DA SE NIKAD NE ZABORAVI! Igrač Partizana se prisetio dana kada je naša zemlja bombardovana
NOVE generacije skoro i da se ne sećaju, možda po pričama, snimcima, ali nikada toliko uverljivo kao oni čije su detinjstvo obeležile NATO bombe nad našom zemljom tih 78 dana, počevši od 24. marta 1999, pa do 10. juna 1999.
FOTO: FK Partizan
Sada prvotimac Partizana, a onda samo petnaestogodišnji dečak Bojan Ostojić, seća se svake bombe koja je prošištala iznad aerodroma Ponikve i na svu sreću lažne vesti da mu je najstariji brat Zoran stradao i izgubio nogu.
- Ja sam najmlađi od petoro dece - počinje priču Ostojić i nastavlja:
- Zoran, Zorica, Goran, pa sestra Gorica i ja. Za vreme bombardovanja bio sam u Sevojnu sa porodicom. Nismo očekivali da će biti toliko strašno, dok sa prozora nismo videli kako gađaju vojni aerodrom Ponikve udaljen 23 km od Sevojna. Tada smo shvatili da je vrag odneo šalu, da je stvar ozbiljna i odlazili smo u sklonište. U skloništu smo provodili i dane i noći, sve do trenutka kada smo saznali da je moj najstariji brat Zoran, koji je u to vreme bio na ratištu na Kosovu ranjen. Kao danas se sećam datuma, 13. april 1999. Dobijali smo razne informacije, od toga da nema nogu, pa do toga da je poginuo. Živeli smo u neizvesnosti sve dok ga nije njegova jedinica SAJ dovezla u Sevojno. Bogu hvala, bio je povređen samo u ruku, dok je njegov najbolji drug poginuo, a nekoliko ih je bilo takođe ranjeno. Kada je došao i rekao da više ne idemo u sklonište, već ostanemo kod kuće, za mene je kao dete tada rat prestao. Uz njega sam se osećao smireno i više nisam znao za strah.
Tog 24. marta 1999. godine u 19.45 oglasile su se prve sirene u Beogradu za vazdušni napad i označile početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije (koju su tada činile Srbija i Crna Gora).
Da se nikad ne zaboravi za svu decu koja su stradala od strane NATO-a, ali i za sve nevino stradale, za njihove porodice i prijatelje.
Za ljubav i mir, da se nikada ne ponovi!
BONUS VIDEO: Gol Rikarda za preokret rezultata