MOJIH TOP 11 - TATIN OBRAZ VAŽNIJI OD SVIH PARA: Nenad Bjeković, legenda Partizana i reprezentacije, o navijaštvu, onom porazu od Hajduka...

- Nadimke vam uglavnom daju novinari. Imao sam jednog dopisnika zagrebačkih "Sportskih novosti" koji me je obožavao i zvao me "Euzebio sa Begeja". Verovatno zbog crne kose i tamne puti. Kasnije su me prekrstili u "Doktor Kilder", zbog sličnosti sa Ričardom Čemberlenom, glavnim glumcem u popularnoj televizijskoj seriji iz šezdesetih. Bio sam stasit i markantan, to je valjda privlačilo pažnju javnosti više od golova i fudbalskih bravura.

Posebno je interesantan naslov u jednom novinskom članku - "Navijam za Zvezdu, zavoleo sam Partizan".

- U to vreme, bio sam na meti svih klubova "velike četvorke", osim Crvene zvezde.

Novinar koji je došao u Zrenjanin da me intervjuiše, bio je vatreni zvezdaš, izvukao je iz konteksta naslov kojim je želeo da zaintrigira čelnike crveno-belih. Ja sam kao dete slušao radio-prenose i navijao za sve klubove, najviše za Hajduk, Zvezdu i Partizan. Ako Bajdo Vukas postigne gol, ja sam narednih dana Vukas. Bio sam i Zvonko Bego, Bora Kostić, Prljinčević, Bobek... U mom Lazarevu se svakog 1. maja organizovala velika seoska svečanost. Bilo je mnogo sveta, okretao se vo na ražnju, točilo se pivo, vino. U zvaničnom delu programa, najpre su igrali debeli i mršavi, posle toga pioniri Crvene zvezde i Partizana i na kraju Zadrugar protiv nekog lokalnog rivala.
Bjeković je jedne godine dobio nepristojnu ponudu.

- Bila je jedna prodavnica na putu od kuće do škole u kojoj je kao poslovođa radio čovek od dva metra, zvali smo ga Bandera. Bio je ludi zvezdaš i svaki put kad bi me video davao mi je bombone i štanglu čokolade. Jednom prilikom, uveo me je u svoju kancelariju i pokazao na stolu naslagane dresove Crvene zvezde. Rekao je: "Ti večeras igraš za nas, evo ti i kapitenska traka". Uveče utakmica, izlazimo na teren, tribine pune kao oko. Neki čovek koji je sedeo do mog oca, rekao je: "Boro, vidiš li za koga igra tvoj sin". Kad me je otac video u crveno-belim bojama, skočio je i počeo da me juri po terenu. Pobegao sam preko ograde i nisam ni odigrao utakmicu. Imam samo fotografiju kao uspomenu na neuspešan debi za pionire Crvene zvezde.

U leto 1975, Bjeković diže ruke od reprezentacije i priprema se za oproštajnu sezonu u dresu crno-belih.

- Zaratio sam sa Boškovom koji mi nikada nije oprostio što nisam prešao u Vojvodinu.

Dolazio je svaki dan u Lazarevo, molio me da potpišem ugovor i nudio sjajne finansijske uslove. Dinamo je, takođe, bio uporan i izdašan. Ali tata je dao reč generalu Zekiću koji je u to vreme bio jača faca od Tita. Rekao mi je: "Sine, nema banke na svetu koja može da ukalja ovaj obraz, ako odeš u Dinamo, ova kuća za tebe više ne postoji".

Sa Partizanom se dogovorio za pet minuta.

- Ugovor je potpisan u zamku Dunđerski, tata je rekao generalu Zekiću: "Ako Partizan želi moga sina, možemo odmah da pređemo u susednu sobu da nešto popijemo i pojedemo".

Platili su Proleteru 30 miliona dinara i ustupili im četiri igrača: golmana Markovića, Vidovića, Olarevića i Tošića.

Bjeković se prisetio i legendarne utakmice sa Hajdukom (1:6), 9. maja 1976.

- Nije bilo stolica, na tribinama JNA preko 60.000 ljudi. Početak fenomenalan, imao sam dve stopostotne šanse u prvih 15 minuta, mogli smo već tada da rešimo pitanje šampiona.

Dešava se nešto neverovatno.

