ĐUKIĆ - MOJIH TOP 11! Promašio penal, a navijači ga nosili na ramenima

- Radio sam na "Železnici" i trenirao u lokalnom Železničaru, a na preporuku trenera Popa koji je bio pomoćnik Selimiru Miloševiću, prešao sam u Mačvu. U Želji su to shvatili kao izdaju i oterali su me s posla, što je izazvalo gnev kod mog oca. Za njega je fudbal bio samo zabava. Najobičnije "šutanje lopte" - kaže Đukić, koji je 48 puta nastupao za naš nacionalni tim, uz dva postignuta gola.

Igrama u šabačkoj Mačvi stekao je status mladog reprezentativca i privukao pažnju zagrebačkog Dinama i Crvene zvezde.

- Golac mi je napravio kontakt s Partizanom, ali nisam uspeo da se dogovorim sa Tomom Kaloperovićem. Tražio sam 100.000 maraka za četiri godine, 30.000 odmah, ostatak kada se izborim za mesto u timu. Smatram da su moji uslovi bili sasvim korektni. Dinamo je imao želju da me upari sa Panadićem, a Zvezda sa Belodedićem. Kao čoveka širokih shvatanja, nikada se nisam opterećivao nacionalizmom. Isto tako, nemam problem da priznam da sam kao dete navijao za Crvenu zvezdu.

Šta to vredi, kad je prvi čovek "građevinara" Zako Perović za svog dragulja tražio milion maraka.

- Rad je bio urbana alternativa moćnicima iz "velike četvorke". Igrali smo dopadljiv fudbal, pobeđivali favorite. Dinamo smo izbacili iz Kupa, u prvenstvu bili u vrhu tabele, igrali Evropu. Imao sam sreću da je Deportivo La Korunja poslao Karlosa Baljestu u Beograd da gleda Iliju Najdoskog, ali pošto je Zvezda igrala u nedelju, iskoristio je slobodnu subotu da skokne do Banjice.

Rad je igrao protiv Olimpije i na poluvremenu gubio sa 2:0.

- Počeo sam utakmicu u veznom redu, ali me je Gugleta u poluvremenu pomerio nazad, da bi umesto Gvozdena uveo ofanzivnijeg igrača. Izjednačili smo na 2:2, Baljesta je odustao od Najdoskog i nedelju dana kasnije došao na Kantridu da gleda još jednu utakmicu Rada. Tako sam završio u La Korunji.

Stigao je pred kraj prvenstva, taman da pomogne u trci za ulazak u Prvu ligu.

- Kanatlarovski i Stojadinović su mi pričali bajke o Deportivu. Igrači su znali da je gazda kupio pojačanje i naparavili su dogovor da u slučaju plasmana u viši rang, pridošlica ne učestvuje u raspodeli premija. Potpisao sam na brzinu, odigrao poslednjih pet utakmica, a kapiten Uralde je tokom proslave u svlačionici rekao da Đukić ipak zaslužuje premiju, jer je značajno pomogao da se Deportivo posle 20 godina vrati u elitu španskog fudbala.

Bilo je to prvo poglavlje jedne divne priče koja je mogla da preraste u bajku u finišu sezone 1993/1994.

- Bežali smo Barseloni šest bodova i onda su krenuli pritisci sa svih strana. Oni odigraju dan ranije, pobede, pa krenu na sve načine da nas dekoncentrišu. Zaređali smo sa remijima i uoči poslednjeg kola prednost se istopila na bod. Morali smo da pobedimo Valensiju, a šampionska proslava je već bila zakazana u jednom restoranu u centru grada - seća se Đukić.

Ražanj spreman, a zec i dalje u šumi. Gustoj šumi.

- Teška utakmica sa više aspekata. Šanse jedna za drugom, lopta neće u mrežu. Barsa tamo gubi od Sevilje, mi već trljamo ruke i vidimo sebe sa peharom. Oni okrenu u drugom poluvremenu, očekivano. Kod nas i dalje 0:0. I onda taj 90. minut. Bebeto ili Nando, ne sećam se tačno ko je oboren, sudija pokazuje na penal, "Rijazor" u delirijumu.

Tanka je linija između raja i pakla.

