"2:0 NIJE NAJOPASNIJI REZULTAT": Mitovi koji u fudbalu (ne) postoje

Mijatovićeva prečka još od 1998. i dalje se trese u Tuluzu i svedoči istorijskoj činjenici: penali su lutrija, a mi, naravno, nikad miljenici sreće, retko kada izvučemo dobitni loz.

Protivnik će sagoreti u grotlu "Marakane", nisu navikli na takvu atmosferu, noge su im se odsekle još u tunelu dok su slušali huk sa tribina.

Ovo su samo neki od klišea/mitova koje toliko često čujemo od fudbalskih komentatora, trenera i igrača, da smo ih i mi nekritički usvojili. U nacionalnoj istoriji, mitovi imaju ulogu romantizovanja maglovitih ili mračnih poglavlja prošlosti, pa su kod nas čuveni oni o "zlatnim viljuškama", zvonima koja su se oglasila sa crkve Notr Dam posle Kosovske bitke, ili govoru majora Dragutina Gavrilovića. Na mitove nije imun ni fudbal, koji je toliko popularan da se oko njega ispredaju brojne priče, sa ulogom da racionalizuju poraze, sakriju neprijatne činjenice ili unesu osećaj sigurnosti. U tekstu koji sledi bavimo se dekonstrukcijom nekih od najpoznatijih.

2:0 NIJE NAJOPASNIJI REZULTAT

Navedenu definiciju, koja je postala njegov zaštitni znak, kod nas je popularizovao fudbalski trener Milan Živadinović. Popularni Bard je jednu od svojih mnogobrojnih opaski koje se pamte izrekao 1994. godine, kada je komentarisao utakmicu SP između Južne Koreje i Španije, u kojoj su Španci vodili 2:0 na poluvremenu, a Južnokorejci do kraja uspeli da izjednače. Istina, "malo" mu je pomogla i činjenica da je utakmica prikazivana u snimku i da je rezultat već znao, ali definicija je opstala kao nepisano fudbalsko pravilo i upozorenje.

Svi se sećamo kako je Partizan 2019. ostao bez Evrope odigravši nerešeno (2:2) protiv AZ Alkmara, iako je vodio 2:0 i imao igrača više. Crno-beli su prednost od 2:0 ispustili i 2017. protiv Dinama iz Kijeva, kada je ukrajinski tim preokrenuo na 2:3.

U sećanjima navijača Crvene zvezde još je živa utakmica protiv Strazbura, kada je njihov tim prokockao prednost od 2:0 i ostao bez proleća u Evropi tako što su Francuzi izjednačili u 94. minutu.

Psihološka zamka je jasna: ekipa koja vodi rezultatom 2:0 može lako da se opusti misleći da je sve već rešeno, prepusti inicijativu protivniku koji više nema šta da izgubi, pa golom smanji zaostatak i useli paniku u redove rivala, i posle je samo još jedan pogodak dovoljan da se raspadne čitava konstrukcija, kada neretko dolazi i do potpunog preokreta.

Mit se useljava tamo gde nema statistike, a da ne opstane dugo, zaslužne su "neverne Tome". Geri Lineker je 2016. godine, na poluvremenu utakmice Bornmut-Liverpul, pri vođstvu "redsa" od 2:0, pitao na svom Tviter nalogu: "Otkud ideja da je 2:0 najopasniji rezultat? Često to čujem. Voleo bih da znam procenat utakmica u kojima je tim koji je stekao tu prednost na kraju gubio. Verujem da je nizak." Brzo mu je odgovorio statistički nalog "Opta Džo" podatkom da su timovi u Premijer ligi na poluvremenu imali prednost od 2:0 u 1.061 utakmici, a uspeli da je prokockaju i izgube u samo 22, dakle, u 2,1% mečeva.

Brže od Bornmuta, koji je do kraja utakmice uspeo da napravi veliki preokret i slavi rezultatom 4:3, pretvorivši 22 utakmice u 23. Za statistiku malo, ali za navijače oba tima mnogo. Dovoljno da se prisetimo čuvenog citata Zvonka Mihajlovskog o statistici kao bikiniju.

Par godina posle je i britanski "Skaj sports" uradio statističku analizu svih utakmica Premijer lige od 1992. do 2020. i našao da se 3.087 puta desilo da tim u nekom trenutku utakmice vodi 2:0, a od toga je 2.767 završilo pobedom, 234 nerešeno, a samo 86 porazom te ekipe. Prema tome, u 89,6% slučajeva prednost od 2:0 se i zadrži, a kada je u pitanju prednost od jednog gola, procenat pada na 52,2%. Sličan rezultat je dobijen kada su analizirane sve utakmice "liga petice" u periodu 2008-2016, gde se pokazalo da tim koji je vodio 2:0 tu prednost uspeva da zadrži u 92% slučajeva, a kod prednosti od 1:0 u 69%.

