NAJVEĆA ROMSKA FUDBALSKA ZVEZDA: Poveo sam u Brazil celu porodicu, sada se kajem što nisam izdržao

A sama priča o njemu je priča o ljubavi prema fudbalu, koji je njegov život i koji mu je doneo sve u životu.

Dejanova priča je poput filmskih priča o talentu, o karijeri koja je započela na blatnjavim igrališta vranjskog naselja Panađurište i nastavila se na elitnim svetskim travnatim tepisima. Vinuo se Kaleja od trnja do zvezda i tamo gore, na fudbalskom nebu, nije uspeo da dotakne samo jednu - onu srećnu zvezdu koja odabrane vodi sigurnim putevima uspeha do kraja karijere. Ipak, on se ne žali, bavio se čitavog života, i još se bavi, jedinom stvari koju neizmerno voli i kojoj se predaje bez ostatka - fudbalom.

- Fudbal je moja hrana, moj vazduh, moj način života, moja strast od koje neću odustati, jer mi je u venama - kaže Dejan.

A drugog puta za njega kao da nije ni bilo. Rođen je u fudbalskoj porodici, otac Dragi Osmanović je bio kapiten, a kasnije i predsednik vranjskog Radničkog, čije kormilo sada, nekoliko decenija kasnije, drži Dejan. I brat Goran je igrao fudbal, igru koju Osmanovići nose u genima. Daroviti Kaleja je karijeru počeo sa 10 godina u ondašnjem klubu MIV, koji je osnovao nekadašnji gigant tada vrlo jake vranjske privrede, "Metalna industrija Vranje". Da bi imao pravo da se registruje i takmiči, prema ondašnjim pravilima, morao je da ima 11 godina, ali nestrpljivi Kaleja nije mogao da čeka.

- Uzeo sam izvod iz matične knjige rođenih i prepravio godinu rođenja sa 1973. na 1972. Jesam, falsifikovao sam, nije me bilo briga, sve bih ja uradio za fudbal - kaže sa osmehom na licu.

Nakon četiri godine Dejanu se ostvaruje san svih vranjskih dečaka - da ponesu žuti dres Dinama. U prvom timu je debitovao sa petnaest i po godina i ostao do 1996. godine. Tu je, kaže, naučio najviše, prekalio se kao igrač i tu mu je ostalo srce.

- Dinamo je moja ljubav za ceo život. Učio sam od legendi kakve su treneri Miša Popović, Dule Lokna, Combur, Moša Sekira i igrači golman Anđelković, Mita Kljača, Palanza... U žutom dresu sam stekao iskustvo, postao igrač i golgeter, dao blizu 400 golova - ističe ponosno Osmanović.

U Hajduk iz Kule otišao je, kaže, kao anonimus, na desetodnevnu probu. Poveli su ga na pripremni turnir u Mađarsku, gde je na tri utakmice dao tri gola. Odmah su mu ponudili ugovor za polusezonu za tada velikih 5.000 maraka.

- Cifre su od tada samo rasle, dobijao sam premiju od 1.000 maraka po golu, kao retko koji igrač. Imali smo jakog sponzora "Rodić MB", jednog od najjačih u tadašnjoj ligi, a ja sam bio među najplaćenijim igračima. To je bilo fenomenalno vreme, ja mlad, pun para u Kuli, gde sam stekao brojne prijatelje sa kojima sam i dan-danas u kontaktu. Tamo me još pamte i cene i u to ime je nedavno Hajduk došao u Vranje na prijateljsku utakmicu sa mojim Radničkim - ponosno priča Kaleja.

Prelomne 1999. godine, Osmanović je dostigao vrhunac karijere, postavši najbolji strelac Prve lige SR Jugoslavije sa 16 golova, kada je prvenstvo prekinuto zbog NATO bombardovanja. Tražili su ga iz španske Ekstramadure i on je pristao, mada se danas kaje zbog toga.

- Bilo bi mnogo bolje da sam još malo sačekao, ali na nagovor ljudi iz Hajduka sam otišao. Startovao sam nakon početka prvenstva u već uigranoj ekipi, nisam bio dovoljno spreman i nisam pružio ono što je trebalo, pa sam se, nakon šest meseci, vratio u Kulu. Tada sam za Hajduk postigao i najviše pogodaka, 25 golova u 24 utakmice i završio na drugom mestu liste strelaca Prve lige - seća se Dejan.

U pokušaju ostvarenja internacionalne karijere Osmanović je 2001. godine proveo dvadesetak dana u Južnoj Koreji. Zadovoljan je bio on, zadovoljan je bio i klub za koji je trebalo da igra, ali do transfera nije došlo. Satisfakciju je doživeo pozivom za reprezentaciju, sa kojom je učestvovao na Kirin kupu u Indiji, koji je naša selekcija osvojila.

- U to vreme je bilo dosta dobrih špiceva, teško je bilo izboriti mesto pored jednog Darka Kovačevića ili Save Miloševića, koji su bili u top-formi, tako da nisam imao prilike da se iskažem u reprezentativnom dresu - iskren je Osmanović.

Onda je stigao poziv iz Brazila, od prvoligaša Vitorija Baija, gde ga je čekalo pravo kaljenje i mnogo izazova u narednih godinu dana. Trebalo mu je nekoliko meseci da se adaptira, najpre kao stranac u drugoj državi, a onda i kao igrač da bi proradila "gol-mašina". Doživeo je slavu, ljubav odanih brazilskih navijača, svakodnevno slikanje za novine i TV, prepoznavanje na ulici.

- Uslovi su bili fantastični, plata 20.000 dolara, vila za stanovanje, bazen, teretana... Na sve strane navijači, autogrami, slikanje. Fudbaler je u Brazilu bog. Tamo svi igraju fudbal, svaka favela ima svoj stadion. Ušao sam u svoju igru i proradio kao golgeter. Postigao sam pet golova u prvoj sezoni - seća se Dejan.

Ipak, pritisak je bio preveliki i doneo je odluku da odustane, raskinuvši ugovor na svoju štetu.

- Tempo je bio paklen. Igralo se paralelno državno i regionalno prvenstvo, mnogo utakmica u nogama, a između neprekidni treninzi, od 8 ujutro do 8 uveče. Brazilci su poznati kao fudbalski umetnici, mnogi su i mene smatrali takvim, pa je bilo očekivano da se uklopim. Ipak, stvarnost je drugačija. Tamo vlada izuzetno veliki profesionalizam i ogromna konkurencija. Uslovi su odlični, ali je i pritisak na igrače ogroman. A još stotine klinaca se bori za tvoje mesto. Ja sam tamo poveo celu porodicu, ćaleta, kevu, ženu i dvoje dece, ali i pored toga nisam izdržao. Najteže od svega pala mi je klima, te nesnosne vrućine. Sada se kajem, da mi je ova pamet bila, drugačije bih postupio, ali šta je tu je - sa setom se priseća Osmanović.

Nakon raskida ugovora, Kaleja ostaje prepušten sam sebi, jer je ostao bez kluba i bez agencije. Pokušao je da nađe novi angažman, ali bez uspeha.

- Vuku te za rukav razni menadžeri, obećavaju, a onda za tebe traže neke ogromne pare koje niko neće da plati, pa na kraju ne bude ništa. Tada mi sreća nije bila naklonjena, a u fudbalu nije sve u talentu, treba imati i malo sreće - zaključuje Kaleja.

Na kraju se vratio u Srbiju i nastavio karijeru u domaćem prvenstvu. Igrao je ponovo za Hajduk, pa za Budućnost iz Banatskog Dvora, Bežaniju, Smederevo i Banat. I svuda je dokazivao svoj dar za postizanje golova. Na kraju karijere krug je zatvorio vrativši se u vranjski Dinamo.

- Dinamo je moja prva i najveća ljubav i ceo moj život. Trenutno je u krizi, ali uz malo bolju organizaciju, siguran sam da će se vratiti među najbolje, gde mu je i mesto - uveren je Osmanović.

Ipak, priznaje da se vremena menjaju, da su stvari drugačije i da je novac ispred sportske igre.

- Nema više ljubavi prema igri i igračima kao nekada. Ja i danas, kad sretnem nekog od Dinamovih legendi, maltene stanem mirno, pozdravim, popričam, to je za mene velika čast. Današnji klinci razmišljaju drugačije. Materijalno im je na prvom mestu - priznaje Kaleja.

Ljubav prema fudbalu mu i dalje ne da mira. Uvek je spreman da pomogne Dinamu, ali i talentovanim mladim fudbalerima koje tek čekaju izazovi. Nedavno je ponovo pokrenuo Radnički, gde odvajkada složno igraju Srbi i Romi iz Vranja. Talenata, kaže, ne nedostaje, predstoji im rad i za godinu-dve, biće to sasvim solidna ekipa.

- Kada bih za to vreme napravio dva-tri dobra igrača za Dinamo, ja bih bio prezadovoljan - iskren je Kaleja.

Posle karijere o kojoj sanjaju svi klinci koji šutiraju loptu na igralištima, Dejan Osmanović živi u svom starom naselju, Panađurištu, kako kaže, kao sav normalan svet. Snalazi se i dovija, novac koji je zaradio od fudbala je iscurio, nije ga ulagao u biznis. I nije mu krivo. Ostaju mu ugled koji je stekao znanjem i talentom, poštovanje navijača i onih kojima je pomogao i ljubav prema fudbalskoj igri. Ljubav koja nikad neće iscuriti. Ljubav za ceo život.