CRNO-BELI SE SEĆAJU SVETLE ISTORIJE 75 godina od osvajanja prve duple krune!

Fudbalski kup Jugoslavije (sada Srbije) je najmasovnije takmičenje od svog osnivanja daleke 1947. godine. Njegov pokrovitelj po osnivanju bio je predsednik FNRJ maršal Tito, čiji izaslanici su i dodeljivali veliki srebrni pehar sve do 1991. godine, kada ga je poslednji put, pre raspada stare države, osvojio Hajduk i trajno zadržao u svojim vitrinama. Taj pehar je bio napravljen od čistog srebra visine 47 cm i težine 16,8 kg, a izradio ga je akademski slikar Branko Šotra (on je autor i grba Partizana).

Draž kup takmičenja je što se igra na ispadanje i što doskoro nije bilo povlašćenih timova. Međutim, neko pametan se setio da postoje timovi koji po nekom zadatom kriterijumu ne mogu da se sastanu pre polufinala, čime je ubijena draž ovog takmičenja. Naime, dešavalo se prvih godina u kup takmičenjima da se mnogi favoriti sastanu već u prvom kolu, a to su godinama koristili autsajderi, pa su mnogi od njih dolazili do finala, a neki čak i osvajali pehar (Vardar, Varteks, Borac (BL), Sevojno, Zemun, Napredak, Obilić, Smederevo, Spartak, Železnik, Budućnost (Banatski dvor), Borac, Jagodina, Javor, Čukarički…)

Prve godine po osnivanju kupa (1947) učestvovalo je preko 4000 fudbalera iz 341 kluba. Kao što je napred napomenuto, već u prvom kupu je bilo puno iznenađenja, pa su tako Dinamo i Hajduk ispali već u osmini finala, a C. zvezda u četvrtfinalu od Partizana.

Polufinale i finale je igrano 29. i 30. novembra na sadašnjem stadionu Partizana, tadašnjem stadionu CDJA (stari stadion BSK-a), kako se zvao pre nego je 1949. dobio ime stadion JNA. U prvom polufinalu 29. novembra igrali su Sarajevo i tim vazduhoplovstva Naša krila iz Zemuna, a rezultat je i posle produžetaka od dva puta po 15 minuta bio 0:0, da bi žrebom Naša krila ušla u finale.

U drugom polufinalu istog dana Partizan je pobedio novosadsku Slogu (Vojvodinu) sa 4:0 (Boba Mihajlović 2, Jezerkić i Simonovski).

Finalni meč je igran samo dan kasnije, 30. novembra 1947. pred 10.000 gledalaca, a sudio je Milenko Podubski iz Zagreba. Partizan je meč rešio sa 2:0 u samo tri minuta i pobedio golovima Jezerkića u 20′ i Simonovskog u 23′. Zanimljivo je da su strelci oba gola, Jovan Jezerkić i Kiril Simonovski bili pašenozi, tj. oženjeni dvema rođenim sestrama.

Do finala Partizan je pobedio Proleter iz Prištine sa 2:0 (1/8 finala), C. Zvezdu 2:1 (1/4 finale) i novosadsku Slogu 4:0 (1/2 finale).

Sastavi finalista:

Partizan: Šoštarić, Brozović, Čolić, Palfi, Jovanović, Atanacković, Mihajlović, Bobek, Jezerkić, Radunović i Simonovski. Trener je bio Ilješ Špic.

Naša krila: Popadić, Lazić, Filipović, Grčić, Brnjevarac, Lokošek, Panić, Pečenčić, Zlatković, Damjanović, Borović. Trener je bio Negoslav Radosavljević.

Posle meča kapitenu crno-belih Miroslavu Mehu Brozoviću veliki srebrni pehar uručio je izaslanik maršala Tita, general-major Radomir Babić.

− Imao sam u dugogodišnjoj karijeri mnogo radosnih trenutaka, osvojio sam kasnije sa timom Sarajeva i prvu šampionsku titulu, ali taj dan, 30. 11. 1947. pamtiću dok sam živ. To je bio događaj i svečanost za sve nas, pred kojim blede sve ostale sportske uspomene – prisetio se svojevremeno tadašnji kapiten Partizana Meho Brozović.

− Kakvu sam čast tada doživeo kao kapiten Partizana! Igrali smo s utrostručenim žarom nakon što smo saznali da je drug Tito odlučio da pobedniku ovog takmičenja pokloni lični dar. Još mi u ušima odzvanjaju reči pozdravnog govora, koji sam čitao u ime mojih drugova i svih učesnika finala. Kad sam izašao pred mikrofon, imao sam veću tremu nego na terenu, ali je ubrzo sve to nestalo u opštem slavlju…

- Pehar našeg vrhovnog komandanta, koji smo osvojili, najveće je priznanje za naš tim i svakog pojedinca. Svesni toga, mi smo se za njega oštro borili i ponosni smo i srećni što smo ga osvojili. Naša armija je škola kadrova, a isto tako i fiskulturnika. Naša pobeda posle niza oštrih borbi, bila je u tom smislu i najveće priznanje fiskulturnicima naše armije što nas čini srećnima. Ova pobeda je ponos i sreća za sve nas za našu armiju! Živeo vrhovni komandant, maršal Jugoslavije Josip Brzo Tito.