"BIO SAM U ZGRADI... TIH 17 SPRATOVA JE SADA PRAH!" Intervju iz pakla: Preživeo je zemljotres u Turskoj, a svetu ima da poruči samo jedno
ZEMLjOTRES u Turskoj je bio toliko strašan i toliko je žrtava, da će se o strahotama još dugo pričati, a u srcima ljudi iz te zemlje, ali i Sirije koja je takođe teško pogođena tom katastrofom, večno pamtiti. Među onima koji su preživeli pravi užas je i fudbaler Hatajspora, Kevin Soni, koji je čudom uspeo da se spase iz višespratnice koja se, čim je iz nje pobegao, srušila do temelja. Ovo je njegova priča.
FOTO: Tanjug/AP
Kevin Soni je Kamerunac. Rođen je pre 24 godine i još kao dečkić preselio se sa porodicom u Francusku, gde je debitovao za podmladak Bordoa, a potom i prvi tim. Igra ofanzivnog veznog igrača, ponekad i krilo. U Tursku je došao na pozajmicu, kao fudbaler grčkog Asteras Tripolisa, u kome je izvrsne partije umeo da pruži dok je trener bio Milan Rastavac, ali... Otkako je srpski stručnjak 15. maja 2022. napustio taj klub, novi strateg ekipe, Iraklis Metaksas, nije želeo da previše koristi Sonija, pa otuda i pomenuta pozajmica.
"Novosti" vam prenose šta je kamerunski reprezentativac rekao za francuske medije nakon što je doputovao u Istanbul, spasavši se iz haosa u glavnom gradu provinicije Hataj, Antakju, koji je nama poznatiji po istorijskom nazivu - Antiohija.
Njegov intervju za Francuze preneo je turski "Fanatik" i to ovako:
"U ponedeljak, 6. februara, Tursku je probudio zemljotres. I to snage 7,7 stepeni. Desio se u Kahramanmarašu, a jako pogodio Kilis, Dijarbakir, Adanu, Osmanije, Gaziantep, Šanliurfu, Adijaman, Malataju i - Hataj. Posle zemljotresa, u kome je hiljade ljudi izgubilo život, pomoć je počela da stiže iz celog sveta. A počeli su i pozivi.
Evropski mediji su o zemljotresu javljali u udarnim vestima, a sportska zajednica je pokušavala da kontaktira fudbalere sa lica mesta, naročito oni strani mediji koji su imali svoje sunarodnike u Turskoj. FutMerkato, jedan od najozbiljnijih izvora fudbalskih vesti u Francuskoj, pozvao je telefonom Kevina Sonija, iz Hatajspora. Ono što je on ispričao, bacilo je još jedno svetlo na katastrofu. Evo detalja...
Kevine, prvo bismo da te pitamo - kako si?
Hataj - turski grad koji je pogodio razoran zemljotres / FOTO: Tanjug/AP
Sve se promenilo u samo nekoliko sati...
- Vratio sam se u stan posle utakmice. Sedeo sam s rođacima, igrali smo jednu igru. Bilo je to oko 4 ujutru, ili 5, kada je tlo počelo da se trese. Rekao sam rođacima da ostanu mirni. Ali, kada su plafon i zidovi počeli da se obrušavaju, počeli smo da trčimo niz stepenice. Zgrabili smo pasoše i telefone, a iskreno nemam predstavu kako smo na to uopšte pomislili. Imali smo sreće da istrčimo iz zgrade pre nego što se sve srušilo! To je dan kada se sve, zaista, promenilo. Toliko je bilo smrti... Da mi je neko rekao nedelju dana ranije da će tako biti, rekao bih 'Ma, nemoguće!'
Da li si odmah osetio da će sve to biti tragično?
- Nisam isprva razumeo šta se dešava. Nikada ranije nisam doživeo nešto slično. Osetio sam da se tlo trese i pomislio sam da je napolju baš jak vetar. Ali, kada sam video da je podrhtavanje veoma jako, da se zemlja cepa na dvoje, shvatio sam da je stvarno ozbiljno. U taj mah sam hteo da skočim kroz prozor, ali mi smo bili na sedmom spratu, nije imalo smisla skakati odande. Zato sam se sjurio niz stepenice.
Da li si brinuo za svoj život ili živote tvojih najmilijih?
