VELIKI ŠOLE - JAČI OD SVIH NEPRAVDI I POVREDA: Jedan od naših najboljih golmana svih vremena, Milutin Šoškić, puni 85 godina (FOTO)

Sve je kod ovog jedinstvenog čoveka, dobričine kakva se retko sreće i golmana od kojeg su drhtale nekadašnje najveće fudbalske zvezde, za priču i prepričavanje.

- Provodim dane u svom stanu na beogradskoj Karaburmi. Nekoliko najiskrenijih i najodanijih prijatelja brine o meni kao najrođenijem. Partizan je takođe uvek spreman da pomogne i zahvalan sam na tome. Redovno čitam kompletnu dnevnu štampu i sa nestrpljenjem čekam ove silne fudbalske prenose tokom vikenda - kaže nam Milutin Šoškić.

Dakle, 31. decembra legendarni Šole napuniće 84 godine, jer tako piše u dokumentima. Međutim, malo ko zna da će to biti Šoškićev 85. rođendan! Malo ko zna da je rođen u Peći poslednjeg dana 1936, a ne 1937. godine! Jer, kada je davno trebalo da ga registruju za juniore Partizana imao je godinu "viška"...

Porodica Šoškić doselila se iz Peći u Beograd 1947. godine. Desetogodišnji Milutin odmah se počeo zanimati za loptu i prijavio se u pionirsku ekipu Crvene zvezde. U timu je igrao na mestu desnog krila, ili desne polutke. Neki tadašnji treneri nisu dovoljno obraćali pažnju na njega i njegov talenat. Mlad i osetljiv, kao dvanaestogodišnjak je 1949. godine prešao u pionirski sastav Partizana. Ovde je zadovoljio trenere crno-belih, pa je nastavio da uspešno igra i daje golove.

Trajalo je takvo stanje oko godinu dana. A onda, na jednom treningu, trebalo je odigrati utakmicu na dva gola, ali jedna strana nije imala golmana. Odvažni Milutin se ponudio da stane na gol i tu odmah zadovoljio. Posle treninga, ostao je zauvek na golu, na sreću Partizana i jugoslovensog fudbala. Doživeće najveću slavu i svrstati se u red najboljih golmana sveta!

U pionirskom sastavu Partizana, sada u novoj ulozi, brzo je napredovao. Već 1955. godine, kao osamnaestogodišnjak, nalazi se na spisku Partizanovih prvotimaca. Iste godine, odigrao je čak 16 utakmica za seniorski tim Partizana, smenjujući se sa Slavkom Stojanovićem.

Pripadao je zlatnoj generaciji Matekalovih beba, koji su kasnije napravili pravi bum u jugoslovenskom fudbalu. No, već na početku karijere, doživeo je tešku povredu noge. Na utakmici protiv mostarskog Veleža 1957. godine, u duelu sa jednim protivničkim igračem, doživeo je tešku povredu ligamenata desne noge. Lekari su bili mišljenja da je ovaj mladić, sa svojih 20 godina, zauvek izgubljen za fudbal. Teško je prihvatio mišljenje lekarskog konzilijuma. No, Šoškić je čvrsto verovao da će se vratiti na gol-liniju.

Nasuprot lekarskoj dijagnozi i mišljenjima, zahvaljujući mukotrpnom radu i vežbanju, posle godinu dana vratio se fudbalu. Tom prilikom, nosio je gips na nozi četiri meseca. Nakon toga, posle šest meseci rehabilitacije, počeo je da trenira i povremeno da brani. Kako mu je u to vreme bilo, to samo on zna. Dve i po godine posle povrede, ovaj mladi i daroviti golman stajaće na golu državne reprezentacije Jugoslavije.

Izvanrednim odbranama Partizanovog gola svrstao se u red najboljih golmana u državi. Tako se našao na oku i spisku selektora. Za utakmicu protiv Mađarske, u Beogradu, 11. oktobra 1959. godine, pozvan je u reprezentaciju da bude rezerva Vladimiru Beari. Beara je bio kapiten na toj utakmici i igrao je svoj 59. meč.

U prvom poluvremenu, koje je završeno rezultatom 2:2, Beara je primio dva gola. Naš selektor odlučuje se za promenu, pa indisponiranog Bearu na golu, u 38. minutu, zamenjuje mladi debitant Milutin Šoškić. Imao je tada nepune 22 godine. Iako je u drugom poluvremenu primio dva gola, ostavio je solidan utisak. Izgubili smo tu utakmicu protiv Mađara sa 4:2. Jedna legenda, Beara, privodio je kraju svoju reprezentativnu karijeru, dok je drugi golman, Šoškić, stupao na veliku scenu.

