Stigla vam je jedna 109 godina stara poruka sa fronta

Kiša je bila baš jaka tih decembarskih dana 1914. u okolini Ipra, gradića na zapadu Belgije. Hladnoća – poprilična. I ne čudi, severno more je na manje od 40 kilometara udaljenosti. U rovovima, jedni naspram drugih, Nemci iz okoline Lajpciga i Englezi iz okruga Varikšir. Istog onog u kome je Stratford na Ejvonu, mesto u kome je rođen i odrastao slavni Viljem Šekspir. Samo, malo je šta tih decembarskih dana bilo slavno. Ginulo se u stotinama, a da ni jednima ni drugima nije bilo do toga. Ne u rovovima u kojima je voda bila do iznad kolena. Ne po onoj hladnoći. Ne od snajpera i bojnih otrova.

Pa opet, nešto čudno se desilo tog 24. decembra 1914. Bio je to dan pred Božić po gregorijanskom kalendaru, praznik koji su čekali i jedni i drugi, sećajući se kako izgleda kada se on proslavlja sa svojim najmilijima.

Iz jednog rova, od jednog momka iz Lajpciga, začulo se na engleskom “Ej, jeste li vi iz Varikšira?”.

Pomalo zbunjeni Englezi, kojima u tih 18:30 Badnje veče baš i nije bilo kao što su planirali, ćutanjem su čekali šta će se dogoditi sledeće. Niko nije virio, snajperi su bili vredni i u sumrak. “Jeste li vi iz Varikšira?”, oglasi se opet pitanjem Nemac.

“Dođi pa vidi”, odgovori mu jedan Englez.

Svi su se nasmejali u rovovima. Prvi put posle višemesečnih borbi od kada je počeo Veliki rat.

“Praznik je. Dođi pola puta, mi dođemo pola puta. Bez oružja. Ponesi cigare”, viknu Nemac.

Nikome nije padalo na pamet da tek tako izađe iz rova, ali je redov Gregori upitao svog kapetana Hamiltona sme li da uradi to.

“Idi, ali na sopstveni rizik”, pustio ga je.

Kada se kapetan Robert Hamilton kasnije prisećao tih prvih koraka, u svom pismu ih je opisao ovako.

“Gregori je zakoračio preko rova, došao na pola puta od nas do njih i viknuo ‘Pa, evo me, gde ste?’. Viknuli su mu da još malo priđe, a on je to učinio. Pred sobom je, odjednom, video dvojicu Nemaca. Bili su nenaoružani. Ali, iza njih je puzao treći, sa uperenom puškom u Gregorija. Tipično nemački. A Gregori je bio bez oružja i sam. Tipično britanski. Pa opet, razmenili su cigare, a kada se vratio, rekao mi je da im je svašta napričao o našoj snazi. Smejali smo se. Prestali smo kada je rekao da njihov oficir želi da me vidi. Dovikivali smo se tako neko vreme, saglasili se da susret bude u zoru, na ničijoj zemlji”, pisao je Hamilton.

Poručnik Kurt Zemič je sa druge strane bojišta naredio Nemcima da niko ne opali ni metak na Božić, osim u nužnoj samoodbrani. Učitelj je bio pre nego što je rat počeo, a oko njega mladići, kao deca. A deca vole Božić.

Na drugoj strani fronta, tajac. Dok su čekali to jutro, ni sami ne znajući šta će tačno biti na dan koji su oduvek voleli, momci iz Varikšira polako su počeli da promaljaju glave iznad džakova sa peskom. Jedan po jedan, virili su i osmatrali kako rovovi prekoputa počinju da bivaju kićeni.

Svećica ovde, savijeni papirić tamo, jelka na sredini, pa svećice i na njoj i oko džakova.

Praznik je bio, i jednima i drugima.

Nemci su čak i zapevali i zasvirali “Tiha noć, sveta noć”. Britanci su odgovorili sa “Bože, čuvaj kralja”. “Tipično britanski”, neko će reći. Ali, ubrzo su se sa obe strane fronta čule samo Božićne pesme.

U zoru, na sam praznik, nisu se susreli samo kapetan Hamilton i njegov kolega iz nemačkog rova. Izašli su i vojnici. Prvi dogovor je bio da se u miru prazničnog dana pokupe leševi. Neki od njih su tu bili skoro šest nedelja. Počela je i razmena duvana. Jedan bucko iz Lajpciga dao je čitavu kesu duvana za engleski biftek. A onda je neko od Britanaca, iz svog rova – izbacio loptu. Pravo u gomilu.

Nije trebalo mnogo jednima i drugima da zaigraju fudbal. Englezi su svoj gol napravili od ruksaka i kapa. Nemci su za stative iskoristili čuvene “pikelhaube”, svoje šlemove sa “bodljom”.

Naravno, nije važno ko je pobedio. (Za ljubitelje statistike, momci iz Varikšira su primili tri gola, a dva su dali.) Božić je prošao bez rata na tom delu fronta, uz fudbal na “ničijoj zemlji”, uz jedno šišanje zakletih neprijatelja (za paklicu cigareta), uz razmenu razglednica, hrane, suvernira... Nečje tuđe ludilo je ustuknulo pred dobrom voljom. Na jedan dan.

Ali, kilometar levo i kilometar desno odatle, ginulo se i dalje. I tog dana. A starešine su prilično besnele kada su čule za ovaj “prekid rata”. Zabranile su da se nešto tako ikada i igde ponovi.

I, tako sa loptom i dečjom igrom, nije se ponovilo. Nikada i nigde. Ipr je čak zasut bojnim otrovom, koji je po njemu i nazvan iperit. Stotine su pomrle u mukama, sa plikovima na koži i plućima, baš tamo gde su vojnici tog 25. decembra 1914. pevali zajedno. I igrali fudbal – zajedno.

Što bi Šekspir, onaj slavni, iz Varikšira napisao u “Kralju Liru”: “Kada se rodimo, mi plačemo jer smo stigli na scenu velikih luda”.

Pa opet, Kapetan Hamilton je preživeo taj pokolj. Sklonjen je sa linije fronta kada mu je sluh bio oštećen. I učitelj Kurt Zemič nije bio tu. Nekim čudom, ne mali broj učesnika najneobičnijeg fudbalskog meča na svetu - nisu se zadesili na tom strašnom mestu kada je iperit bačen. Bežeći od ludila u svoj vedri svet, makar na jedan dan, pobegli su u istoriju.

Praznici nam stižu. Nekima za dan, dva, nekima od nas za nedelju, dve. Ne zaboravite da zakopate svoje ratne sekire. Zauvek, ne samo na dan. Kad je mogao da stane jedan Svetski rat zbog dobre volje, mogu i sve naše male bitke.

Preživećete, ne brinite.

---

BONUS VIDEO: Nestvarno - ovo su Rusi zasvirali kada su fudbaleri Zvezde izašli na teren u Sankt Peterburgu