- Bebeto je nekoliko dana ranije promašio penal i Donato je određen za izvođača. Nisam ni primetio da je izvršena izmena i da Donato već desetak minuta nije u igri. Svi gledaju u mene i shvatam da su to trenuci kada nema nazad. Uzimam loptu, stavljam je na belu tačku, hvatam zalet.

U situacijama kada se piše istorija, ne bi smelo da bude puno razmišljanja.

- Ja sam razmišljao. Prokleto puno razmišljao. Da mi je da vratim vreme i da ponovo uhvatim taj zalet.

Golman Valensije je uhvatio živu loptu i nema čoveka na svetu koji bi u tom trenutku poželeo da se nađe u koži Miroslava Đukića.

- Molio sam boga da se zemlja otvori. Da propadnem i nestanem. Najteži momenat u karijeri. Zahvaljujući saigračima, porodici, ljudima iz kluba, uspeo sam da prebrodim traumu. Živeo sam blizu stadiona, navijači su mi napravili špalir i nosili me na ramenima do kuće. Bilo je i grafita na zidovima okolnih zgrada, zaista sam osetio podršku na svakom koraku. Bol i praznina koji će me pratiti do kraja života - priznaje nekada fantastični defanzivac.

Valensija mu je zagorčala život, a onda osetila potrebu da se iskupi predlogom za zajedničku saradnju.

- Ironija sudbine, odem u Valensiju, a Deportivo naredne sezone osvoji titulu. Odmah sam se uključio u program uživo španske televizije i čestitao Lendoiru. Zaista su zalužili da se raduju - kaže Đukić, koji je Španiji za 14 godina igranja osvojio pet trofeja (prvenstvo, dva kupa i dva Superkupa).

Na "Mestalji" je sarađivao sa Ektorom Kuperom, čovekom koji se pretplatio na poraze u finalnim mečevima.

- Treba doći do tih finala. Recite mi kada je Valensija posle toga bila u situaciji da se bori za neki trofej. Imali smo dve šanse zaredom. Prvo protiv Reala. Greška je što smo prihvatili ulogu favorita. Navodno, Real je u lošoj formi, igraju slabo, daj da vodimo igru i da ih napadnemo. Užasna greška. Real ne priznaje ni najmanju dozu arogancije.

Godinu kasnije, finale sa još jednim gigantom.

- Naučili smo lekciju i protiv Bajerna imali potpuno drugi pristup. Kuperovski. Povedemo 1:0 i uđe Albelda umesto Ajmara. Da se zabetoniramo pozadi i sačuvamo rezultat. Nažalost, Efenberg je izjednačio. Ušao sam u produžecima umesto Ajale i molio boga da se serija penala završi što pre. Promašio je Paulo Seržo, zatim Zahović i Karboni... odužilo se... pomislio sam "ne opet", samo na mene da ne dođe red.

I nije došao. Promašaj Pelegrina potpisao je novu kapitulaciju "slepih miševa" u borbi za evropsku krunu.

- Često me pitaju da li mi smeta kada govorim o penalu protiv Valensije ili o porazima u finalu Lige šampiona. Ne. Zašto bi mi smetalo, to je deo moje prošlosti. Deo karijere. Kao i uspesi, pobede i trofeji. U čemu je razlika između muka na "Rijazoru" posle promašenog penala i muka na "Maksimiru" kada smo izbacili Hrvate iz trke za Evropsko prvenstvo? U životu je najvažnije balansirati emocijama - zaključuje Đukić.

Baš tako. Nije kome je rečeno, već kome je suđeno.

Robert ENKE (Tenerife)

- Strašan momak, koji je doživeo užasnu sudbinu. Nije mogao da podnese tešku porodičnu tragediju i izvršio je samoubistvo. Inače, fenomenalan tip. Veliki humanista, obožavao je životinje. Nismo sa Tenerifama napravili neki poseban razultat. Bilo je mnogo problema u ekipi.

Amedeo KARBONI (Valensija)

- Naljutio bi se da ga nisam stavio u tim. Završio je karijeru u 40. godini, protiv svoje volje. Želeo je još da igra. Kada je Tošak hteo da dovede u Real Nuredina Najbeta, predsednik mu nije dozvolio uz obrazloženje da je mator (29 godina), da ga kasnije prodaju za veću cifru. A Tošak mu je na svom specifičnom engleskom akcentu i sa neizbežnom dozom humora odgovorio: "Kako ne možete, dovedete ga na tri godine i onda ga prodate Valensiji koja obožava igrače od preko 30 godina".

