković.