ADMIR SMAJIĆ ZA "NOVOSTI": Na svetu ne postoji derbi kao što je večiti

- Kad god je bilo teško, "ajde, Smajo", to sam čuo od Ljube Radanovića, Rojevića, Ješića... "Ajmo, Smajo, danas mora, danas je bitno". Kad su male utakmice, može bilo ko, kad dođu ove velike, "ajde, Smajo". I ja se nisam povlačio. Uvek sam bio najbolji na terenu.

Stara dobra vremena. Fudbal se igrao iz strasti i za dušu navijača.

- U Partizan i Zvezdu se dolazilo radi slave i afirmacije, ne radi novca. Uvek sam se vodio devizom - da bi nešto dobio, prvo moraš da daš. Sada klinci uglavnom razmišljaju o tome šta će da uzmu, ne zanima ih čime su doprineli i da li su sve to zaslužili. Ja sam ponosan na svoju karijeru, ali sam još ponosniji na svoje tri kćerke, koje sam izveo na pravi put. Ponosan sam zbog njihovog načina razmišljanja, ophođenja, ponašanja. Najstarija radi advokatski ispit, doktorira sportsko pravo. To su stvari koje jednog čoveka čine srećnim i privilegovanim. Ima nešto važnije od fudbala.

o Ljubav između Smajića i Partizana počinje davne 1979. godine.

- Igrao sam u Radniku iz Bijeljine i našao sam se odjednom u situaciji da biram gde ću nastaviti karijeru. Stizale su ponude Dinama, Sarajeva, Želje, ali ja sam od malih nogu veliki partizanovac i nisam imao nikakvu dilemu. Moja familija je oduvek bila jugoslovenski orijentisana, deda mi je bio nosilac Partizanske spomenice i svi smo od rođenja odgajani u duhu bratstva i jedinstva. Odabrao sam Partizan, poklonio mu najlepši period svog života i proveo predivnih devet godina u Humskoj. Borio sam se uvek do poslednjeg atoma snage, nekad je to bilo dovoljno za pobedu, nekad ne... Ali ne postoji navijač crno-belih koji može da kaže da je Admir Smajić u bilo kom trenutku bilo koje utakmice štedeo sebe i igrao ispod svojih mogućnosti. To je činjenica koja me čini ponosnim i daje mi za pravo da sebe smatram jednim od najborbenijih igrača u istoriji Partizana.

o Peđa Mijatović je rekao da ne postoji igrač koji se ne seća svakog detalja svoje debitantske utakmice u seniorskom timu.

- Meni je prvi nastup za Partizan bio revijalnog karaktera, igrali smo protiv reprezentacije Bugarske na stadionu JNA. Sećam se svega, imao sam nepunih 17 godina i to je bio moj prvi dolazak u glavni grad Jugoslavije. Odigrao sam solidno, Mića Duvančić je ubrzo otišao sa klupe i ustupio mesto Tomi Kaloperoviću. Partizan je posle one dve titule osvojene sredinom sedamdesetih zapao u veliku krizu. Svi su pričali o golu Bjekovića u Ljubljani u 90 i nekom minutu... Zvezdaši u šali kažu da se ta utakmica igra još uvek. Uglavnom, titula je uzeta, dve sezone kasnije još jedna i ja stižem u trenutku kada je ekipa već bila pod teretom godina... Moca, Santrač, Ivanča, Aca Trifunović, Kunovac, Kozić... spremala se smena generacija, već se pričalo o dolasku Mancea, prekomandi Čave Dimitrijevića iz juniorskog tima. Bilo je tu i mlađih, poput Varge i Živkovića. Fino sam se uklopio i vrlo brzo dobio šansu.

o Posle nezvanične protiv Bugara, usledila je i prva zvanična utakmica u dresu Partizana.

- I nije prošla kako sam želeo. Igrali smo na "Poljudu", ja sam ušao u finišu meča, a Hajduk je slavio sa 4:0. Bio sam još uvek dete, na kraju drugog razreda srednje škole i nisam imao pravo da potpišem profesionalni ugovor. Uprkos porazu, mnogi detalji sa utakmice u Splitu ostali su mi zauvek u sećanju i prate me kroz ceo život. Sećam se svoje ushićenosti uoči meča, obukao sam dres Partizana i stajao pola sata ispred ogledala. Za mene je to bilo ispunjenje dečačkih snova. Zbog fudbala sam napustio školu i tek naknadno završio dva razreda srednjeg obrazovanja. Za razliku od Hajduka, Dinamo je bio moja redovna mušterija. Svi su znali, kad dođu "modri", to Smaja rešava.

o Tri šampionske titule u vreme kada su Zvezda, Dinamo i Hajduk gospodarili jugoslovenskim fudbalom imaju veću težinu od većine onih koje su osvojene posle raspada Titove države.