Od ovog susreta, uža odbrana reprezentacije, u sastavu: Šoškić, Durković, Jusufi, odigrala je zajedno, uzastopno čak 33 naredne utakmice!

Iste, 1959. godine, počele su kvalifikacije za Kup evropskih nacija i Olimpijske igre. Šoškić je standardni golman naše najbolje selekcije. Jedini ozbiljniji konkurent bio mu je Blagoje Vidinić. Od pet utakmica za Kup evropskih nacija, Šoškić brani na tri, a Vidinić na dve. Ali, zato Vidinić brani u finalu protiv SSSR-a u Parizu, 10. jula 1960. godine. Posle produžetaka, izgubili smo rezultatom 2:1 i osvojili srebrnu medalju.

Zašto je tako ispalo, nikome ni danas nije jasno. Šoškić nije bio povređen, a branio je u standardnoj formi!

Šoškić je branio na sve četiri utakmice u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Rimu, 1960. godine. Na završnom turniru, od pet susreta, Šoškić brani na tri, a Vidinić na dve utakmice. I sada se treba upitati zašto je popularni Šole bio sprečen da brani u polufinalu i finalu Olimpijskih igara. Ovim postupkom naneta mu je uvreda i velika nepravda, bez obzira na činjenicu što je Vidinić, na utakmicama na kojima je branio, bio na visini zadatka. Ponovila se ista greška kao u Parizu. Ova nepravda nikad neće izbledeti, niti će biti zaboravljena. Do finalne utakmice u Rimu, Šoškić je imao 17 nastupa u reprezentaciji, a Vidinić samo šest!

Na golu Partizana, u to vreme, Šoškić je znao samo za uspehe. Osvojeno je državno prvenstvo 1961, 1962. i 1963. godine. Tri titule zaredom. On je najbolji golman prvoligaškog karavana. Godine 1961, na 22 prvoligaške utakmice primio je 23 gola; 1962, na 22 utakmice 22 gola, a 1963. godine, na 26 utakmica - 22 gola. Ostaće, takođe, za sva vremena zabeleženo da je popularni Šole osvojio žutu majicu u izboru "Narodnog sporta" iz Zagreba, kao najbolji fudbaler Jugoslavije za 1961. godinu.

Prvi put posle 30 godina, Jugoslavija je, sa Šoškićem na golu, pobedila reprezentaciju Mađarske, u Budimpešti, 14. oktobra 1962. godine, rezultatom 1:0. Pobedonosni gol postigao je Milan Galić. Konačno je prekinuta jedna neprijatna tradicija.

Fenomenalne odbrane Šoškića nisu zaboravljene ni posle Svetskog prvenstva u fudbalu, tako da je i dalje bio u samom vrhu najboljih golmana sveta. U organizaciji Fudbalskog saveza Engleske, povodom stogodišnjice ovog saveza, odigrana je, Londonu, 23. oktobra 1963. godine, zvanična utakmica između selekcije Engleske i tima Sveta (FIFA). Englezi su slavili pobedu sa 1:0, FIFA je, za tim Sveta, odabrala sledeće igrače: Jašin (SSSR), Đ. Santos (Brazil), Šnelinger (SR Nemačka), Pluskal, Popluhar i Masopust (Čehoslovačka), Kopa (Francuska), Lou (Škotska), Di Stefano (Španija), Euzebio (Portugal), Gento (Španija), Šoškić (Jugoslavija), Ejzagir (Čile), Bakster (Škotska), Zeler (SR Nemačka) i Puškaš (Mađarska).

Pred 105.000 gledalaca, Šoškić je zamenio slavnog Jašina u drugom poluvremenu. Posle 43 utakmice u dresu reprezentacije Jugoslavije, ovo mu je bilo najveće fudbalsko priznanje. Jednom rečju, dodirnuo je sam vrh svoje uspešne i bogate karijere.

Kao dugogodišnji kapiten zlatne generacije Partizana, bio je akter najvećeg uspeha u istoriji ovog kluba. Partizan je, u takmičenju za Kup evropskih šampiona, stigao do same njegove završnice. Izborio se za finale, sa čuvenim madridskim Realom. U Briselu, Partizan je izgubio od španskog kluba sa 2:1. Ostaje za utehu da su crno-beli bili ravnopravan rival i da su dostojno branili ugled jugoslovenskog fudbala.