Roberto AJALA (Valensija)

- Uz Alena Roša, Anglomu, Karbonija i mene, još jedan član te vremešne četvorke ispred Zubizarete na koju je Tošak aludirao u razgovoru sa predsednikom Reala. Odraz fenomenalan, tajming perfektan. Bio sam centarhalf i znam kako se ide na skok. Uglavnom, svi idemo sa dve noge. Ajala je išao sa jednom. To sam samo kod njega video. Loptu je hvatao glavom u najvišoj tački. I svaka je bila njegova. Fascinantno.

Žoslen ANGLOMA (Valensija)

- Surovi profesionalac. Mislim da i danas ima pločice na trbušnjacima. Od nas četvorice iz zadnje linije, ne zna se ko je bio spremniji. Procenat masnog tkiva, osam odsto. Niko preko deset. Dođem tokom letnje pauze u Štitar, par dana odmora i odmah u teretanu. Trening kao životinja. Vratim se kao zver, a svi oni tri kilograma viška. Dok skidaju kilažu, ja se izborio za mesto u timu. Sad, zemljaci, izbacite me ako možete.

Siniša MIHAJLOVIĆ (SFRJ)

- Zajedno smo branili boje mlade reprezentacije koja je 1990. godine igrala finale Evropskog prvenstva. Dejo i ja smo priključeni kao bonusi (stariji od 23 godine). Sjajna generacija sa Jarnijem, Mijatovićem, Bobanom, Šukerom, Bokšićem... Izbacili smo u polufinalu Italijane za koje su igrali Peruci, Kostakurta, Kaziragi, Simone, Lentini... Sovjeti su nas dobili u obe finalne utakmice, ali su i oni imali strašan tim sa Kančelskisom, Dobrovoljskim, Šalimovom... Miha je još tada bio beskompromisan, ničega se nije bojao.

MAURO SILVA (Deportivo)

- Bili smo strašan tandem. Vrlo čudan igrač. Uzmete da analizirate njegove vrline i ostanete zatečeni. Mauro Silva nije brz, nema dugu loptu, skok igra ništa naročito. A posle svake utakmice dobija priznanje za najboljeg pojedinca na terenu. Svaki trener bi poželeo takvog igrača u ekipi. Pravi takmičar koji ne štedi ni sebe, ni protivnika. Ne izgubi nijednu loptu, nijedan duel tokom utakmice.

Ljubinko DRULOVIĆ (Rad)

- Mogao bi da zaštiti centaršut spoljnom u Zavodu za patente. Neverovatan igrač. Za tu njegovu "frljoku" nijedan bek na svetu nije imao rešenje. Startna brzina, promena pravca, da u prijemu da sebi for i oslobodi se čuvara. Mi u Radu nismo imali nijedno zvučno ime, ali smo svi bili takmičari. Juga je najbolji primer. Došao je na pozjamicu, željan dokazivanja i posle šest meseci zaslužio novi poziv Crvene zvezde. Za mene, najkompletniji naš igrač svih vremena. Dejo pravi razliku, a Juga igra za celu ekipu. Kažu radnik. Jeste, ali visokokvalifikovan radnik.

FRAN (Deportivo)

- Igrač vanserijske klase. Da se zagradi, ogradi, doda loptu, odigra završni pas. Bebeto je davao golove zahvaljujući Franu. Sjajno su se slagali. Znate kako, mi smo pre Bebeta i Maura Silve bili solidna ekipa. Kada su oni došli, automatski se podigao kvalitet svih igrača na viši nivo.

Zoran RIZNIĆ (Mačva)

- Talenat koji se retko rađa. Podelili smo gomilu lepih momenata u Mačvi i Radu. Moj lični i porodični prijatelj. Šteta što neke druge stvari u životu nije uspeo bolje da iskontroliše. Majstor malog i velikog fudbala. Sve lagano i elegantno. Kada vidite njega sa loptom, fudbal vam izgleda jednostavno. Doživeo sam da kao trener vodim Partizan protiv Rizninog sina. Mačva je u to vreme imala strašnu ekipu: Grujić, Živanović, Mićić, Prija, Rizna, Smajlagić, pokojni Malenko Kovačević... Iskreno, plašio sam se za svoje mesto u timu.