- Mi smo rasli i razvijali se u doba kada je naša liga bila jedna od najjačih u Evropi. Naša pripadnost klubu zasnivala se na maksimi "za Partizan se ne navija, Partizan se voli". I to nije nikakva floskula, to je zaista tako. Verujte mi, čovek mora da doživi bar jednu utakmicu u crno-belom dresu da bi znao o čemu govorim. Ja sam jedan od retkih igrača u istoriji Partizana koji se može pohvaliti sa tri šampionska slavlja. Osvajač sam olimpijske medalje, zaslužni sportista SFRJ, dobitnik Novembarske nagrade Grada Beograda, ali ništa mi nije draže od činjenice da je moj doprinos u pohodu na sve tri titule bio enorman. Kako da zaboravim antologijsku utakmicu protiv Dinama, direktan duel za prvo mesto posle iscrpljujuće trke prsa u prsa tokom celog prvenstva. Oni na vrhuncu moći, brane titulu, Ćiro na klupi, strašna ekipa: Mlinarić, Kranjčar, Zajec, Cerin, Bora Cvetković. Mi sedam dana u karantinu na Avali, odveo nas Miloš Milutinović da nas skloni od javnosti.

o Nije to bio ovaj savremeni karantin?

- Lako je danas sa telefonima i laptopovima. Mi smo bili zatvoreni u četiri zida. Pritom, saznajemo da se utakmica ne igra na JNA, nego na "Marakani". Bilo je 107.000 ljudi, od toga 106.990 navijača Partizana i desetak Dinamovih. Meč odluke, ko pobedi, uzima titulu. Evo, sada sam se naježio. Završava se prvo poluvreme, 2:0 za Dinamo. Muk. U glavama masakr, haos, to je strašno. Miloš ulazi u svlačionicu i kaže: "Vratite se na teren i radite šta hoćete, ne interesuje me." Mi u onim katakombama na Zvezdinom stadionu, ne znamo šta nas je snašlo. Kreće drugo poluvreme, smanjujemo na 2:1 i pred kraj Mance na moj centaršut postiže gol na drugoj stativi za 2:2. Na tribinama ludnica. Ne bih da zvučim neskromno, ali sam to drugo poluvreme odigrao briljantno. Proradio je inat i ništa nije moglo da me zaustavi. Navijači su me posle utakmice nosili na ramenima do stadiona Partizana. Miloš je pred svim igračima rekao: Admir je taj koji nam je doneo titulu.

o Lovor iz 1983. zauzima posebno mesto u srcima navijača Partizana, tim pre što su naredne dve titule ostale u senci administrativnih zavrzlama i sentenci Suda udruženog rada.

- Sramota šta je Šajber uradio. Niko me ne može ubediti da su u pitanju bili samo sportski razlozi, ali da ne otvaramo Pandorinu kutiju. Mi smo u to vreme imali fenomenalnu ekipu, jednu od najjačih u Evropi. Na čelo kluba je došao Žarko Zečević, čovek sa vizijom i idejom. Osoba koja je udarila temelje savremenog Partizana. Doveo je Vokrija, Milka Đurovskog, Čapljića, Kataneca, on je lično izmislio Kataneca, koji u Dinamu ništa nije igrao. Mi sa Bjekovićem na klupi osvajamo dve titule i nikada neću prežaliti što nije osvojena i treća. Odgovorno tvrdim da su u sezoni 1987/88. neke stvari unutar kluba učinjene namerno da Partizan ne prođe prvi kroz cilj. Dovedeni su svesno neki ljudi koji nisu bili sposobni da se bore za najveće domete. To je u fudbalu česta pojava, kao što imate igrače koji ne znaju da rade sa velikim trenerima, tako imate i trenere koji nisu kadri da sarađuju sa velikim igračima. Ne bih o imenima, svi znaju o kome pričam. Za Zečevića garantujem da je svim srcem želeo da se osvoji i treća titula.

o Kada ga pitate za najdraži gol, bira onaj koji iz birokratskih razloga nikada nije priznat u analima jugoslovenskog fudbala.