Posle ovog finala, fudbalski menadžeri "očerupali" su ekipu Partizana, jer se gotovo cela rasula po evropskim klubovima.

Pre nego što će otići u FK Keln, Šoškić je odigrao svoju oproštajnu utakmicu u reprezentaciji Jugoslavije. Bilo je to u Beogradu, 1. juna 1966. godine, protiv Bugarske, a izgubili smo sa 2:0.

Po završetku jugoslovenskog fudbalskog prvenstva 1966. godine, Šoškić je potpisao ugovor sa nemačkim FK Keln. Uspešno je branio u Bundesligi, sve do 1968. godine, kada je slomio potkolenicu desne noge. Uz poslovičnu upornost i zahvaljujući sportskoj izdržljivosti, Šole se, posle duže pauze, ponovo vratio na gol Kelna. Inače, Keln je, bez Šoškića, tavorio na dnu tabele. Mada je još uvek osećao posledice povrede, trener Merkel je insistirao da stane na gol. Bila je to treća utakmica na golu Kelna, posle povrede. Na početku utakmice, u 9. minutu, bacio se protivniku u noge, ali je osetio strašan bol - ista noga je ponovo slomljena. Neki igrači Kelna su plakali, jer su znali da je ovo definitivan kraj karijere ovog velikog asa. Povrede su ga pratile kroz čitav igrački vek.

U Kelnu je branio od 1966. do 1971. godine i za njega je odigrao 65 utakmica. Sa ovom ekipom osvojio je Kup Nemačke 1971. godine. U Šoškićevoj biografiji ostaće upisano da je igrao samo za dva kluba - Partizan i Keln.

Vođen nostalgičnim osećanjima i svim onim što je pretrpeo, želeo je što pre da se vrati u Beograd i svoj Partizan. Međutim, iz nepoznatih razloga, to se nije ostvarilo i popularni Šole je zauvek morao reći zbogom aktivnom igranju u svojoj 34. godini.

Posvetio se trenerskom pozivu. OFK Beograd mu je ponudio da bude pomoćnik Borisu Maroviću i da trenira golmane. Posle dve godine zajedničkog rada, preuzima mesto šefa stručnog štaba "romantičara" i na toj dužnosti ostaje tri godine. Ukupno je u OFK Beograd proveo šest godina. Sledi odlazak u drugoligašku ekipu Kikinde, sa kojom je bio na pragu prve lige. Konačno, doživeo je da mu se želja ispuni i da pristupi svom Partizanu, 1978. godine, gde je radio u stručnom štabu koji su činili Ante Mladinić i Zoran Miladinović.

U Partizanu je obavljao dužnosti koje su mu bile poverene: bio je trener golmana, pomoćni trener, šef stručnog štaba... Pravu priliku u našem fudbalu nikad nije imao. Uvek se sumnjičavo gledalo na trenere koji su bili golmani.

Sa Partizanom se, po drugi put, rastao 1993. godine. Otišao je u Ameriku, na poziv Bore Milutinovića, koji je tada bio selektor državne reprezentacije SAD. Bio je Borin pomoćnik u pripremi američke reprezentacije za Svetsko fudbalsko prvenstvo 1994. godine. Šoškić je sa zadovoljstvom prihvatio poziv svog nekadašnjeg saigrača i druga iz Partizanovih slavnih dana. Reprezentacija SAD je postigla uspeh mimo svih očekivanja. Posle Svetskog prvenstva, Milutinović se vratio u Meksiko, a Šoškić je ostao u američkom fudbalu i radio u stručnom štabu američke selekcije kao trener golmana.

Iza njega su ostali uspesi i rezultati. U SAD je mnogo uradio na popularizaciji ovog sporta. Bio je, i ostao, cenjena i uvažavana ličnost, kako u fudbalu, tako i u privatnom životu. Navijači svih klupskih pripadnosti su ga voleli, cenili i uvažavali. Bio je, i ostao, ličnost za primer budućim generacijama.

Ostao je pojam fer-pleja, jer nikad nije bio opomenut ili isključen za vreme aktivnog igranja. Svakoga je cenio i poštovao i zato su ljudi i njega voleli. Ostao je cenjen i poštovan i po završetku uspešne fudbalske karijere.