POSLEDNJI ĆIRIN RAZGOVOR ZA "NOVOSTI”: Sine, odlazim...

Još pre nekoliko dana u telefonskom razgovoru nam je rekao da je kraj „tu negde, za koji dan”.

U svom stilu, zafrkantski, rekao je: „Sine, ne može se tu ništa, boli me, rak se proširio na sve kosti. Borio sam se, ali više ne ide”. Pitamo ga: „Ćiro, pa toliko puta ste pobeđivali bolest”, a odgovara: „Ovaj puta će pobediti mene. Umreću ubrzo”.

Ćiro je otišao u osamdeset i osmoj godini, neverovatan, poseban, duhovit. Fudbal mu je bio sve u životu, držao ga je i u vremenima borbe protiv teške bolesti. Do pre nekoliko meseci Ćiro je izlazio, družio se po Zagrebu, a onda mu se zdravstveno stanje pogoršalo.

Poslednje korake, od kafića Čarli do glavnog zagrebačkog trga, učinio je uz pomoć sina. Zagrepčani su pljeskali, dobacivali, a Ćiro je odgovarao. Uvek spreman da se fotografiše sa znatiželjnicima, uz poneku psovku, onako šeretski. Neponovljivi Ćiro.

Javljao se na mobilni sve vreme bolesti. Išao je na terapiju, redovno, a nije novinarima i prijateljima krio da je stanje ozbiljno. Od kada se rak vratio, a metastaze uzele maha, Ćiro je bio uporan i slušao savete lekara. Osim jednog, da više miruje. „A ne mogu, poneka utakmica mi produži život. Kao Dalićevi momci u Kataru”.

Dobio je i nagrade zadnjih meseci, a na dodelu je došao elegantan, kao uvek.

„To su mi poslednje”.

Sve bi opet okrenuo na šalu. Neponovljivi Ćiro. I kada mu je bilo najteže, kada je bolest napredovala da bi metastaze zarobile celo telo. Uz jake bolove. „Teško mi je, ali ja sam se naživio”, rekao nam je. I zaista, bilo je svega u životu Ćire Blaževića, neponovljivog trenera svih trenera.