- Kako pređu pola, šutnu i pogode mrežu. Ivanča nije imao dan. Buljan mu je dao gol iz kruga na centru igrališta.

Što se ne može reći za navijače Partizana.

- Da se naježiš. Ostali su pola sata posle utakmice i navijali kao da smo osvojili titulu. Verovali ili ne, utakmica protiv Hajduka je bila naša najbolja partija u celoj sezoni.

Odluka je pala u poslednjem kolu. Partizan u Ljubljani, Hajduk na Karaburmi.

- Jordan Ivanović je prenosio za Radio Beograd, a Ivo Tomić za Radio Zagreb. Dugo posle Ljubljane, Ivo nije smeo da kroči u Split. Bio je "persona non grata" samo zato što je objektivno prenosio utakmicu. Rekao je da smo oštećeni za dva penala i da je nadoknada vremena bila po propisima. Lopta je otišla pored naše klupe, Ivanča je otrčao sa gola da izvede aut i ja vidim pištaljku u Maksinim ustima.
Kraj? Ne...

- Priđem mu i kažem: "Molim te, ali molim te, pusti još ovo". Ivanča baci aut Gajici Đuroviću, ovaj doda do Nenada Stojkovića i Neša na palac, pa u šesnaesterac. Moca stoji levo od mene i dere se na Stojkovića što mu nije dodao. Slušam Mocu, gledam Nešu, čekam poslednji zvižduk i odjednom... Lopta je u mojim nogama. Da me ubiješ, ne znam kako je tu stigla.

Trenuci kada se piše istorija.

- Da sam je šutnuo kako sam želeo, završila bi negde pod Bežigradom. Dalanović je već zalegao, skratio ugao i sto odsto bi mi odbranio. Meni se kopačka zarije u zemlju, šutnem očajno i ona cap-cap-cap, otkotrlja se u mrežu. Samo je na taj način mogla da završi u golu. Fotografija tog gola stoji na zidu mog kafića. Ako se zadubite, videćete busen trave koji sam zahvatio umesto lopte.
Da, istorija! A nju pišu pobednici. Samo oni koji se bore do poslednjeg daha. Do poslednje sekunde. Do poslednjeg zvižduka. Nije kome je rečeno, već kome je suđeno!

Ivan ĆURKOVIĆ (Partizan)

- Zatekao sam ga kao kapitena kada sam stigao u Partizan. Spavali smo u istoj sobi, jer je njegov cimer Branko Rašović otišao u inostranstvo. Ćure je obrazovana i harizmatična ličnost, dok je igrao fudbal bavio se i novinarskim poslom, pisao je izveštaje i intervjuisao poznate fudbalere iz Jugoslavije i Francuske. Miran, staložen, znao je u najtežim situacijama da nađe najmudrije rešenje. Njegov savet je presudno uticao na moju odluku da odem u Nicu. Rekao mi je: "Nemoj da razmišljaš, prihvati čak i ako ti nude duplo manje od drugih klubova". A oni mi nudili duplo više. Rekao je: "Ne budi lud, plaćaju te da igraš i živiš u raju na zemlji".

Josip KATALINSKI (Nica)

- Škija je sa Vlatkom Markovićem mnogo doprineo da potpišem ugovor sa najbogatijim francuskim klubom. Nica je u to vreme bila ovo što je sada Pari Sen Žermen, zvali su nas "milioneri" i bili smo omraženi u većem delu Francuske. Strašan igrač, pamti se njegov gol protiv Španije u Frankfurtu u majstorici za plasman na SP 1974. Veže nas veliko prijateljstvo, živeli smo maltene u istom stanu, on na četvrtom, ja na trećem spratu. Družili se porodično, on se oženio Francuskinjom Režan, koja je radila u kabinetu kod predsednika Nice. Mnogo mi je žao to što su kasnije ušli u neke probleme, zadesila ih je porodična tragedija zbog smrti ćerke. Kasnije se i on razboleo i preminuo. Nije zaslužio surovu sudbinu.

Laslo SELEŠ (Proleter)

- Izuzetan gospodin, bila mi je čast da delimo isti hleb i svlačionicu. On me je najtoplije prihvatio kad sam sa 17 godina priključen prvom timu Proletera. Kasnije smo imali ozbiljne duele u Francuskoj, igrao je za Sošo i svaki put je protiv Nice dobijao zadatak da motri na mene. Jednom sam završio u bolnici zbog lakšeg potresa mozga, jer me je odvalio glavom u vazdušnom duelu. Znao je sve moje tajne i gađao me tamo gde sam najslabiji. Ali je odmah došao da me poseti, poželeo mi brzi oporavak i bilo mu je žao.