Neko će reći da ova statistika ne uzima u obzir sve specifičnosti srpskog "lako ćemo" mentaliteta, naročito kada se sudari sa germanskom upornošću i disciplinom, jer kako reče pomenuti Lineker, "fudbal je igra 22 igrača, u kojoj uvek pobede Nemci". Polufinale EP 1976. u Beogradu ostalo je kao večita trauma starijih navijača, pošto se naše komotno 2:0 na poluvremenu pretvorilo u 2:4 za SR Nemačku i time pokopale sve nade reprezentacije po svemu projektovane za osvajanje titule. Istim rezultatom vodili su "plavi" i na SP 1998, pa je na kraju bilo 2:2 - protiv koga drugog ako ne Nemačke.

Znali su tako da nas ošamare i potpuni autsajderi, kao Azerbejdžan, koji je golovima Gurbana Gurbanova u kvalifikacijama za EP 2004. sa 2:0 stigao do 2:2. Posle šestice od Argentine na SP 2006, šokirala nas je i Obala Slonovače, preokrenuvši 0:2 u 2:3. Ispuštanje prednosti od 2:0 poslednji put nam se desilo pre nešto više od godinu dana, u Ligi nacija, kada je Turska sa 2:0 uspela da izjednači na 2:2.

Ipak, iako se ovakve utakmice dugo pamte i od njih bride obrazi, naša reprezentacija je od 1960. do današnjih dana u 143 utakmice imala prednost od 2:0, a prokockala je samo u navedenim takmičarskim i još tri prijateljske.

PENALI NISU LUTRIJA

Penali su čista lutrija. Nismo imali sreće i snage. Škoti su isto ovako pobedili i Izrael - još nam je sveža izjava iz novembra prošle godine, tadašnjeg fudbalskog selektora Ljubiše Tumbakovića, koja je trebalo da nas uteši za to što smo u finalu baraža, u "penal lutriji" propustili više i ne brojimo koji po redu voz za Evropsko prvenstvo.

U ulozi tragičara te noći u Beogradu našao se Aleksandar Mitrović, trideset godina pre njega, u četvrtfinalu protiv Argentine, Dragan Stojković Piksi pogodio je prečku, a promašili su i Dragoljub Brnović i Faruk Hadžibegić, Predrag Mijatović je 1998. u osmini finala protiv Holanđana tresao još jednu sudbonosnu prečku, a slabašan šut Nemanje Vidića u kvalifikacijama za EP 2012. lako ukrotio golman Slovenije.

Više nego dovoljno da se u našoj kolektivnoj svesti uvreži mišljenje da su penali lutrija, a mi, zna se, nikada ne dobijamo srećnu "sedmicu", čak ni kada ih izvode oni u koje se najviše uzdamo. Ali, da li je baš tako? Isti oni treneri koji se, kada izgube, žale na "penal lutriju", u slučaju pobede, kažu: "Vežbali smo izvođenje penala."

Penali su, studije pokazuju, pre svega psihološka igra, kombinacija umeća i naročito mentalne snage pod pritiskom, mada postoji i faktor sreće. Psiholog Geir Jordet je sa svojim saradnicima analizirao sve penal serije na SP, EP, u Ligi šampiona, od 1976. do današnjih dana, i došao do nekoliko zanimljivih zaključaka.

Kada igrač izvodi penal, znajući da će, ako pogodi, njegov tim pobediti, procenat uspešnosti je čak 92%. On se spušta na 62% kada izvođač zna da će u slučaju promašaja biti označen kao krivac za poraz. Fudbaleri koji odmah posle sudijskog zvižduka izvode penal, pogađaju u 57% slučajeva, a ako sačekaju koji sekund, procenat se diže na 81%.

Igrači koji veruju da su penali stvar sreće imaju manji procenat uspešnosti od onih koji zadrže jak osećaj kontrole. Manje uspeha imaju i oni fudbaleri koji su ušli u igru u produžecima, ili samo da bi šutirali penal.

Ipak, postoji jedan aspekt u kome penali zaista jesu lutrija, a to je činjenica da se tim koji prvi šutira u penal seriji odlučuje bacanjem novčića. Jedna velika studija pokazala je da ekipa koja prva izvodi penal pobeđuje u 60% slučajeva, zato što se, u slučaju pogotka, tim koji kao drugi šutira nalazi pod ogromnim psihološkim pritiskom. U eliminacionoj fazi minulog EP, penali su četiri puta odlučili pobednika i uvek je to bila ekipa koja je prva šutirala. Zbog toga postoje predlozi da se uvede sistem iz teniskog taj-brejka ABBAABBAABB... gde se ekipa koja prva izvodi penal potom dva puta uzastopno brani, pa onda i sama dva puta šutira i tako dok ne dobijemo pobednika.

