DARKO, DARKO, DARKO... Dan kada je Zvezda otključala vrata raja

Od trenutka kada je taj čudesni Makedonac dečačkog osmeha iza kojeg se krije instinkt predatora postavio loptu na belu tačku i zatim je prosledio u mrežu prošlo je oko 15 sekundi. Mnogima, to vreme je bilo dovoljno za nekoliko izgovorenih reči i po koji treptaj oka.

Navijačima Crvene zvezde trajalo je kao večnost. Ali, čekanje se isplatilo. Jer je u tih 15 sekundi ispisana najblistavija stranica u istoriji najtrofejnijeg i najvećeg kluba sa prostora Balkana. Reći će mnogi, verovatno neće ni pogrešiti, najvećeg fudbalskog kolektiva zapadno od Buenos Ajresa i istočno od Minhena. Uspeh, koji je sa ovih prostora uspela samo da načini Steaua nikada neće izbledeti. Kao ni gravura sa "ušatog" trofeja koji se dodeljuje prvaku Evrope. Na njemu će, dokle god bude Lige šampiona, nekadašnjeg Kupa evropskih šampiona, stajati ime Crvene zvezde.

I ovog, 29. maja kada će na rođendanskoj torti najvećeg Zvezdinog uspeha stajati 31 svećica pričaće se o hladnokrvnosti Pančeva, autogolu Augentalera, koji je prkosio svakom mogućem zakonu fizike, predugom karantinu, tankom izdanju protiv Grashopersa... Iako su skoro sve priče o toj čudesnoj noći u Bariju ispričane, nikome neće biti teško da ih ponovi verovatno po hiljaditi put u životu.

Skok u vremeplov, vratiće nas na polovinu osamdesetih godina prošlog veka. Tada je tandem Bora Cvetković - Dragan Džajić započeo kreaciju koja je pronašla lozinku za vrata raja. Dovođenjem Dragana Stojkovića 1986. krenulo se u proces stvaranja moćne Zvezde. Džaja i Cvele, okrenuli su se najboljim jugoslovenskim proizvodima u to vreme. Stigli su potom Pančev, Dejo, Robi, Bina... okosnica šampionskog tima. Belodedić je samo on zna kako uspeo da pobegne iz Čaušeskove Rumunije i sa Ilijom Najdoskim stvorio neprelazan bedem. U decembru 1990. dolazi i Siniša Mihajlović iz Vojvodine.

Ipak, sezona nije krenula kako su svi na "Marakani" zamišljali. Piksi je otišao u Marselj, čudne li sudbine, ekipu je preuzeo Ljupko Petrović zamenivši legendarnog Dragoslava Šekularca. Na premijeri, mršav remi sa Grashopersom. Sve je doduše ispravljeno sa četiri pogotka u mreži "skakavaca" u gostima. Ide zatim "trojka" protiv Rendžersa na "Marakani". Braun autogol, pa onda po jedan od Prosinečkog i Pančeva.

Čekalo se sve do marta 1991. na novi evropski izazov. Njegovo ime - Dinamo Drezden. I ponovo, grotlo "Marakane" guta protivnika, na semaforu stoji - 3:0. Strelci - Prosinečki, Binić, Savićević. U revanšu, Nemci prave haos na stadionu, Zvezda vodi 2:1, a sudija u 78. minutu odlučuje da prekine meč i crveno-belima dodeljuje pobedu. U polufinalu, opet Nemci. Strašni Bajern iz Minhena. Auman, Augentaler, Laudrup, Efenberg... Da se naježiš. Prvi meč u gostima, Volfart dovodi Bavarce u vođstvo u 24. minutu. Ipak, u smiraj prvog dela kontra za udžbenik koju završava Pančev i donosi poravnanje. U nastavku, ponovo kontra. I ponovo Pančev, ovog puta u ulozi asistenta šalje fudbal do Genija Savićevića koji tutnji sredinom i donosi prednost. Još samo 90 minuta do finala. Ali, Nemac je to, nikad se ne otpisuje. Čak ni kada je Mihajlović doveo Zvezdu u prednost odličnim udarcem iz slobodnog udarca. U istom stilu uzvraća Augentaler, lopta prolazi kroz ruke Dike Stojanovića. Nervoza se polako uvlači. Još kada je Ton doveo Bajern u vođstvo, a zatim i pogodio stativu iz izgledne šanse, sve je ličilo na početak kraja. Ipak, sudbina ili neka viša sila je odlučila da umeša prste. Teško je iz ove perspektive objasniti kako je centaršut Siniše Mihajlovića i nespretna reakcija Klausa Augentalera skrojila koktel prolaska. Lopta je imala neku čudnu putanju, kao da je neko od gore navodio da prevari sve na terenu, pa i Bajernovog golmana Aumana. Nekim čudom završila je u mreži.

Sve ostalo je istorija. Jedno od najdosadnijih finala u Bariju. Mučno kao pogled Dejana Savićevića iz karantina na maslinjake. Ali, ko će to da pamti? Makijavelistički pristup, brzo se zaboravlja. U glavi je nekoliko scena - Dikina odbrana Amorosovog penala, pa onda i hitac Pančeva. Zatim i delirijum, zagrljaj dva junaka najvećeg Zvezdinog uspeha, reči Milojka Patnića i besomučno ponavljanje "Darko, Darko, Darko...". Proslava u Beogradu okupila je 200.000 ljudi, pisali su izveštači "Novosti". Da nije rata, složni su mnogi, na "klempavoj" amfori od srebra graviralo bi se još koji put ime Crvene zvezde. Opet, niko ništa nema od tog našeg čuvenog "šta bi bilo kad bi bilo". Dovoljna je i ta jedna, da podseti na neka lepša vremena. Na vremena kada je Zvezda bila prvak Evrope. Nažalost i na vremena koja će u modernom fudbalu teško dobiti duplikat.

CRVENA ZVEZDA - MARSELj 5:3 PENALIMA (0:0)

STADION: "Sveti Nikola" u Bariju. Gledalaca: 55.000 Sudija: Laneze. Penali: Prosinečki - 1:0, Amoros - Stojanović brani, Binić - 2:0, Kasoni - 2:1, Belodedić - 3:1, Papen - 3:2, Mihajlović - 4:2, Mozer - 4:3, Pančev - 5:3.

ŠAMPIONI EVROPE 1991.

Stevan Stojanović

Duško Radinović

Slobodan Marović

Vladimir Jugović

Refik Šabanadžović

Miodrag Belodedić

Ilija Najdoski

Robert Prosinečki

Dejan Savićević

Siniša Mihajlović

Darko Pančev

Dragiša Binić

Vlada Stošić

Goran Vasilijević

Ivica Momčilović

Željko Kaluđerović

Milić Jovanović

Goran Jurić

Rade Tošić

Vladan Lukić

Ljubiša Milojević