TAKO JE GOVORIO MOCA VUKOTIĆ: Zbog Partizana sam zanemario karijeru, ali ne kajem se

Od početka pa do kraja života crno-bela boja mu je bila najvažnija. Živeo je za svoj Partizan i bio je uvek omiljeni gost u Humskoj.

I kao sagovornik Moca je uvek pričao iskreno, naravno o svom Partizanu. Tako je u intervjuu sa novinarom "Novosti" Jovanom Sekulićem ispričao svoju karijeru koja je počela i završila se u Partizanu.

Kompletan intervju sa Momčilom Mocom Vukotićem prenosimo u celosti.

Momčilo Vukotić (2. jun 1950, Beograd), dobri duh Partizana. U ovoj jednoj jedinoj rečenici, koja je ugledala svetlo dana u knjizi "Moca" Jove Vukovića, sublimirano je sve. Možda nije bio najbolji igrač Partizana svih vremena, ali jeste omiljeni. Zašto? Možda ćete saznati iz ovog intervjua.

o Otac vas je odveo u Partizan, što je bilo normalno pošto je bio vojno lice?

- Otac je bio u prekomandi u Mladenovcu, dolazio je petkom, a vraćao se nedeljom, a mi smo ostali u Beogradu. Odveo me je u leto 1962. na trening, ja sav u belom, jednu loptu primim na grudi, ostade crvena šljaka. Tada su mi rekli da dođem na sledeći trening, ali, kako se otac vratio u Mladenovac, a mi živeli u Rakovici, dovede me mama. Uh, kako su me gledali, i tada sam majci rekao da ću od tada ići sam na treninge. Tako je i bilo.

o Jednom Partizan, uvek Partizan, bar kada ste vi u pitanju?

- Tada je to bilo normalno, jer, otac me je vodio i na boks, tamo kod južne tribine, uživao sam odlazeći u Dom garde, gde su igrali vaterpolisti predvođeni Jankovićem, Sandićem, Perišićem, a gledao sam i hokej na ledu, tada je igrao čuveni Kanađanin O`Nil, sećam se i braće Ladocki. Uđe to u krv i ona postane crno-bela.

o Prvi trener u prvom timu bio vam je legendarni Štef Bobek?

- Sećam se čuvenog Bobeka po tome što nam je puštao grčku muziku dok smo imali kondicione treninge. Tada sam je mrzeo, a zavoleo sam je mnogo godina kasnije, kada sam radio kao trener u Grčkoj. Debitovali smo u sezoni 1967/68. protiv Vardara, potpisao sam prvi, petogodišnji profesionalni ugovor 1968, a u Partizanu su me sačekala sedmorica igrača koji su godinu dana ranije bili finalisti Kupa evropskih šampiona. Bio sam oduševljen, pa samo 12 meseci ranije ja sam bežao sa časova da ih gledam. To vreme provedeno s njima mnogo mi je pomoglo u karijeri.

o Poredili su vas sa Vladicom Kovačevićem, da li vam je on bio uzor i kolika je bila sličnost između vas?

- Vladica mi je bio uzor, divio sam se njegovoj igri, potezima, idejama, pasovima, bio je kreativac koji je davao i golove. Imao sam i to zadovoljstvo da smo jedno vreme igrali zajedno. Sličnosti je bilo, ali sam ja igrao i kao centarfor ili polušpic i bio zadužen i za golove.

o Prva titula stigla je tek posle 11 godina igranja?

- To je bilo vreme velike četvorke, ali su Crvena zvezda i Hajduk ipak dominirali. Skoro nemoguće, jer smo za tih 11 godina imali nekoliko sjajnih generacija. Tu godinu ću ipak pamtiti po utakmici sa Hajdukom koju smo izgubili na Stadionu JNA sa čak 6:1. Prethodno nas je i Zvezda pobedila sa 4:1. To nisam video nigde na svetu, mi smo doživeli katastrofu, a stadion je pevao tako da se orilo. Sedimo skrušeno u svlačionici i ne verujemo svojim ušima, atmosfera kao pred utakmicu, a ne posle teškog poraza. To nam je i dalo snagu, pa smo na kraju ipak slavili titulu.

o Druga je došla u vreme Mladinića i Zorana Miladinovića?

- Bila je to sezona za pamćenje, osvojili smo rekordna 54 boda, protiv Zvezde, Hajduka i Dinama uknjižili 11 od 12 mogućih bodova, samo su Splićani izvukli jedan remi. Za mene je ta titula bila značajna i zbog toga što sam se opraštao od mog Partizana...

o Potpisali ste za Bordo?

