PELE... IDE PELE... I 4:4 U KRAGUJEVCU! Kako je Santos sa najboljim fudbalerom sveta dospeo u Jugoslaviju i odigrao meč protiv Radničkog

U ovoj priči "rečeno" je bilo Partizanu, a "suđeno" Radničkom iz Kragujevca. Presudio je - brazilski Santos, sa Peleom na čelu!

Epska fudbalska priča iz 1969. u gradu na Lepenici nikada nije zaboravljena, ali vreme ipak čini svoje. Potiskuje u zaborav ponedeljak, 15. septembar, kada je gost Radničkog, na stadionu "Čika Dača" bio tada dvostruki šampion Brazila, lično sa Peleom na čelu, tada, pre toga, a i kasnije - najboljim fudbalerom sveta! Goleada usred Šumadije završena sa nestvarnih 4:4!

Uz Pelea, još sedmorica reprezentativaca "karioka": golman Gilmar, Karlos Alberto, Žoel Kamargo, Klodoaldo, Đalma Dijas, Rildo i Edu. Santos je te godine odlučio da deo evropske turneje provede u Jugoslaviji. Prvobitno su se kao rivali pominjali klubovi velike četvorke, ali su planovi menjali u hodu. Ono što se nije menjalo je bila "gaža" Santosa - za svaku utakmicu - 30.000 dolara. Na kraju su ugovorene četiri utakmice: protiv Crvene zvezde, Dinama, Partizana i Željezničara. Dakle, Radnički, koji je te sezone postao novi jugoslovenski prvoligaš, nije ni bio u planu mečeva slavnog kluba...

Santos je uz veliku pompu stigao u Beograd, a upravo su "Večernje novosti" bile pokrovitelj prve utakmice, protiv Crvene zvezde!

I ne samo to, veliki Pele je bio gost naše redakcije, tada na 3. i 6. spratu zgrade "Borba"! Na ulicama Beograda ljudi su ga prepoznavali, tražili autograme, svuda se pravila ogromna gužva gde god se pojavio.

Crvena zvezda i Santos odigrali su meč 10. septembra 1969. na Marakani, pred 75.000 gledalaca.

Na jednoj strani Dragan Džajić, tada ne samo najbolji jugoslovenski fudbaler, već i jedan od najcenjenijih u Evropi, na drugoj Pele. Jugoslavija vicešampion Evrope iz 1968, gde je manje-više nesrećno, posle dva meča (prvi 1:1 u Firenci) izgubila od Italije u Rimu - 0:2. Brazil, posle neuspeha na SP u Engleskoj 1966, nadolazeća sila pred SP u Meksiku 1970. Tu titulu su godinu dana kasnije zaista i uzeli baš Italiji u finalu - 4:1, sa Peleom koji je verovatno u tom momentu dostigao svoj fudbalski zenit i treći pehar svetskog prvaka!

Spektakl u najavi, pretvorio se u spektakl na terenu - 3:3. Zvezda je izvela,naravno, najbolji tim, sa napadačkim kvintetom Antonijević, Ostojić (Karasi), Lazarević, Aćimović, Džajić. Blistao je tandem Džajić - Lazarević, a centarfor crveno-belih zabeležio je het-trik posle centaršuteva sa leve strane! Santos je u egzibiciji dobio prvi deo 3:1, ali je Zvezda dodala gas i čak u finišu bila bliže pobedi.

Dva dana kasnije, 12. septembra, Santos je bio gost Dinama na Maksimiru. Pred 60.000 gledalaca rezultat je bio 1:1. Zagrepčane je u vođstvo doveo Josip Guco Gucmirtl u 55. minutu, izjednačio je Edu u 74.

Prema planu turneje naredni protivnik trebalo je da bude Partizan... Ali,15.septembra Santos nije istrčao na stadion JNA, već na "Čika Daču"!

Nekoliko je verzija zbog čega su Brazilci promenili smer, ali jedna je najviše bila u opticaju. "Krivac" je meč 3. kola šampionata Jugoslavije 1969/70. Partizan - Radnički koji je igran 6. septembra i koji su Kragujevčani u Beogradu dobili sa šokantnih 4:1!