NAVIJAČI NISU 12. IGRAČ

Naši timovi posebno se ponose svojim navijačima, koje nazivaju "dvanaestim igračem", sposobnim da svojom podrškom, koju decibeli ne mogu da izmere, vežu noge rivalu, a svojoj ekipi donesu prevagu.

Pandemija koronavirusa, koja je prošle godine dovela do toga da se utakmice igraju iza zatvorenih vrata, omogućila je istraživačima da pod lupu stave i ovo uverenje. Analizirali su 6.481 meč u sezoni 2019/2020, u dvadeset tri profesionalne lige i sedamnaest zemalja, a rezultat je bio takav da je procenat pobeda domaćina smanjen samo za 3%, što je gotovo zanemarljivo. Uprkos tome, našli su da izostanak domaćih navijača ipak ima uticaj na jedan segment igre - žute kartone. Broj žutih kartona koje su sudije delile gostujućim timovima se smanjio, što se tumači kao posledica činjenice da su bili pod manjim pritiskom navijača da kažnjavaju goste. Prema tome, deluje da navijači utiču samo posredno, preko sudija, koji lako mogu da podlegnu pritisku bučne publike. Neka istraživanja su pokazala i da što duže domaći navijači zvižde i traže od sudije da protivniku da crveni karton ili dosudi penal, veća je verovatnoća da će njihovim željama biti udovoljeno. Zbog toga je i prednost domaćeg terena bila manja na onim stadionima koji imaju atletsku stazu nego na onim koji je nemaju, zato što je to smanjivalo efekat straha od navijača.

Ipak, treba istaći i da je efekat odsustva navijača kod nekih timova bio veći neko kod ostalih, ako se izuzmu drugi faktori koji su mogli da utiču. Tako je Liverpul pre lokdauna imao procenat od 92% pobeda, dok je iza zatvorenih vrata on pao na 54%.

Na kraju, može se reći da se prednost domaćeg terena ne može svesti samo na navijače, već se u obzir moraju uzeti i faktori poput naviknutosti na teren i činjenice da ne mora da se putuje na gostovanje.

Ako ništa, činjenica da su se vodeće fudbalske lige tokom lokdauna vrlo brzo dosetile da atmosferu koju su pravili navijači nadomeste veštačkim zvukovima navijanja, bilo iz pravih utakmica koje su se igrale pre zatvaranja, ili čak onima iz igrice FIFA 2020, pokazuje da je fudbal u pozorišnim uslovima gotovo nepodnošljiv.

ŽIVADINOVIĆ ILI ČOPLAR?

OD SVEGA u čemu bismo voleli da smo bili prvi, deluje da smo se u svetsku baštinu upisali jedino rečju "vampir" i Živadinovićevom "fudbalskom kletvom" protiv koje ne pomažu ni beli luk ni glogov kolac. Međutim, dok je "vampir" neupitan, kada biste nekom Čehu pomenuli "2:0 je najopasniji rezultat" kao definiciju srpskog trenera, dočekao bi vas uzvikom "Csaplrova past!" ("Čoplarova zamka"). Naime, ista definicija popularna je i u Češkoj, gde se pripisuje Jozefu Čoplaru, fudbalskom treneru i komentatoru. On je pre dvadesetak godina, dok je njegov Liberec vodio protiv Teplica rezultatom 2:0, na poluvremenu ušao u svlačionicu i igračima se obratio sa: "Mislite da ste već pobedili? Imajte u vidu da je 2:0 najopasniji rezultat!"

Dakle, Čoplar ili Živa? Bard je to pre izrekao, ali pre bismo zaključili da se radi o uopštavanju na osnovu nekoliko pojedinačnih slučajeva, koje se u fudbalskim krugovima kao "urbana legenda" širi odvajkada.

U svakom slučaju, statistika je neumoljiva i kada se radi o češkom fudbalu: otkad se igra samostalna fudbalska liga Češke, u proseku se u dva meča po sezoni dešavalo da tim koji je u nekom trenutku vodio 2:0 tu prednost i prokocka.

ZNAM U KOJU STRANU ĆEŠ DA ŠUTIRAŠ

JEDAN od načina da se smanji efekat sreće kod izvođenja penala je da imate golmana sposobnog da "uđe u glavu" protivniku koji izvodi jedanaesterac. Pokaznu vežbu iz tog umeća izveo je argentinski golman Emilijano Martinez u polufinalnoj utakmici ovogodišnjeg turnira Kopa Amerika protiv Kolumbije, u kojoj su Argentinci slavili u penal seriji, a Martinez se proslavio odbranivši tri puta. Tokom svakog izvođenja penala provocirao je kolumbijske igrače, a ovako je izgledalo njegovo peckanje Jerija Mine:

"Nervozan si, vidim, eh? I treba da budeš. Znam u koju stranu ćeš da šutiraš. Čekaj samo da vidiš kako ću te pojesti." Ne treba ni reći, Martinez je zaista "pojeo" iznerviranog Minu i izrastao u junaka "gaučosa".