- Da, naravno. Kada vidite da ljudi umiru pored vas, sebi kažete 'Ti si sledeći'. Zgrada je padala na nas. Imali smo stvarno mnogo sreće, jer smo istrčali bukvalno pre nego što se srušila. Pomislio sam najpre da smo dobro, da je sve u redu, ali već sledećeg trenutka videli smo da se zgrada ruši, da cela postaje prah. Ništa nije ostalo. A onda sam video kako se zemlja otvorila. Pomislio sam 'Uspemo li da izađemo iz ovog grada, to će biti jer je Bog tako odlučio'. Jer, zemlja je iznova mogla da se otvori svakog časa. A onda se to i desilo, jedan put je tako prepolovljen. Nisam znao šta je tamo, u dubinama Zemlje. A tog dana sam video šta je. Sve mračno. Nema ničeg dole. Ne znam šta je tamo, ali je tamo samo mrak...
Osećaš li da si doživeo čudo?
- Da. Ja sam musliman i veoma sam religiozan. Ono što me je spasilo je da sam želeo da sačekam 6.40 kako bih uzneo prve molitve tog dana. Zato nisam mogao da spavam. Zato i kažem sebi, da sam spavao, a video sam kako se zgrada ruši, sigurno bih poginuo. Ma, 100 odsto. Gromade, delovi zdanja koji su padali, bili su izuzetno veliki. Pa, zamislite i sami, to je bila zgrada od 17 spratova. Tako da... da sam spavao, mislim da bih poginuo.
Šta se desilo u danu tog zemljotresa?
- Bilo je veoma toplo! Nakon što se to desilo, ušao sam u kola i otišao brzo do trening centra mog kluba. Sedeo sam sa saigračima, pričali smo, hteli da jedemo nešto, ali se tlo stalno treslo. Na svakih deset minuta bilo je velikih potresa. Ništa nismo jeli dva dana, samo smo vodu imali. S vremena na vreme bi se pojavilo neko voće, ali tu su bile i žene i deca pa smo njima, saigrači i ja, davali sve što je moglo da se jede. Nismo jeli, a pokušavali smo da donesemo vodu da bi žene i deca mogli da piju. Potom je došao avion po nas. Sve smo ostavili tamo. Najvažnije je bilo da smo bezbedno, a materijalne stvari to nisu, one su samo za pokazivanje.
Mora da je bilo teško tvojoj rodbini da te kontaktira?
- Svi su pokušavali da me dobiju, kao i moje rođake, ali niko nije uspeo. Nije bilo nikakve mreže, a ni vode. Ničeg u tom trenutku. Ljudi su se tukli u supermarketima za hranu i piće. Nije bilo ni benzina. Mnogo mi je laknulo kada je majka uspela da me dobije, jer sam joj ja sin jedinac. Nije spavala. Majka mi se traumatizovala, ne želi da čuje o fudbalu više ništa. Rekla mi je da ostanem sa njom, ali imam ugovor koji moram da ispoštujem.
Tvoj klupski kolega Kristijan Atsu se još uvek vodi kao nestao...
- Ježim se dok pričamo o tome. Jer, pre nego što se ovo dogodilo, ja sam baš sa Atsuom razgovarao. Dao je je gol iz slobodnog udarca u nedelju i ja sam mu telefonom rekao da je odigrao sjajno, da mi se baš svidelo njegova partija. Rekao sam mu da jedva čekam da me prođe ova povreda kako bismo zaigrali zajedno. Ali, nisam znao da je to bio poslednji put da ću pričati s njim. Dva sata kasnije više ničeg nije bilo. Rečeno mi je da je moj prijatelj (Atsu) verovatno mrtav, a već to je dovoljno da poludite. Ja sam definitivno poslednja osoba s kojom je razgovarao telefonom. Nisam ponosan što je tako, a stvarno bih voleo da ga pronađu živog i zdravog. To je moja želja, za to se molim svakog dana.
Slušajući te, osećamo da si u velikom šoku...
- Svakako, to je baš tako. Ja više ne mogu da spavam. Pričam sa mojim menadžerom svakog dana o tome. To je osećaj koji ne umem da objasnim. Kada sedim u Istanbulu, evo, i dok razgovaramo telefonom, osećam da se tlo trese. Ali, ljudi oko mene mi kažu 'ne, ništa se ne trese'. Mislim da je to trauma. Sada znam da uživam u malim stvarima u životu. Kada vam se nešto onako desi, prosto se promenite.
Kako sada provodiš vreme?