Radnički je te sezone ušao u Prvu ligu kroz teške kvalifikacije, u kojima je eliminisao nikšićku Sutjesku i Crvenku. Ekipa iz "slatkog sela" je pred 30.000 navijača izgubila u Kragujevcu 3:0, a u revanšu nije imala snage za podvig u uzavreloj atmosferi - 1:0.

Urbana legenda kaže da je predsednik Santosa, koji je gledao utakmicu, posle meča prišao Sveti Vasiljeviću tadašnjem predsedniku Radničkog, ubeđen da je on deo uprave Partizana i čestitao mu na pobedi, radujući se susretu sa tako dobrom ekipom. Kada mu je Vasiljević objasnio ko je, predsednik Santosa je rešio da promeni protivnika!

Druga verzija kaže da je menadžer turneje posle utakmice rekao predsedniku Santosa da su "ovi crno-beli što su izgubili suviše slabi za Santos i da je bolje da igraju protiv ekipe u crvenim dresovima koji su iz grada udaljenog samo 120 kilometara od Beograda".

Kako god, Santos je tog ponedeljka 15. septembra, istrčao na stadion u Kragujevcu. Navodno su od Beograda prevezeni "fijatima 1.300", popularnim "tristaćima", kao deo reklamne kampanje "Crvene zastave". Neki izvori čak tvrde da je to, zapravo, glavni razlog za promenu. Da je procenjeno da bi bilo mnogo svrsishodnije napraviti promociju Kragujevca, kao jakog industrijskog centra, nego da Santos ponovo igra u Beogradu.

Nažalost, nebo im nije bilo naklonjeno. Ceo dan je padala kiša, a uz to je prvi put vršen direktan TV prenos jedne fudbalske utakmice iz Kragujevca. To je uticalo da na tribinama bude manje gledalaca nego što se očekivalo. Procene idu od 6.000 do 12.000, verovatno ih je bilo oko 10.000 (te sezone u jugoslovenskoj ligi Radnički je bio drugi po prosečnom broju gledalaca).

Sava Paunović (74), "po zanimanju" golgeter, tada je bio centarfor Radničkog, u punoj snazi, sa 22 godine.

- Utakmica je došla u vreme prave fudbalske euforije u Kragujevcu, jer smo ušli prvi put u Prvu ligu Jugoslavije, a imali smo i veliku pobedu protiv Partizana. Bili smo mlad tim, pun elana i danas kažem da smo se pre igrali fudbala, nego što smo igrali fudbal. Tada još nije bilo profesionalizma u današnjem obliku, iako nismo igrali baš za džabe - kaže Paunović, koji je kasnije 1976. prešao u tabor Partizana.

Centarfor Edu, tada sa 19 godina (smatrali su ga naslednikom Pelea) otvorio je golgeterski niz u 23. minutu, izjednačio je Vladeta Nikolić u 25. Na poluvreme Santos je otišao sa 2:1, opet golom Edua u 41. minutu.

- Iskreno, nismo se nešto posebno spremali za Santos, niti pravili neku taktiku u svlačionici. Uz pojačanja iz Niša sa trenerskim tandemom Nenković-Marović na klupi izašli smo da igramo, pa šta bude. Do tada smo Pelea videli na slikama - seća se Paunović.

Kada je Edu u 47. minutu povećao na 3:1 činilo se da se "crvenima" ne piše dobro.

- Ma igrali su sa nama, onoliko koliko su hteli. Mislim da su procenili da će proći lakše nego što jesu. Pele je mogao sve. Imao je neverovatan start iz mesta, promenu pravca, ritma, dribling...

Međutim, naš sagovornik je udarcem sa distance u 60. minutu savladao Gilmara i meč se "zakuvao". Šumadinci su namirisali da su se Brazilci zasitili i da otaljavaju posao, pa su preuzeli komandu na terenu. To je rezultiralo izjednačenjem u 81. minutu, preko dugokosog Slobodana Paunovskog.