- Taj protiv Želje u poslednjem kolu koje je Šajber poništio i naredio odigravanje novih utakmica. Zvezda je na Koševu već vodila sa 4:0 i da nisam dao gol, titula bi završila na "Marakani". Ja nisam bio tip igrača koji je često ulazio u šanse, ali se dešavalo da tokom prvenstva namestim preko 20 golova. Meni je bilo draže da se Mance upiše u strelce, isto tako Vokri, Đelmaš... nego ja da ga dam. Ja sam imao neke druge obaveze u igri. Ostavljao sam srce na terenu, zatvarao bekove i centarhalfove, vraćao se nazad, ponekad nemate ni snage da uđete u protivnički šesnaesterac, jer ste morali da pozavršavate mnoge stvari pozadi da bi sve bilo kako treba. Da pojasnim nešto mlađim generacijama: mi smo kod pojedinih trenera bili toliko fizički iscrpljeni na treninzima da smo molili boga da počne utakmica kako bismo se odmorili. Baš te sezone kada nije osvojena titula, ekipa je bila totalno uništena. Ne sećam se više ni koji smo završili, drugi, treći... potpuno svejedno ako nisi prvi. Bar sam ja tako razmišljao tokom karijere.

o Prestiž sa Crvenom zvezdom često je bio važniji i od same titule.

- Ljudi stalno pričaju o derbiju Reala i Barselone, ali oni ne žive u istom gradu, ne sreću se svaki dan na ulici. Rivalitet Zvezde i Partizana je nešto specifično, nema čak sličnosti ni sa onim milanskim derbijem, jer su Inter i Milan imali oscilacije tokom svoje istorije. Zvezda i Partizan nisu. Svake sezone se bore za vrh i njihov međusobni duel je više od igre. Sećam se kako je bilo u moje vreme, ako izgubimo od Zvezde, narednih sedam dana je pakao. Nema izlaska u grad, ali ne zato što se plašimo nego nas je sramota. Srećom, nisam imao loš skor protiv večitog rivala i često sam se radovao pobedi. Ljudi koji nisu doživeli beogradski derbi na bilo koji način, ne mogu da shvate šta to znači kada izađete na teren, a 100.000 gledalaca grmi sa tribina. Tu nema izbora, daj samo da se dobije ta utakmice, pa posle šta bude, biće.

o Ne postoji derbi koji je izazvao više euforije i različitih emocija od susreta Zvezde i Partizana u 10. kolu jugoslovenskog prvenstva u sezoni 1986/87.

- Utakmici je prethodio onaj spektakularni prelazni rok kada je Milko prešao u Partizan, a Piksi došao u Crvenu zvezdu. Doveli smo i Fadilja Vokrija, Srećka Kataneca, svi su nas od starta proglasili za glavne favorite u borbi za titulu i imali smo veliki pritisak na početku sezone. Krenulo je katastrofalno: kod kuće remi sa Budućnošću i poraz od Dinama na strani, poraz od Željezničara, remi u Prištini. Dolazi derbi sa Zvezdom i nama je biti ili ne biti. Znali smo da je to utakmica koja će definitvno prelomiti sezonu. Ili smo gore, ili dole. Tu je Nenad Bjeković odigrao ključnu ulogu. Njemu je dve godine rada sa Milošem Milutinovićem mnogo pomoglo u sticanju iskustva. Bio je strog, ali je u isto vreme imao osećaj da igračima dopusti slobodu i da ih stavi u poziciju da iskažu sav svoj potencijal. Često se dešavalo da nam dozvoli da mi donesemo odluku oko nekog bitnog detalja u pripremi utakmice.

o Partizan je u grotlu JNA naneo Zvezdi izuzetno bolan poraz, a sebi otvorio put ka još jednoj tituli šampiona Jugoslavije.

