FUDBALU DAO CEO ŽIVOT: Život i karijera Milutina Šokškića materijal za film

Popularni Šole je, praktično, ceo svoj život posvetio Partizanu, a u jednom od intervjua koje je dao otkrio je da je na početku karijere cela priča mogla da ode na drugu stranu, pošto je kao 11-godišnji dečak upoznavanje sa fudbalom imao na treninzima najvećeg rivala Crvene zvezde.

- I danas to ne umem da objasnim. Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta, osetio sam da je u Partizanu lepše, atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam ceo život ostao na stadionu JNA - objasnio je svojevremeno Šoškić kako je sve počelo.

Životni put i kasnija karijera su mogli da budu prekinuti u najranijem detinjstvu, u rodnoj Jablanici kod Peći.

- Imao sam četiri godine kada su nam balisti u Jablanici zapalili kuću. Evo, i danas kao da vidim kako u kuću ubacuju psa koga sam voleo. Majka nas je zagrlila, braću i mene, i uspela da nas odvede u Pećku patrijaršiju, naše jedino utočište te 1941. godine. To mi je u sećanju i sa tim ću da umrem.

Razmišljanje čoveka koji je u 50 navrata branio gol nacionalnog tima i 177 puta Partizana tokom 11 godina boravka u Humskoj trebalo bi da predstavlja idealnu smernicu za mlađe generacije.

- Napredak je tekao prirodno, stepenicu po stepenicu. Živeo sam mirno i obično sve dok od mene nisu počeli da traže i očekuju mnogo. Osetio sam teskobu, rastrzan između obaveza prema školi i klubu, i prvi put čuo nešto što mi je bilo neobično: "Mi te plaćamo!" Nisam počeo da igram fudbal zbog plaćanja, inače u to vreme skromnog, nego što sam voleo sport kojem ću posvetiti sav svoj život.

Drugi deo Šoškićevog doživljaja života i sistema vrednosti bi, takođe, trebalo da se nađe u udžbenicima.

- Bio sam mlad i naivan, mislio sam da su mi svi koji bi mi klimnuli glavom na ulici, prijatelji. A onda su nestajali. Pored mene je ostala samo majka. Rodila mi se misao da moram da tražim i nađem u sportu ono u šta sam verovao, kako mislim da valja, ne tražeći pomoć i prihvatajući od drugih samo ono za šta mislim da vredi. Slava mi je predstavljala samo teret, dok je trajala, jer sam na vreme shvatio šta znači i koliko vredi. Ništa.

U Čileu stopirani sa vrha

BIO je Milutin Šoškić deo nacionalnog tima koji je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. završio takmičenje na četvrtom mestu.

- Dnevnicom od pet dolara su nas kao reprezentativce ponizili, doveli u poziciju da se osećamo jadno i bedno. Titova poruka: "Vaše je da igrate za narod, a ne za pare" bila je vrhunac licemerja, iz kojeg se rodio neuspeh. Šteta, imali smo sve, i tim i pojedince i sve drugo, sve se sklopilo, ali nisu znali da nas vode. Tito je najveći krivac za to što u Čileu nismo bili prvaci sveta. Da smo zadovoljni i srećni igrali finale, nadigrali bismo Brazil i pobedili - podsetio je čuveni golman u jednom intervjuu.

BONUS VIDEO: Navijači Partizana na Malti bodre crno-bele