- Najbolji utisak i najbolje ocene u štampi dobio je Vladeta Žabarac, iako nije postigao nijedan gol - seća se Paunović.

Desno krilo Radničkog bio je brzonogi dribler, koji je prema svedocima "pravio malu decu" levom beku Santosa Turkau.

Kada su svi očekivali remi, Paunovski je u 89. minutu doneo Radničkom vođstvo - 4:3!

- Tačno je sve ono što je ostalo u priči i izveštajima. Pele je delovao pomalo ljutito. Krenuli su sa centra, dali mu loptu i on je u seriji driblinga, u kojoj niko nije stigao da ga obori, faulira, ili mu uzme loptu stigao do našeg šesnaesterca i pogodio donji ugao - kaže Paunović.

Time je stavljena tačka na neverovatan dan u Kragujevcu. Kazimir Petrović, legenda kragujevačkog novinarstva, imao je inicijativu da se 15. septembar tradicionalno obeležava... Da ostane sačuvana uspomena na možda najbolji period u istoriji Radničkog.

- Bilo je zadovoljstvo tada igrati fudbal. Neuporedivo je to vreme sa ovim sadašnjim. Pogledam i danas fudbal, ali najčešće posle nekog vremena odem u voćnjak da vidim šta treba još da se uradi - zaključuje Sava Paunović.

Slobodan Paunovski dva puta je savladao Gilmara: Pomislim ja "gde si, bre, pošao"

Slobodan Paunovski ušao je na teren u drugom poluvremenu umesto Milovanovića. Imao je tada 21 godinu. Ostaće za sva vremena zapisano da je tada najboljoj ekipi sveta dao dva gola.

- Takva se utakmica igra jednom u životu, a mi smo kao generacija imali tu sreću. Bila je to čista privilegija. Pred meč nismo pravili nikakvu posebnu taktiku, rekli smo "idemo da igramo, pa šta bude" - kaže Paunovski.

Tadašnje levo krilo Radničkog bio je za ono vreme originalna pojava. Jedini je u ekipi imao dugačku kosu, dres je nosio van šortsa, nije nosio kostobrane, a štucne su mu bile spuštene do kopački. Naravno, po ugledu na tada još jednog slavnog fudbalera, Džordža Besta.

- Da, ali pravi uzor i moj idol bio je baš Pele. Do tada sam ga jedino video na fotografijama i čitao o njegovom umeću. Nije bilo nikakvog straha, hteli smo samo da damo sve od sebe i da pokažemo da možemo sa njima da igramo.

Slava Slobodana Paunovskog stigla je u samo osam minuta.

- Oba gola Gilmaru sam dao na isti način, lažnjacima. A bio je tada najbolji golman na svetu. Izađem pred njega sa levog krila, on krene da izlazi ka meni, zamahnem, on je pao u desnu stranu, ja sam loptu poslao levo. Onda pomislim, pa kažem više sebi nego njemu : "Gde si, bre, pošao".

Potpuni trijumf je ipak izostao.

- Sećam se da su krenuli sa centra u 90. minutu. Pele je dodao na levu stranu Eduu, on mu je vratio na negde 40 metara od gola i u tom duplom pasu su već izbacili iz igre dosta naših igrača. Izdriblovao je zatim dva naša halfa, i odapeo sa 16 metara. Lopta je ušla u gol i zaglavila se između štangle i mreže.

I sa “Željom” remi

Santos je igrao nerešeno i u poslednjem meču na jugoslovenskoj turneji.

Na Koševu, 19. septembra protiv Željezničara 1:1. Pred 30.000 gledalaca, opet po kiši i na teškom i klizavom terenu strelci su bili Josip Bukal u 45. minutu iz penala i Pele u 78. minutu.

Izveštaji podsećaju da je to bila najmanje "prijateljska" utakmica na turneji, jer je "Željo" iz svih oružja krenuo da pobedi slavnog rivala, pa su često izbijale čarke posle nervoznih reakcija Brazilaca na oštre startove momaka u plavo-plavim prugastim dresovima.