POSLE PETKA KORONA ODNELA I MILENCETA: Dirljiv oproštaj od romantičnog šmekera sa Karaburme

Direktor OFK Beograda Božidar Milenković je pre nešto manje od mesec dana izuzetno emotivno pričao u intervju za "Novosti" o svom prijatelju sa kojim je od 1976. godine delio dobro i zlo.

Nažalost, nije stigao ni da dočekao 40 dana od smrti velikog prijatelja i Milence je poput Petka izgubio bitku sa virusom korona.

Dugogodišnji novinar RTS Mišo Vujović na dirljiv način se oprostio od svog velikog prijatelja Bože Milenkovića.

Legendarni fudbaler OFK Beograda Božidar Boža Milenković preminuo je u subotu u 67. godini života.

Vujović je na svom Fejsbuk profilu objavio emotivan tekst posvećen legendi kluba sa Karaburme, a mi ga prenosimo u celosti:

Boža Milenković: Romantični šmeker sa Karaburme

- Sedimo kod Bate u “Romantičarima”, ispunjeni nevericom, potišteni i tužni, osećamo se, siromašniji i prazni,kao u onoj pesmi Džona Dona, “ Za kim zvona zvone”, gde je more odlomilo deo kopna, ostavljajući ranjeno tlo. Tako je sa ljudskom dušom kada čovek izgubi prijatelja. Gromadu od čoveka!

Koliko juče, oficijalno smo začikavali taj virus “sa interneta”, pred izbore ga “porazili”, da bi nam se danas prikrao uzimajući danak, kolektivnoj neodgovornosti i zvaničnom deletantizmu. Prebiramo po uspomenama, sa surovom spoznajom da se još jedan život preselio u sećanja. Da je ljudsko trajanje nalik na turbolentni letnji dan u kome se smenjuju sunce i kišni intervali, da između prvog pogleda i poslednjeg treptaja dominira apsurdna jurnjava života za životom, da su ljudske moći poput “slamke među vihorove”, da je svet postao eksperiment grupe egzibicionista, da čovek postaje numerička norma ili matematički parametar u surovoj statistici eugenetike i depopulacije planete. Postajemo svesni da pošast ma kako je zvali i od čega sastavili, krade naše bližnje, da se uselila u naša dvorišta, da vreba i mlade i stare i sa istom strašću uzima svoj danak od zdravih i ranjivih.

Za tri nedelje otišle su dve fudbalske legende OFK-a Beograda, veliki i nerazdvojni prijatelji Ilija Petković i Božidar Milenković. Vrhunski asovi i časni ljudi! Još pre Petkove sahrane Boža je osetio slabost. Lomilo ga je tiho i podmuklo, tražeći slabu tačku u njegovoj odbrani. Pokušao je bez panike u tišini da se izbori sa nepredvidivom bolešću, misleći da će snagom svog borbenog duha uspeti da izađe kao pobednik, kao što je nebrojenu puta nadmudrio velika napadačka imena suparničkih timova. Na žalost čudo zvano kruna okrunilo je poslednji dragulj na peharu zlatne generacije Romantičara sa Karaburme.

Otišao je Boža Milenković dugogodišnji kapiten OFK Beograda, jedan od retkih pregalaca, zajedno sa Ilijom Petkovićem, koji se suprostavljao menadžersko - trgovačkom trendu, vašarskom krčmljenju talentovanih fudbalera što je dovelo do srozavanja nekada slavnog kluba. Boža Milenković, bio je poslednji stub odbrane OFK-a Beograda na terenu i van njega. Za OFK je odigrao preko 270 prvenstvenih i kup utakmica, samo jednom je zamenjen zbog povrede u Splitu protiv Hajduka, i ostaće upisan u anale kao jedini fudbaler koji nikada nije sedeo na klupi za rezervne igrače.

“Bio je borac, igrao je mali fudbal kao da igra svetsko prvenstvo”, sa tugom u glasu se priseća njegov kum Mika Đukanović. Boža Milenković, bio je dostojan naslednik slavne OFK- ove plejade Skoblara, Turudije, Samardžića, Santrača, Petkovića, i njihovih prethodnika Šekularaca i Moše Marjanovića. “Gde si Boća šmekeru”, pozdravlja sam ga zbog harmonično složenih boja u sportskom stilu odevanja. Elegantan i besprekorno uredan čak i kada se vraćao sa ranča iz Mramorka, jer je njegova verna Milena, uvek bila budna kao modni stilista, zadužen za odevni sklad predsednika SAD.

Moj prijatelj Boža je bio čovek sa stilom i gospodin sa stavom. Otmen, odmeren, vedar i predusretljiv, zračio je jakom životnom energijom, nepojmljiv sa kontekstom bolesti koja ga je pokosila. Družili smo se godinama na prvu loptu, bez rukavica, iskreno razmenjivali iskustva i razočaranja, isčuđavali se ljudskim rušilačkim nagonima, nesvešću gramzivosti da devastiranjem javnih resursa zarad sitnog šićara, srlja u suicid. Bolelo ga je OFK-ovo srozavanje do neprepoznatljivosti, treće poluvreme, otimanje mladih talenata, šamaranje razuma, čerupanje kluba, taktika “trange-frange” i sve ono što je degradiralo klub i srpski fudbal.

Boža je voleo svoje rodno Vlasotince, rado se prisećao prvih fudbalskih koraka u lokalnoj “Vlasini”, odakle je prešao u Dubočicu iz Leskovca, da bi 1975. godine došao u OFK gde je ostao do kraja života, služeći časno svom voljenom klubu kao trener, direktor, generalni sekretar i direktor sportskom društva. Za sobom je ostavio suprugu Milenu i kćerke Minu i Maju - navodi se u tekstu Vujovića.