Ivan BULjAN (reprezentacija SFRJ)

- Motor Hajduka i reprezentacije Jugoslavije. Po prirodi tih i povučen, ne čuješ ga tokom utakmice, a odradi ogroman posao. Njegova generacija je obeležila jednu eru našeg fudbala i ispisala najlepše stranice Hajdukove istorije. Bili su skoro nepobedivi na stadionu kraj Plinare. Tamo je uvek bila frka, vatrena atmosfera, tribine odmah pored žice, nisi mogao aut da izvedeš. Za divno čudo, Partizan je jedna od retkih ekipa koja je imala pozitivan skor sa njima u Splitu.

Blagoje PAUNOVIĆ (Partizan)

- Paćko je još jedna legenda Partizana koja je imala sve predispozicije da ostavi veći trag u klubu. Mislim da mu je učešće sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu u Italiji 1968. godine, usporilo karijeru. Bio je klinac, nije umeo da podnese pritisak. Slava mu je udarila u glavu, počeo je da puši i pije. Što se toga tiče, bio je pravi džek. Nikada sa njim u društvu nisi smeo da se mašiš za novčanik. Bio je šmeker starog kova. Da ti pomogne, izađe u susret, zalegne za druga. Izuzetno moralan i pošten čovek.

Branko OBLAK (reprezentacija SFRJ)

- Gledali smo u njega kao u osmo svetsko čudo. Koliko je taj čovek mogao da trči, ljudi moji. Žao mi je što u to vreme nije bilo ove moderne tehnologije koja meri pređene kilometre tokom meča, mislim da bi i danas bio svetski rekorder. Velika radilica, ali i vrhunski fudbalski znalac. Imao je razoran šut, njegov projektil sa 30 metara protiv Engleske jedan je od najlepših golova naše reprezentacije svih vremena.

Jovan Kule AĆIMOVIĆ (reprezentacija SFRJ)

- Prva prava "desetka" jugoslovenskog fudbala. Miran i jak na lopti, uvek sa dva ili tri rešenja tokom igre. Fantastičan u tandemu sa Džajićem. Najdraža mi je pobeda na "Marakani" 1970. Utakmica je bila pod znakom pitanja, jer je mali Nadoveza po povratku iz Kruševca poginuo u saobraćajnoj nesreći. Na tribinama 100.000 ljudi, Moca mi je namestio prvi gol, oni su izjednačili i u drugom poluvremenu panika, mogli su pet da nam daju. Sudio je Mladenović, zakleti zvezdaš. Ovi iz Zvezde ga mole da ne svira kraj, jer drugi gol visi u vazduhu. I onda 90. minut, Antara šutne što dalje, samo da prođe vreme, lopta pogodi Dujkovića u grudi, ja pritrčim i dam gol. Ludnica. Kule hvata Mladenovića za gušu što nije svirao kraj. Pa, čekaj bre, molili ste ga da ne svira, šta sada hoćete?

Moca VUKOTIĆ (Partizan)

- Sinonim Partizana. Sa kvalitetom koji je posedovao, morao je da ima mnogo više nastupa za reprezentaciju. Za njega nikada niste znali koja mu je idealna pozicija u timu. Sjajno se snalazio kao polutka, ali i na špicu, polušpicu. Bio je nešto između "devetke" i "desetke", što ga je činilo posebnim i nepredvidivim. Njemu je Nica posle sezone u Bordou nudila bolji ugovor od mog, ali je stigao poziv Partizana i Moca je rekao: "Treba im pomoć, moram da se vratim". Skidam mu kapu. Igračka i ljudska veličina za sva vremena.

Ilija PETKOVIĆ (reprezentacija SFRJ)

- Pravi dasa. Mnogo draga i poštena osoba. Veže nas i sličan način na kojim smo debitovali za reprezentaciju Jugoslavije. On je protiv Francuske u kvalifikacijama za EP 1968. sa dva gola bio junak pobede od 5:1, a ja sam se na prva dva meča za nacionalni tim oba puta upisao u strelce, protiv Brazila u Belo Horizonteu i Švedske u Splitu.

