PIKSI O NIKADA ISPRIČANOM DRUŽENJU SA MARADONOM: Dupli pas sa Dijegom, kao ples sa Majklom DŽeksonom

U nedelji kada se obeležavaju 63 godine od rođenja Dijega Armanda Maradone(30. 10. 1960. - 25. 11. 2020), svaka priča o fudbalu počinje i završava se sećanjem na čarobnjaka iz Lanusa. Već od dana kada je kročio u Italiju i izazvao zemljotres podno Vezuva. Čuveni kanal Ventuno je vest o njegovom potpisu za Napoli objavio u terminu erotskog filma "Jovanka i leptirice". Napolitanci se i dan danas zaklinju da je tog trenutka i sama Jovanka, iako u zanosu strasti i ekstaze, skočila iz postelje, navukla na sebe prvo što joj je palo pod ruku i strčala na trg da proslavi sa navijačima.

Na dan promocije, Dijego je obavio lekarske preglede i namerno kasnio sa dolaskom na stadion. Nije to to, dok ne proključa. Portparol kluba Karlo Julijano oteo je mikrofon zvaničnom spikeru i apelovao na publiku da se suzdrži od zvižduka: "Napoletanci, kontrolišite emocije. Još samo malo, još malo".

Stigao je tačno u 18.31. Presvukao se i čekao u svlačionici. Mora, bre, da zagrmi. "Ale, ale, ale, Dijego, Dijego!" Na svetlećoj reklami pored terena blinkalo je "Viva Maradona". E, sad može.

Probija kordon foto-reportera koji su se sjatili oko tunela i trči krug oko terena da bi svima pružio šansu da se poklone božanstvu. Lagana sportska majica i donji deo trenerke, sav u plavom, podiže desnu, pa levu ruku. Šalje poljupce u pravcu navijačkog koa "Kurve B", pljeska i stiska pesnice.

Sa jedne tribine doleće buket cveća, sa druge plavi šal. Protokol je predviđao izlazak na scenu po završetku utakmice. Ma kakvi. Maradona i protokol, gospode bože.

Ponovo se oglasio Julijano. Moli za trenutak pažnje i tišine. Masa se sada pretvara u hipnotisanu gomilu. Dijego uzima mikrofon i izgovara samo tri reči: "Buona sera, Napolitani". Pazite, sa "I". Ne sa "E". U deliću sekunde, Napoletani postaju Napolitani.

Nije morao ništa više da kaže. Standardno žongliranje na centru terena, lopta lansirana na tribinu, još jedan krug atletskom stazom i odlazak kroz podzemni prolaz.

Ljubav na prvi pogled. Prasak groma. Početak romanse koja će trajati večno. Na stadionu koji će zauvek biti njegov dom i koji će 2020. godine poneti njegovo ime. Tada je zadužio ključeve "San Paola" i nikada ih više nije ni vraćao. Sve posle toga su mit i istorija. Antologija prepuna urnebesnih anegdota.

Fudbalskim romanticima najdraže su one sa terena. Recimo, o golu koji je izmenio istoriju italijanskog fudbala? Bio je 3. novembar 1985. godine.

Retko koji derbi u italijanskom fudbalu izaziva toliku dozu strasti kao dvoboj Juventusa i Napolija. Obračun dva sveta. Severa i juga. Pijemonte protiv Kampanje. Torinska aristokratija protiv napolitanske sirotinje.

Napoli je decenijama bio u podređenom položaju. Mnogo patnje, bola, propalih ambicija, fatalnih epiloga. Sve do tog sumornog nedeljnog popodneva. Kiša je lila kao iz kabla. Juve poput kaznene ekspedicije, Platini na terenu, Trapatoni na klupi. Gazili su na startu prvenstva, osam mečeva - osam pobeda.

Na četvrt časa pre kraja meča, indirekt. U visini bele tačke, malo iskosa. Levo od Takonija. Dijego namešta loptu i šapuće sa Pećijem: "Eraldo, bocni mi je unazad".

Peći ne veruje šta čuje: "Dijego, odatle nema šuta". Maradona je bio uporan: "Samo je ti bocni i ne brini".

Ostatak ekipe u neverici. Mašu rukama ka treneru Bjankiju i zahtevaju njegovu reakciju. Može li neko da urazumi "ludaka"? Iz te pozicije je nemoguće šutirati preko živog zida.

Peći nije imao kud. Bocnuće je, pa šta bude. Srećom, ima još da se igra. Daj samo što pre da se izvede.