- Otkako sam došao u Istanbul, prijatelji i ja pokušavamo da šaljemo hranu i novac tamo. Ostavili smo ljude za koje znamo da nemaju šta da jedu ili piju. Znamo da nije lako biti tamo, i neko vreme će to biti baš tako.
Da li ste, dok ste bili u gradu, nekome pomagali?
- Reći ću vam iskreno. Kada smo videli da se zgrada srušila, videli smo neke ljude (u ruševinama) i pokušali da ih spasemo. Radili smo najbolje što smo mogli. Ali, maltene ništa nismo mogli da uradimo. Bilo je tamo majki sa decom koja su bila zatrpana. Pokušavali smo da sklanjamo ono kamenje, ali što bismo ga više sklanjali, više ga je padalo. Probali smo da spasavamo decu, žene, stare ljude, ali stvarno nije bilo lako. A one koje smo spasili... mogu samo da kažem, hvala Bogu za to.
Posle ovakve tragedije, fudbal više nije na prvom mestu. Da li se plašiš povratka na teren?
- Više ne gledam na stvari na isti način. Razumem da je fudbal prava strast ljudima, ali kada vam se onako nešto desi, zaboravite i na kopačke, i na dres, i na karijeru. Jedina stvar koju imate, i sve što imate, ste vi sami. Ne mislimo mi više na fudbal. Samo na porodice, roditelje, bližnje. Prva stvar koju se upitate je 'Da li ću više ikada videti ljude koje volim?'
Ceo svet, naročito fudbalski, pokazao je podršku u ovim strašnim događajima. Igrači i klubovi šalju poruke podrške, pomažu. To je lep primer solidarnosti?
- Lepo je slati poruke podrške. Ali, nisu svim ljudima tamo te stvari potrebne. Njima treba podrška na licu mesta, novac, hrana, piće. Trebaju im stvari koje će im pomoći da prežive. Poruke su dobra stvar. Ne kritikujem ja. Ali, bili smo tamo i videli šta se dešava. Tamo ljudi ne čitaju poruke. Jer - ne mogu. Njima je potrebno da jedu, da piju, i tome slično.
Kako im vi pomažete?
- Imamo jednu VotsAp grupu unutar kluba, pa se organizujemo da šaljemo novac ljudima kojima je najpotrebniji. Možete i da kupite hranu i pošaljete autobusom tamo. To i radimo otkako sam došao u Istanbul.
Šta bi poručio onima koji čitaju ovaj intervju s tobom, ili možda onima koji bi da pomognu ugroženima?
- Ovo može da se dogodi svakom. Desilo se u Turskoj. Sutra može da se desi u centru Pariza. Nisam očekivao da će mi se to desiti u Hataju, ali to je lekcija. Moramo da se ujedinimo. Poruke, suze, video-snimci, intervjui, to je dobro, i stvarno ne kritikujem, ali jedino je prava pomoć - pomoć. Da sam ja tamo, uveravam vas, poruke bi mi prijale, da samo mogu da ih primim. Ali, to ne bi ništa promenilo. Da bi se pomoglo tim ljudima, potrebne su donacije, potrebno je slanje hrane. Njima je potrebna hrana, ne samo novac. Grad je u ruševinama. Verujte mi, tamo novac i ne igra neku ulogu sada. Ne želim nikome da doživi takvu tragediju. Imam prijatelje koji su bili sa ženama, decom i porodicama koje su ih posetile... Nažalost, našli su se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
To bi moglo da se kaže i za tebe...
- Ovo jeste lekcija. Kada pijem čašu vode danas, priznaći vam, ne pijem je kao što sam ranije pio. Dugo se gledam u ogledalo jer... kada ste jednom blizu smrti, ne gledate potom svet na isti način. Gledam na stvari drugačije. Ne želim da iko prolazi kroz ovo, stvarno ne želim. Nadam se da ćemo pomoći ljudima koji su ugroženi, da izađu iz te situacije, da se spasu iz Hataja, Gaziantepa i Kahramanmaraša i njihovih okolina. Mi smo srećni što možemo da pričamo danas, ali mnogi nisu. Život može da se zaustavi u sekundi. Trebalo je samo da vidite kakvi su bili ljudi koji su istrčavali iz zgrada koje su se rušile. Leteli su napolje, neki čak i nagi. Želeli su da spasu živote. A gradovi koji su često bili na udaru zemljotresa... Oni više ne postoje", zaključuje se u tekstu pomenutog turskog medija o intervjuu koji je kamerunski reprezentativac Kevin Soni dao pre svega o situaciji u Hataju, iz kog su fotografije koje su pred vama:
U nastavku, na ovoj stranici portala "Novosti" možete videti i spisak najjačih zemljotresa u istoriji, i onih najsmrtonosnijih, ali pre toga - zašto se ovako razoran potres desio u Turskoj.
