PRE MEČA SVE KUVA U MENI: Zanimljiva ispovest Karla Ančelotija
TRENER starog kova koji se maskimalno prilagodio modernim vremenima. Karlo Ančeloti, strateg Real Madrida, često se može videti u opštenijim varijantama. U eri kada su mladi okrenuti društvenim mrežama, čini se da je Italijan ostvario sjajnu konekciju sa njima.
FOTO: Tanjug/AP
- Vrlo su skromni. Skromnost je ključna. Osvojili smo ligu ove sezone, jer nije bilo ega u svlačionici. Ne znam šta će biti sutra, ali među mladim igračima nema ljubomore. A, mene vide kao nekog deku. Don Karlo, tako me zovu. Ili Maestro. I to mi se stvarno sviđa - kaže Ančeloti.
Kada ga kamera prikaže deluje apsolutno hladnokrvno, ali otkriva da je do prvog sudijskog zvižduka sve suprotno od toga.
- Imam mnogo strasti prema poslu, ali nisam opsednut. Mnogo volim svoj posao, ranije kao igrač, sada kao trener, ali nisam lud za njim. Smiren sam. To je čudno, s obzirom na to da sam pred utakmicu uvek veoma nervozan. Dva-tri sata pre meča se ne osećam dobro. Srce mi luduje, okupiraju me loše misli: "Igraće markaciju, šta da radimo". Pokušavam da zaspim kada ostanem sam, ali ne mogu. A onda, istog trenutka kada sudija svirne za početak, postajem smiren. Utakmica je napokon počela i više se ne plašim. Od tog momenta postajem optimista. Sve će biti dobro. Baš čudna stvar... I moj pritisak odjednom dolazi na nivo 120 sa 90. I bilo da utakmice ide dobro ili loše po nas, imam potpunu samokontrolu - priča Karlo.
Takav karakter nasledio je od tate Đuzepea.
- Moj otac je bio isti takav. Vrlo smiren, tih, nikada zabrinut, nikada se nije žalio. Bio je farmer. Kada sam imao šest godina, nismo imali novca uopšte. Za mene novac nije bitan, jer sam odrastao bez njega. Nikada nisam čuo oca ili majku da pričaju o tome. Nikada nisam čuo bilo kakvo nepoštovanje unutar porodice. Uvek smo imali dobru atmosferu u familiji i pored silnih problema jer nismo imali novca - konstatuje Ančeloti.
Što više vičete, manje čuju
ISPRIČAO je Karlo Ančeloti jednu anegdotu kada je bio na klupi Juventusa.
- Desio se u Juventusu trenutak kada je trebalo da putujemo, čekali smo u autobusu, a Zidan je kasnio. Rekao sam vozaču: "Nećemo ga više čekati, kreni". Ali, on se uplašio i nije se pomerio. Onda je Paolo Montero izašao iz autobusa i tražio da priča sa mnom. Rekao sam mu: "Hajde da krenemo, pa ćemo pričati". A, on mi je uzvratio: "Ne razumete, mi bez Zidana nećemo stići nigde". To je trenutak kada pomislite: "Ok, ovo mi je bilo potrebno da čujem". I čekali smo. Da li mislite da će vas ljudi bolje čuti ako vičete? Ne. Što više vičete, manje će da vas čuju", kaže Ančeloti.