Sudija daje znak. Lopta ide unazad. Kratka je i spora. I sama se koleba. Strepi od narednog poteza. Plaši se puta u nepoznato. Sve se odigralo u deliću sekunde. Dijegov trzaj, šut, parabola. Takonijev let, sudar sa stativom, zvuk lopte u mreži. GOL!

Zvanično, najlepši slobodnjak u istoriji italijanskog fudbala.

Neponovljivo. Napolitanski! Gol iz te pozicije? Zbogom razumu. Zbogom, zakoni fizike. GOL, GOL, GOL!

"San Paolo" u delirijumu! Svi su sklopili kišobrane. Niko više ne mari za pljusak. Za tih 80.000 duša taj gol je imao podjednaku vrednost kao za Argentince onaj u Meksiku protiv Engleske. Simbolizovao je osvetu. Surovi odgovor decenijskoj dominaciji. Pobunu. Početak revolucije.

Ništa posle toga nije bilo isto. Sezonu kasnije, Napoli slavi usred Torina pred 15.000 svojih navijača. Ubrzo stiže i titula, pa Kup i Superkup Italije. Zatim Kup UEFA i još jedan skudeto.

I sve to zahvaljujući njemu. Če Gevari svetskog fudbala. Zahvaljujući potezu koji je razbio maler. Indirektu koji je srušio stereotipe. Paraboli, koja je izmenila istoriju.

Niko mu nije verovao. S razlogom. Odatle se zaista ne može preko zida. Nemoguće je. Neizvodljivo. Van svake pameti.

Ljudi moji, možda ga on nije ni dao. Možda je sve iluzija. Ne smeta. Predivna je i služi suštini. Verujmo da se dogodila. U režiji neshvaćenog genija. Iz žive kaljuge "San Paola" izvukao je najlepši grumen blata i pretvorio ga u zlato.

I znate li šta je osvanulo na kapiji napuljskog groblja, jutro posle šampionske fešte? Transparent sa odgovorom - "Ko vam je rekao da smo proustili?"

U to vreme, u Nišu je stasavao jedinstveni srpski biser, momak koji je magičnom desnicom mogao sve da uradi - Dragan Stojković Piksi. Izrastao je u fudbalskog velemajstora kome se vrlo brzo divila čitava planeta. Antologijski meč između Argentine i Jugoslavije u četvrtfinalu Mundijala u Italiji 1990. godine, svi svetski mediji najavili su kao obračun dva virtuoza fudbalske igre, Dijega Maradone i Dragana Stojkovića.

Italijanska "La Stampa" je nakon Piksijeve simultanke u Veroni i dva velemajstorska gola protiv Španije, objavila veliki naslov "Stojković kao Maradona", a u tekstu je pisalo da je "desetka" jugoslovenske reprezentacije prevazišla vedetu Argentine i ugrozila mu presto najboljeg fudbalera planete.

Prvi susret Stojkovića i Maradone dogodio se u avgustu 1987. godine, na revijalnoj utakmici u Londonu povodom proslave 100 godina Fudbalske asocijacije Engleske.

- Dobio sam poziv od selektora Terija Venejblsa da branim boje Ostatka sveta u meču protiv reprezentacije Engleske. Svakako čast i privilegija koju ću pamtiti do kraja života. Posle meča, organizovan je banket na kome se okupio krem evropskog i svetskog fudbala. Sedeo sam za istim stolom sa Peleom, Bekenbauerom, Platinijem, Krojfom. Gledaš sve te vedete, opčinjen si prizorom i u jednom momentu, ulazi on. Mali mrav. Ljudi, verujte mi, kao bog da je ušetao u hotel - još su sveža Piksijeva sećanja na jedan od najdražih trenutaka u njegovoj karijeri.

- Odveli su ga stepenicama na galeriju gde ga je čekao separe za celu njegovu svitu: ženu, decu, telohranitelje, braću, prijatelje. Bilo ih je preko 20. Došao je do ivice balkona, podigao ruku i poklonio se kao toreador koji pozdravlja publiku na kraju borbe u koridi. Ceo hol je ustao i aplaudirao nekoliko minuta. Zamislite scenu u kojoj se sva ta elita klanja jednom čoveku. Nisu tu bile samo fudbalske zvezde, već i Elton Džon, mnogi drugi pripadnici svetskog džet-seta. A on gore maše sa pijedestala. Bukvalno bog koji hoda. Neverovatno koliko je umeo da uživa u slavi i popularnosti.