BEBETO (Deportivo)

- Stopalce 36, kopačke je kupovao na dečjem odeljenju. Nikada ga nisam video da zapinje kad šutira. Otvori i zatvori stopalo. Nema sile, snage, ni nekih voleja. Samo unutrašnja i gađa isključivo raklje protivničkog gola. Rođeni pobednik. Zahvaljujući njemu sam i napravio transfer karijere. Ovi iz Valensije otišli u Brazil da traže centarhalfa i nalete na Bebeta. Pitaju ga ima li nekoga da im preporuči, ovaj kaže: "Da li ste normalni, prešli ste toliki put, a pred nosom vam je najbolji centarhalf španskog prvenstva". I tako sam potpisao za Valensiju.

Klaudio Pjoho LOPEZ (Valensija)

- Naš ključni čovek u pohodu na trofej Kupa kralja 1999. Dao je četiri gola Barseloni, tri Realu i dva Atletiku. Furiozno smo stigli do pehara koji nam je bar delimično uteha za dva izgubljena finala Lige šampiona. Ostaće upisano u analima španskog fudbala da smo deklasirali Real sa 6:0 u prvom polufinalnom meču na "Mestalji". Kako je Pjoho gazio, to je strašno. Mi izbijemo loptu napamet, on to pretvori u pas. Takva brzina, takva završnica, dušu dao za igru na kontru. Protiv Barse je bilo smešno. Braća De Bur i Bogarde još uvek vuku traume od njegovih prodora i golova.

Trener: Kaludio RANIJERI (Valensija)

- Imao sam nezgodnu situaciju za vreme bombardovanja kada su svi srpski igrači doneli odluku da bojkotuju utakmice u znak protesta prema NATO agresorima. Zatražio sam razgovor sa Ranijerijem i objasnio mu da bez obzira na to što mi status profesionalca ne dozvoljava da se bavim politikom, kao sportski amabasador svoje zemlje moram da poslužim kao primer svom narodu. Odgovorio je kao iz topa: "Nemaš nikakav problem, ja te na svoju odgovornost ne stavljam u tim". Zaštitio me je od komentara španske javnosti i pokazao da saoseća sa mnom u tako delikatnom trenutku. I kao čovek i kao trener, čista desetka.

TOP 11:

Enke - Karboni, Ajala, Angloma, Mihajlović - Drulović, Mauro Silva, Riznić, Fran - Bebeto, Klaudio Lopez. Trener: Klaudio Ranijeri.

Sjajni pojedinci, a nigde tima

KAO član jedne od najkvalitetnijih generacija u istoriji jugoslovenskog fudbala Đukić je imao priliku da učestvuje na dva velika takmičenja, 1998. i 2000.

- Ostaje žal zbog povrede uoči Svetskog prvenstva u Francuskoj. Najpre ruka, posle i mišić. I to na utakmici poslednjeg kola španskog prvenstva protiv Tenerifa. Išao sam sa reprezentacijom jer je procena bila da ću do četvrtfinala uspeti da se oporavim. Nažalost, Davids nas je pre vremena poslao kući. Dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji niko nije hteo da igra beka. Imali smo sjajne pojedince, ali nismo bili tim. Pobeđivali smo isključivo na individualni kvalitet, a kad naiđemo na ozbiljnijeg rivala, ovi nedostaci dolaze do izražaja - ističe Đukić.

Flaster na Deji i televizor

DUGAČKA je lista vrhunskih napadača u Jugoslaviji i Španiji sa kojima je Đuka lako izlazio na kraj.

- Dok sam bio u Radu, češće sam dejstvovao u veznom redu i zapalo mi je par puta da igram flastera na Deji Savićeviću. Dobijem televizor "kamakroun" kao poklon za igrača utakmice, a Dejo dao gol i rešio pobednika. Zamislite šta bi se desilo da nisam bio igrač utakmice. Kod takvih igrača, fudbal nije egzaktna nauka. Nikada ne znaš šta će da uradi. Ako mu dozvoliš da se okrene, gotovo. Spremao sam se za svakog igrača. Supruga je snimala sve moje utakmice i to mi je puno pomoglo oko analize protivnika. Studiozan pristup je osnov dobrog rezultata - napominje čuveni as.