SINIŠA BI DANAS SLAVIO 55. ROĐENDAN: Oglasila se Mihina udovica i rasplakala celu planetu

Umesto torte i slavlja, porodica i prijatelji se sa tugom prisećaju najlepših momenata sa legendarnim fudbalerom. Nažalost, leukemija je bila surova, a Siniša je preminuo 16. decembra 2022. godine.

Iza njega je bogata igračka i trenerska karijera, veliki broj klubova, a u svakom je ostavio veliki trag. Njegova životna priča je neponovljiva, a njegova porodica nikako ne može da se oporavi od tragedije koja ih je zadesila. 

Njegova supruga Arijana objavila je emotivne reči.

- Svaki put dok hodam, osećam se kao da te imam pored sebe... Srećan rođendan, ljubavi moja - napisala je Arijana uz njihovu zajedničku sliku.

Ko je bio Siniša Mihajlović?

Rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru, u radničkoj porodici.

- Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Vratio sam se dve godine kasnije, posle 25 godina. Poslednji put je bio tokom rata 1991. godine. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao ko sam. Često mislim na to dete, da znam šta mu se desilo. Ako ga rat nije oduzeo, danas je muškarac, možda ima ženu i decu. Nadam se da su te oči koje su odrasle prerano, ponovo odrasle i okrile malo svetla.

Majka Viktorija je bila zaposlena u fabrici obuće i gume, a otac Bogdan vozio je kamione. O njima je emotivno govorio.

- Mislim na njega svaki dan. Želeo bih da može da vidi kako su porasli njegove unuke i unuci. Kada se priča o snovima ja ne sanjam da osvojim Ligu šampiona, ili skudeto. Moj san je neostvariv. Ja bih da zagrlim mog oca! Bio je vozač kamiona, umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je umro, nisam bio s njim. Tokom rata preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali je želeo da ostane u svojoj zemlji. Moja mama me i dalje gleda istim očima kao kada sam bio dete. Ona ne govori italijanski, moja deca ne znaju najbolje srpski. Ali svaki put kad nas poseti u Rimu, vidim kako ih gleda i shvatim da ljubav nema potrebe za rečima - poručio je Siniša jednom prilikom za "Gazetu".

Prema pričama, kao mali je bio veoma nestašan, ali je još tada znao šta želi da postigne u životu. Još u prvom razredu osnovne škole napisao je da će kad poraste biti fudbaler. Znajući njegov prek karakter, mnogi se kunu da je ono "biti" mislio doslovce.

Uprkos tome što je bio nestašan, Osnovnu školu "Bratstvo i jedinstvo" u Borovu naselju završio je sa odličnim uspehom. Potom je upisao Mašinsku školu, ali se zbog stroge profesorke matematike prebacio u Tehničku u Borovo, gde je pohađao obućarski smer – zbog sigurnog zaposlenja.

- Nastavnik književnosti u Borovu Blago Bilić rekao mi je da sam jedini fudbaler na svetu koji je pročitao sve Andrićeve knjige.

- Otkad sam prohodao igrao sam fudbal na livadi u blizini kuće… Jednom sam loptom povredio druga, drugi put mamu. Drug mi je, iako sam mu slomio ruku, oprostio, a mama me istukla čim se osvestila.

Profesionalnu karijeru počeo je 1988. u Vojvodini, a u decembru 1990. kupila ga je Crvena zvezda za milion maraka, što je bio apsolutni rekord u jugoslovenskom fudbalu. U dresu crveno-belih više je igrao po sredini, a tek odlaskom u Romu, leta 1992, počinje da igra na poziciji "levog beka". Dve godine kasnije je u Sampdoriji, i tu je "libero". Sledi angažman u Laciju, a kopačke o klin okačio je u Interu.

Tokom karijere osvojio je 16 trofeja: pet prvenstvenih titula, Kup šampiona, Kup kupova Evrope, četiri kupa Italije, Interkontinentalni kup, Superkup Evrope i tri superkupa Italije. Do danas drži rekord u Seriji A sa 28 postignutih golova iz slobodnih udaraca. U Brazilu su mu jednom merili snagu šuta i utvrdili da je lopta išla brzinom od 165 kilometara na sat. U istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu bilo je i drugih legendarnih izvođača slobodnih udaraca, ali Miha se pokazao najkreativnijim.

Mihajlović se od 2019. godine borio sa leukemijom, a njegova bolest prolazila je kroz razne faze. Taman kad su se svi ponadali da se izlečio, njegovo stanje se pogoršalo.

Siniša je uvek otvoreno pričao o svojoj bolesti, kao i o načinu na koji ju je zadobio.

Siniša je kao i većina fudbalera bio dopadljiv ženama, te je mogao da bira sa kojom će da bude. On je odabrao onu pravu, koja je uvek bila uz njega kao najverniji saputnik u najtežim borbama.

Bila je uz njega do njegovog poslednjeg daha, a njihova ljubav ostaće zauvek upamćena. Siniša je Arijanu osvojio na filmski način pokazavši se kao pravi džentlmen, venčali su se čak tri puta.

U braku su dobili petoro dece, ćerke Viktoriju i Virdžiniju i sinove Miroslava, Nikolasa i Dušana, a imaju i unuku koju im je podarila ćerka Virdžinija.

Nažalost, imali su i teške periode i gubitak deteta, 2018. godine.

- Pre samo nešto više od godinu dana Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je stopirana. Imati dete sa 50 godina je slično početku, osetiš se ponovo mladim. Moja žena pati zbog toga, znam, vidim. U bolu, vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bilo izazov vremena.

Uvek je isticao da je protivnik ratova.

- Svi ratovi su odvratni, ali bratoubilaštvo koje smo mi proživeli u bivšoj Jugoslaviji je najgore što se može dogoditi. Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pada, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom. Moj ujak, Hrvat i brat moje majke, hteo je da ubije mog oca Srbina rečima "Zaklaću te kao svinju". Našao ga je Arkan, trebalo je da ga ubiju, ali onda su mu pronašli broj mog telefona u mobilnom i to mu je spasilo život.

- Od čitulje za Arkana, koga sam poznavao pre rata, o mojoj osudi njegovih zločina i onoga što je predstavljao za Srbe u tom momentu, pričao sam mnogo puta. Moraju da prođu dve generacije pre nego što možemo da procenimo šta se dogodilo. To je bilo razarajuće za sve. Ono što ja kažem, mogu da kažu i Hrvat i Bosanac takođe. Iskusili smo ludilo istorije.

Poznata je priča i o prijatelju koji mu je zapalio kuću u Borovu i pucao u njegovu sliku.

- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu - piše u knjizi koju je 2012. napisao Miroslav Gavrilović.

BONUS VIDEO: JOŠ JEDAN DEBITANT SE UPISAO U STRELCE: I Goh zatresao mrežu IMT-a