A KADA SU SE KAMERE U CRKVI UGASILE... Neverovatna scena kada je Siniša Mihajlović ponet na večni počinak (VIDEO)

Kada je u Bazilici Svete Marije od anđela i mučenika, pred ogromnim brojem ljudi, iz fudbalskog sveta, ali i javnog života Italije, okončana procesija i kovčeg sa posmrtnim ostacima srpskog asa krenuo put groblja Verano, prenos na italijanskoj državnoj televiziji je počeo da se završava. Kamere su krenule da se gase, a ispred pomenutog hrama da se kovčeg nosi ka kolima koja su Mihu trebala da prevezu na večni počinak.

Ali, ispred bazilike bilo je mnogo ljudi. Nekoliko stotina, možda i više od hiljadu.

A među njima i navijači Lacija.

Miha ih je svojevremeno oduševljavao, od 1998. do 2004, ali ih je onda "izdao" prešavši u mrski im Inter, u kome je i proveo dve poslednje sezone u igračkoj karijeri. "Lacijali" su, naravno, tada bili ljuti na njega, a nije baš ni da ih je oduševljavalo što je kao trener - najviše puta svoje timove vodio upravo protiv Lacija. I, pet puta ga pobeđivao, pet puta ga remijem sprečavao da odnese ceo plen, dok je 12 puta poklekao pred bivšim klubom. 

Mnogi su se pitali kako će pristalice rimskih nebeskoplavih reagovati, a oni su najpre podigli transparent na kome je pisalo "Siniša, nećeš biti zaboravljen. Slava onima koji se nikada nisu odrekli prijatelja!", a onda...

... onda su, kada je kovčeg već bio iznet na ulicu, usred tajca koji je zavladao - počeli da pevaju nešto što nisu pevali skoro dve decenije.

“E se tira Sinisa è gol!”

Odnosno:

- Ako šutira Siniša, to je gol!

Upalili su i dimne bombe, skandirajući Mihi poslednji put...

- Ćao, šampione - poručivali su drugi tifozi, gledajući snimke na društvenim mrežama.

I upravo je tako Mihajlović ispraćen iz pomenute bazilike.

Baš kao što je bio dočekivan i ispraćan sa fudbalskih stadiona:

Kao velikan fudbalske igre. I, u njoj, majstor slobodnjaka, za koje su navijači (ne samo Lacija) znali: ako šutira Siniša, biće to gol.

Siniša Mihajlović - deca

Siniša Mihajlović se tokom igračke karijere u Seriji A, u koju je stigao posle evropske i svetske titule sa Crvenom zvezdom, oženio poznatom italijanskom voditeljkom Arijanom Rapaćoni.

Njih dvoje su u braku dobili petoro dece.

Građanski brak su 1996. godine sklopili u Rimu, a 2005. godine venčali su se i u manastiru u Sremskim Karlovcima. Na pozivnicama za venčanje napisali su da ne žele poklone, već da umesto toga svi koji nameravaju da im nešto daruju pomognu Domu za nezbrinutu decu Dečje selo u Sremskim Karlovcima.

Arijana i Siniša dobili su ćerke Viktoriju i Virdžiniju, kao i sinove Miroslava, Dušana i Nikolasa.

Siniša Mihajlović je kasnije priznao i vanbračnog sina Marka, ali je i pored tog "mladalačkog izleta" u vanbračne vode - Arijana bila i ostala njegova najsvetlija zvezda u životu. Njoj se, kao i deci koju je s njom dobio, posvetio do svog poslednjeg daha.

Siniša Mihajlović - biografija

Rođen 20. februara 1969. u Vukovaru, Siniša Mihajlović je fudbalsku karijeru počeo kao levo krilo, da bi prelaskom u Italiju bio prekomandovan u odbranu, gde je igrao do kraja igračke karijere.

Prvo je nastupao za Borovo, potom za Vojvodinu, a od 1990. do 1992. za Crvenu zvezdu, s kojom je osvojio Kup šampiona i Interkontinentalni kup.

Prešao je potom u Seriju A, gde je nosio dresove Rome (dve sezone), Sampdorije (četiri), Lacija (šest) i Intera (dve).

Za reprezentaciju Jugoslavije Mihajlović je odigrao 63 utakmice i postigao 10 golova, a učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000.

Poznat je kao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u svetu (on i Đuzepe Sinjori su jedini igrači koji su u Seriji A postigli tri pogotka na jednoj utakmici iz slobodnih udaraca), a takođe drži rekord po broju postignutih golova iz slobodnih udaraca u italijanskom prvenstvu zajedno sa Andreom Pirlom (28).

Posle završetka igračke karijere radio je kao pomoćni trener u Interu do 2008. i u tom periodu osvojio još dve titule prvaka kao i jedan trofej superkupa Italije. Pored Intera je bio i trener Katanije, Fjorentine, fudbalske reprezentacije Srbije, Sampdorije, Milana, Torina i Sportinga iz Lisabona, a u Bolonji je bio dvaput. Poslednji put od 2019, tačno deset godina nakon što je prvi put napustio taj klub.