- Da, ali i ta priča ima predistoriju. Protiv Crvene zvezde, koju smo dobili sa 3:2, a ja postigao dva gola, gledao me je predsednik Nice i odmah smo potpisali predugovor. Trebalo je da na kraju sezone Katalinski ode u Čikago, a da ostane samo Bjeković, tada su u Francuskoj mogla da igraju samo dva stranca. Imao sam dosta ponuda, ali sam ih sve odbio, međutim, Katalinski ne ode u Ameriku i ja sam ostao praznih šaka. Nisam znao šta ću, otišao sam na more govoreći sebi: ostaću još jednu sezonu u Partizanu. A onda, neki Švajcarac iz Bordoa je slomio nogu i mene su zvali, a predsednik me prvo odvede u vinariju da mi pokazuje vino i sireve. A ja mislim u sebi: "Daj, čoveče, da potpišemo taj ugovor!".

o Otišli ste u Bordo kao prvak i posle samo godinu dana vratili ste se jer je Partizan jedva izborio opstanak?

- Bila je to za mene dobra sezona, bio sam drugi strelac ekipe, dao sam više od 10 golova. A onda me je iz Beograda pozvao Zoran Miladinović i rekao: "Vraćaj se!" Jer, kada sam otišao, bili smo prvaci, a naredne sezone Partizan je jedva opstao. Vratio sam se, istina je i da sam zbog Partizana zanemario karijeru, ali ne kajem se, i danas bih u toj situaciji isto postupio!

o Treća titula je došla kod Miloša Milutinovića i Nenada Bjekovića?

- Svaka titula mi je draga, ali je ova bila posebna jer se bližio kraj moje karijere. Dinamo nam je bio konkurent, pobedili smo ga u Zagrebu sa 2:1, a ja sam postigao 100. gol u karijeri tako što sam predriblovao Zajeca i poslao loptu pod samu prečku.

o Reprezentacija, gorka pilula, samo 14 utakmica i samo četiri gola?

- Ne, nije gorka pilula, ne gledam ja to tako. Konkurencija u sredini terena bila je žestoka: Pavlović, Oblak, Karasi, Kule Aćimović, Vladić, Jerković, Nikezić... trebalo je izabrati. Partizan u to vreme nije osvajao titule i možda je to opredeljivalo selektore. Nisam se ljutio...

o Ni kada niste otišli na SP u Nemačkoj, ni kada ste bili samo rezerva na EP u Beogradu i Zagrebu?

- Da budem iskren, očekivao sam da budem deo ekipe koja je igrala 1974. u Nemačkoj, ali šta je tu je. U Beogradu sam sedeo na klupi, a prvo poluvreme protiv Nemačke, kada smo vodili 2:0, verovatno je najbolje u istoriji jugoslovenskog fudbala. Izgubili smo sa 3:2, pa su nas u Zagrebu, u meču za treće mesto, dobili i Holanđani, ali ne mogu da se otmem utisku da smo bili vredni evropske titule. Nisam tada zaigrao, a malo sam doprineo ulasku među četiri najbolje jer sam protiv Velsa u Zagrebu postigao najbrži gol u istoriji reprezentacije Jugoslavije, već u 20. sekundi. Međutim, meni je najžalije što nisam bio na oproštaju Pele. Pred put, igrala je novinarska selekcija protiv reprezentacije, bio sam najbolji, dobio televizor, ali Rio de Žaneiro nisam video. Boškov me je izostavio.

o Kipar i Grčka, česta promena klubova, sezona u Rumuniji, pa selektor Kipra tri godine?

- Skoro 20 godina sam radio u Grčkoj i na Kipru, s tim što sam jednu godinu bio u Rumuniji. Nisu to bili vrhunski klubovi, ali zadovoljan sam i trenerskom karijerom. Pogotovo što sam selektor Kipra bio tri godine i što su neki mladi igrači, od 19-20 godina, kojima sam ja dao šansu, kasnije godinama bili nosioci reprezentacije.

o Naravno, povratak u Partizan kao direktor mlađih kategorija?

- Na taj način sam zaokružio moju crno-belu priču.

Tako je pričao Moca Vukotić u poslednjem intervju za "Novosti", ali mnogo više je ispričao u Humskoj i na stadionima širom Jugoslavije i Evrope. Zbogom, dobri Moco.

Bonus video: Dan kada je otišao Moca - Partizan i fudbal ostali bez legendardnog asa