Duško BAJEVIĆ (reprezentacija SFRJ)

- Na Mini-mundijalu u Brazilu, selektor je njemu pružio šansu protiv Venecuele, pobedili smo sa 10:0, Duško je dao pet komada i tako se ustalio u reprezentaciji. Bio sam besan kao ris na Boškova, nije pošteno. Ja bih dao sedam, ovi mučenici iz Venecuele prvi put obuli kopačke i izašli na teren. Bez obzira na to što smo bili konkurencija za mesto u timu, Bajevića izuzetno cenim i poštujem. Imao je neki specifičan, elegantan stil, lako je davao golove. Velež je u to vreme bio jedna od najboljih ekipa u zemlji, sa Marićem, Vladićem, Okukom, Bajevićem.

Dragan DžAJIĆ (reprezentacija SFRJ)

- Džaja je na indirektan način uništio moju reprezentativnu karijeru. Igrali smo na istoj poziciji, on je u to vreme bio neprikosnovena vedeta jugoslovenskog, evropskog i svetskog fudbala i normalno je da za mene nije bilo mesta u ekipi. Kada sam konačno dočekao šansu, Vujke me je stavio na pogrešno mesto protiv Španije i bio sam među najgorima na terenu. Ogromna je čast ako vam selektor samo spomene ime među kandidatima za reprezentaciju. Sećam se jednog povratka sa Proleterom iz Sarajeva, zvali su me iz FSS u 8 ujutro i rekli da hitno donesem pasoš na Terazije. Uhvatili smo taksi na Železničkoj stanici i za dva sata stigli do Zrenjanina i nazad. Zamalo nismo izginuli.

Trener: Toma KALOPEROVIĆ (Partizan)

- Lisica. Izvanredno je vodio utakmicu i skenirao protivnika do najsitnijeg detalja. Zbog njega sam u januaru 1976. odbio Bajern iz Minhena. Došli su trener Kramer i menadžer Barin da me vode kao zamenu za Gerda Milera. Toma je skočio i počeo da me preklinje da ostanem do kraja sezone. Važilo je nepisano pravilo da jesenji prvak osvaja i prvenstvo. Rekao mi je: "Gde sad da ideš, kad smo nadomak titule". Odigrao sam protiv Budućnosti, dao gol za 1:1 i posle utakmice saopštio Krameru da ostajem u Partizanu. Oni nisu verovali. Bajern je u to vreme bio trostruki uzastopni šampion Evrope. I pojavio se neki ludak iz Lazareva koji neće u Minhen.

Vaske preteča modernih menadžera

PORED Tome Kaloperovića, Bjeković je sarađivao sa još dva velika trenerska imena u jugoslovenskom fudbalu.

- Zec je veliku pažnju pridavao analizi protivnika, dok je Vasović bio totalno drugačiji tip. On je sam za sebe pričao da nema pojma o trenerskom poslu. Bili smo kao braća, Vaske me je obožavao i govorio za mene da sam bolji od Krojfa. On stvarno nije znao puno o taktici i stručnim finesama, ali je bio vrhunski menadžer i psiholog. Imao je "žvaku", da uđe u svlačionicu i održi govor koji će ekipu podići iz mrtvih. Bili smo na kraju i protivnici, sedeli na klupama "večitih rivala". Pobedio sam ga na JNA u onoj spektakularnoj utakmici 1986. Skakali smo na svaku akciju, svaki šut. Ja skočim u jednom trenutku, vratim se da sednem, a on sedi na mom mestu. Pogubio se.

Tramvaj uništio mundijalski san

UOČI SP 1974, Bjeković je na spisku putnika za Nemačku i jedan od tajnih aduta selektora Miljanića. Međutim...

- Partizan je u to vreme tretiran kao peti klub u Jugoslaviji, nismo mogli lako da se izborimo za mesto u reprezentaciji. Bili smo u karantinu u hotelu "Slavija" i dan pre polaska na Mundijal, pozajmio sam "fiću" od golmana Zlatka Milića da skoknem do Vojvode Stepe i pozdravim se sa decom. Na kružnom toku naleti tramvaj, uništi auto, ja izletim kroz šoferšajbnu i udarim u banderu. Umesto u Frankfurtu sa ekipom, završio sam na odeljenju ortopedije. Ništa od Svetskog prvenstva, morao sam na oporavak, pa u borbe na domaćem frontu.