Tektonske ploče - Turska
Turska je seizmički aktivna oblast unutar kompleksne zone sudara između Evroazijske tektonske ploče i Afričke i Arapske ploče. Veći deo turske teritorije leži na Anadolskoj ploči, manjoj po veličini, a omeđenoj dvema velikim zonama raseda, Severnoanadolskim rasedom i Istočnoanadolskim rasedom, na kome se i desila pomenuta seizmička aktivnost koja je dovela do ovih katastrofalnih posledica (epicentar je bio najbliže gradu Kahramanmaraš). Tektonske ploče u Turskoj / Wikipedia / Mikenorton
Zapadni deo zemlje takođe je zahvaćen zonom veće tektonske aktivnosti u Egejskom moru izazvanom pomeranjem tzv. Helenskog luka ka jugu.
Najistočniji deo Turske leži na zapadnom kraju "Zagrosovog nabora" i potisnog pojasa, kojim dominira tektonski potisak, što takođe može da izazve zemljotrese ozbiljnije jačine.
Najjači zemljotres
U Srbiji mnogi u svežem sećanju imaju zemljotres u Kraljevu 2010, ali strašan je bio i onaj u Skoplju 1963, i u Banjaluci, i mnogi drugi...
Najjači zvanično izmereni zemljotres na svetu desio se 22. maja 1960. u Čileu i bio je jak od 9,4 do 9,6 stepeni. Trajao je deset minuta, izazvao cunamije koji su pogodili južni Čile, Havaje, Japan, Filipine, Novi Zelenad, Australiju. Procene su da je zemljotres, koji se desio oko 570 kilometara od Santijago de Čilea, pokraj grada Valdivija, doveo do oko 6.000 poginulih.
Od 1501. godine do sada, zabeleženo je 46 potresa koji su bili snage od 8,5 stepeni ili jači od toga. Na drugoj poziciji po snazi je zemljotres u Aljaci, 1585, za koji se veruje da je dostigao 9,25 na skali, a na trećoj poziciji još jedan čileanski potres, od oko 9,1, i to 1730. godine. Sledeća dva desila su se u mnogo bližoj prošlosti. Godine 1964. u Aljasci se dogodio zemljotres magnitude 9,2 stepeni, a 2004. u Sumatri, u Indijskom okeanu, zemljotres jačine 9,1 do 9,3 stepena. Taj je ostao upamćen po mnogim žrtvama...
Najviše poginulih ljudi u zemljotresu
Iako je u pomenutoj tragediji u Sumatri, petoj na listi najjačih zemljotresa u istoriji, ne samo od potresa i rušenja zgrada, već i od cunamija koji je pogodio 14 država, došlo do čak 227.898 pogibija tog 26. decembra 2004. godine, to je tek šesti najsmrotnosniji zemljotres u istoriji ljudskog roda.
Na petom mestu je oko 230.000 poginulih 1139. godine u Azerbejdžanu (procena je da zemljotres tada bio jak 7 stepeni), na četvrtom mestu, takođe usled potresa od 7 stepeni, je 250.000 poginulih u Antiohu, tada Istočnom rimskom carstvu, sada Turskoj, 526 godine, a na trećem mestu sa 273.400 žrtava je prvi od tri kineska razorna zemljotresa na ovoj listi.
Ovaj, trećeplasirani, desio se 1920 u Ningša-Gansuu.
Drugoplasirani na ovoj crnoj listi najvećih tragedije od prirodnih katastrofa izazvanih potresima tla je zemljotres u kineskom Hebeiju 28. jula 1976. godine, kada je stradalo najmanje 242.769 ljudi, ali su procene išle dotle da je i do 700.000 bilo mrtvih, dok se na čak 820 do 830 hiljada žrtava procenjuje epilog najsmrtonosnijeg zemljotresa, koji je kineski Šanksi pogodio 23. januara 1556. godine. Za njega se smatra da je od samog pomeranja tla poginulo odmah više od 100.000 ljudi, a preko 700.000 potom umrlo od gladi i bolesti.
Bonus video: KATASTROFA UŽIVO - Zgrade u Elbistanu se ruše tokom izveštavanja reportera lokalne televizije