Razumljivo, El Pibe je u to doba bio na vrhuncu slave.

- Sve se to dešava godinu dana posle Mundijala u Meksiku i nekoliko dana nakon titule koju je osvojio sa Napolijem. U tom trenutku, apsolutni vladar svetskog fudbala. Zaista je bio čudo od igrača. Čudo. Zamolio sam ga da se slikamo, on je istog trenutka prebacio dete u ženino naručje i ljubazno mi izašao u suset. To sam shvatio kao simpatičan gest jednog velikog igrača.

Možda je to jedina utakmica u karijeri Piksija Stojkovića na kojoj mu nije smetalo to što sedi na klupi za rezervne igrače.

- Kada sam ulazio u igru umesto Platinija, pružio sam mu ruku, on je uzvratio, ali sam stekao utisak da me je pogledao nekako strogo i da me je odmerio od glave do pete. Posle je sve išlo kao po loju. Shvatio sam da je utakmica egzibicionog karaktera i da je 80.000 ljudi došlo na "Vembli" da bi videlo što više atraktivnih poteza. Uživao sam u majstorijama Maradone i Platinija, a u reprezentaciji Engleske najviše su mi se dopali Brajan Robson i Kris Vodl. Posle napornog puta iz Londona, smogao sam snage da nastupim nekoliko dana kasnije u prvenstvenoj utakmici protiv Prištine i da budem trostruki strelac u pobedi Crvene zvezde od 7:1.

Stojković je dugo posle toga bio pod utiskom harizme i čarolija Dijega Maradone.

- Družio sam se u to vreme sa popularnim pevačem zabavne muzike Alenom Slavicom sa kojim sam služio vojsku u Prištini. Dolazio je često kod mene u Beograd i kad god sam imao priliku, puštao sam mu na video-kaseti dupli pas koji sam odigrao sa Maradonom tokom meča na "Vembliju". Rekao sam mu: "Moj Alene, to ti je kao da plešeš sa Majklom Džeksonom". Pa, zar nije? To je taj rang. Džekson i Maradona. Dva umetnika koja se rađaju jednom u sto godina. Ples sa jednim, dupli pas sa drugim. Kako god mu je daš, lopta će ti doći. Savršena kombinacija harizme i fudbalske moći.

"Tukli su ga kao konja"

PRIJATELjSTVO Piksija i Maradone nastavilo se i posle okršaja na Svetskom prvenstvu u Italiji.

- Kada sam potpisao za Veronu, čuli smo se telefonom zahvaljujući zajedničkom prijatelju Alesandru Reniki. Rekao mi je: "Pazi se Italijana, veliki su to prevaranti". Upozorio me je da defanzivci u Seriji A ne vole virtuoze, da udaraju s leđa na kvarno i ne zanima ih da li će da te povrede. Govorio je iz ličnog iskustva. Kaže: "Mene su tukli kao konja". Nasmejao sam se i zahvalio mu na savetu. Nažalost, već sam bio dovoljno rovit i nisam ni dobio priliku da se uverim u istinitost njegovih reči.

OSTATAK SVETA - ENGLESKA 0:3

REVIJALNA utakmica povodom 100 godina FA Engleske, odigrana 8. avgusta 1987. godine, pred 80.000 navijača na "Vembliju". Strelci za Englesku: Norman Vajtsajd i Brajan Robson (2).

OSTATAK SVETA: Dasajev, Zubizareta, Berthold, Žozimar, Selso, Hisen, Žulio Alberto, Banji, Belanov, Larson, Elkjer, Lineker, Detari, Stojković, Platini, Maradona, Futre, Zavarov.

ENGLESKA: Šilton, Ogrizović, Mek Kleland, Gaf, Smit, Veb, Mek Grat, Klark, Vajtsajd, Sansom, Alen, Brejdi, Birdsli, Ardiljes, Nevin, Vodl, Brajan Robson.

Srce za Dijega

NAVIJAČI Napolija spevali su posebnu pesmu koju su posvetili svom najvećem idolu:

O mamma, mamma, mamma!

O mamma, mamma, mamma!

Sai perche, mi batte il corazon?

Ho visto Maradona, ho visto Maradona,

Eh, mamma! Innamorato son!

(O mama, mama. Znaš li zašto lupa moje srce? Video sam Maradonu, video sam Maradonu, Oh, mama! Ja sam zaljubljen!)