- Pazite, to je bilo tek deseto kolo, ali smo znali da nas posle tog trijumfa niko više ne može zaustaviti. Ja sam postigao vodeći gol i verujte mi da i dan-danas pamtim svaki detalj te akcije. Sećam se načina na koji je lopta došla do mene, busena trave koji mi se isprečio ka golu Stojanovića, sećam se Žareta Đurovića koji kreće u klizeći start, znao sam sve o njemu... da je borben, da će se zaleteti. Imao sam u glavi dribling koji ću uraditi, evo, sad mi je pred očima slika kada sam zamanuo da šutnem, vidim da je Dika krenuo da zatvori Đelmaša i Milka, nije bilo dileme, leva spoljna, uz prvu stativu, tu povratka nema, to su neke stvari koje je rečima teško opisati. Kada je lopta ušla u mrežu, činilo mi se da mogu da poletim. Tada nije bila praksa da igrači trče ka tribini, ali mene ništa nije sprečilo da odletim na jug i da se prepustim euforiji naših najvatrenijih navijača. Ljuba Radanović je došao iz vojske i prvi je uleteo u svlačionicu, počeo da plače, da nas grli. Bjeković je sijao od sreće, nikada ga u životu nisam video tako veselog. Šoškić takođe, znali smo da se te večeri desilo nešto zaista krupno, da smo slomili prvenstvo i da nam niko ništa ne može na putu ka tituli.

o Zvezdu je još više zaboleo drugi gol na toj utakmici u režiji doskorašnjeg ljubimca severa, Milka Đurovskog.

- Milko je stigao u Partizan kao osmo svetsko čudo. Znate kako, doveden je najpopularniji fudbaler Crvene zvezde i sve je moralo da bude podređeno njemu. Odmah su mu otvorili kafić, kupili stan. On i ja smo u startu ušli u neki problem. Partizan je uvek imao špiceve koji su se kretali, otvarali akcije, tražili loptu u prostor. Takvi su bili Mance, Varga, Živković. Milko nije bio takav tip igrača. Čitava vezna linija bila je primorana da se prilagođava njegovom stilu igre. Ja nisam voleo napadače koji žele loptu u noge. Na svu sreću, brzo smo to rešili i nastavili dalje. Mene je isključivo interesovalo da Partizan dobije utakmicu, sve drugo je bilo nebitno. Milko nije dozvoljavao trenerima da ga koriguju, s tim što je ponekad bio u pravu. Recimo te 1988. godine, kada je Jusufi sedeo na klupi i kada smo zaista imali tim za vrhunske domete. Milko je tada otišao u vojsku, u svakom slučaju, mnogo dobar igrač.

o I posle toliko godina, Smajiću i dalje zaiskre oči kada se pomene Partizan i period proveden u crno-belom dresu.

- Ljudi su nas voleli, bilo je mnogo emocija. Čak su i Zvezdini navijači imali poštovanja prema nama, bilo je tu skandiranja i provokacija, ali nikada psovki i vulgarnih povika. Ja sam se družio sa Milanom Jankovićem, bili smo izuzetni prijatelji. Izlazio sam u iste kafiće sa košarkašima Crvene zvezde, nije bilo nikakvih problema. Zato je ta beogradska sredina uvek bila Jugoslavija u malom. I zbog toga sam ja voleo taj Partizan. Kod nas je bilo mesta za jednog Vokrija iz Prištine, jednog Čapljića iz Sarajeva, Omerovića iz Tuzle, Kataneca iz Slovenije, Bajovića i Radanovića iz Crne Gore, bilo nas je iz svih krajeva zemlje i zbog toga je taj Partizan imao dušu. Verujte mi, nikada nisam vodio računa o tome ko je koje vere i odakle je došao. To u Partizanu nikada nije bilo bitno i zato sam ponosan na tih devet godina, koliko sam proveo u Humskoj. I da nisam pružio onoliko koliko jesam, opet bih bio ponosan.

o Smaja pripada kategoriji fudbalskih vitezova koji ljubav prema svom klubu ne mere količinom mržnje prema onom suparničkom.

- Meni je izuzetno drago što je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona, pre svega iz razloga što veoma cenim Dragana Džajića. On mi je jednom prilikom rekao da mu je najveća greška u karijeri što nije uspeo da me dovede u Crvenu zvezdu. To mi je najbolji dokaz da sam bio veliki igrač. Otkriću vam još jednu tajnu, čitava priča o Zvezdi kao prvaku Evrope krenula je upravo od Admira Smajića. A znate kako? Ja sam 1990. godine igrao za Ksamaks u finalu Kupa Švajcarske protiv Grashopersa, Džaja me je zvao i zamolio da mu nabavim video-snimak utakmice. Pitao me je šta mislim o ekipi Otmara Hicfelda, ja sam rekao da su veoma opasni, da imaju par izvrsnih pojedinaca poput Bikela, Sutera, Eglija, i upozorio sam ga da će više problema imati u Beogradu nego u Cirihu. Tako je i bilo. Ne zanima me kako će neko protumačiti činjenicu da je ljubimac navijača Partizana pomogao Zvezdi u analizi protivnika na putu ka tituli prvaka Evrope. Priča je 100 odsto istinita i ako ne verujete, možete da proverite sa Džajićem.

Smajićeva generacije nije imala sreće u Kupu Jugoslavije. Ispadali su od Galenike, OFK Beograda, Slobode, Radničkog iz Kragujevca, Iskre iz Bugojna, a u Evropi od Videotona, Nanta, Menhengladbaha, Fljamurtarija...

- Jednostavno, tako se poklapalo. Ne znam kako drugačije da objasnim. Protiv Dinama iz Berlina u Kupu šampiona izgubimo tamo 2:0, ali se videlo da smo bolja ekipa. U revanšu povedemo na vreme golom Prekazija, napadamo, šansa za šansom, ali lopta neće u mrežu. To je neverovatno. Sećam se i onog belog goluba koji je stajao na prečki, šta vredi. Protiv Videotona kao "indijanci" primimo četiri gola za pola sata. Na JNA opet sve krene kako treba, odemo na odmor sa 2:0 i u nastavku kao da je neko začarao mrežu mađarskog gola. Kada razmišljam iz ove perspektive, bili smo suviše mladi da se nosimo sa tim evropskim ekipama. Zato će dvomeč sa Kvins Park Rendžersom ostati svima nama u najlepšem sećanju. Niko od 60.000 ljudi na tribinama nijednog trenutka nije sumnjao da ćemo nadoknaditi četiri gola zaostatka iz Londona. Nezaboravno, za sva vremena.

Igrao pola sata sa slomljenom vilicom

Toplakovi olimpijci su još u kvalifikacijama pokazali da će u Los Anđelesu daleko dogurati. Pamti se 5:1 protiv Italijana na "Kantridi" u režiji Gračana, Stojkovića, Pančeva.

- Naše prvo okupljanje u hotelu "Habakuk" na Pohorju, sećam se kao da je bilo juče. Toplak kaže: "Momci, ako u Los Anđelesu ne osvojimo medalju, baciću bombu u avion." Mnogo je svedoka, slobodno ih pitajte. I da razjasnimo jednom zasvagda, tu reprezentaciju je vodio Toplak, nije Osim, da tu sve bude čisto. Ja sam u to vreme bio u vrhunskoj formi. Na Igrama je sve krenulo kako treba, do utakmice sa Irakom. Tu sam imao dva oštra duela, jedan sa protivničkim igračem, drugi sa Baljićem. Nisam ni bio svestan da 30 minuta igram sa slomljenom vilicom. Kad se završila utakmica, sa nesnosnim bolovima leteo sam iz Anapolisa za Los Anđeles. Trener bokserske reprezentacije se šokirao kada je video šta mi se desilo, rekao je: "Šta čekaš, hitno na operaciju." Ali iz Jugoslavije stiže depeša da ni pod kojim uslovima ne smem da se operišem u Americi. I šta ću, nazad za Beograd.

Nije ni slutio da će osećaj razočaranja nastupiti tek po završetku Olimpijskih igara.

- Sve mi je bilo slomljeno, izvadili su mi dva zuba i naredna četiri meseca sam se hranio pomoću cevčica. Niko se iz FSJ nije setio da me pozove i pita kako se osećam, treba li mi nešto. Godinu dana sam se oporavljao i propustio šansu da se izborim za mesto u timu tokom kvalifikacija za SP u Meksiku 1986. Tačno je, bio sam razočaran, mnogo razočaran. U svakom slučaju, ponosan sam na tu bronzu iz Los Anđelesa. Američke novine su pisale o ludoj družini iz Evrope, sećam se naslova "Čuvajte se 11 istočnih divljaka".

BONUS VIDEO Novak Đoković peva "Pukni zoro" - snimak o kome priča Srbija