IZ BOLNICE DO "ZLATNE LOPTE": Rikardinjo pre šest meseci ležao u krevetu posle operacije

 U Beogradu su se "klanjali" i jednom i drugom, a još je u svežem sećanju kada je 2016. na EP deset hiljada navijača u beogradskoj "Areni" ovacijama pozdravilo portugalskog mađioničara.

Tada je protiv Srbije izveo nešto unikatno, postigao jedan od nekoliko pogodaka koji su jedinstveni biseri malog fudbala. Njegove majstorije oplemenile su najlepšu igru, zato je bio red da se možda najveći svih vremena od A tima oprosti kako mu to dolikuje. Sa svetskom krunom koju je Portugalija osvojila u nedelju, pošto je u velikom finalu pobedila Argentinu sa 2:1, a njemu je dodeljena "Zlatna lopta".

- Bio sam u nacionalnom timu 18 godina. Osvojio sam tri titule prvaka Evrope, 15 šampionskih titula, EVRO, ali ovo je bez sumnje nešto posebno. To je najveći trenutak u mojoj karijeri, najveći dan u mom životu. Čitavu karijeru sam čekao na ovaj trofej. Tako sam emotivan, tako sam srećan - nije krio suze Rikardinjo posle ovog uspeha.

Samo on zna kroz koji je "pakao" prošao da bi se vratio na teren i na šampionski nivo. U trideset šestoj doživeo je tešku povredu, ali su ga prerano proglasili penzionerom.

- Pre šest meseci ležao sam u bolničkom krevetu. To je bila najteža operacija u mojoj karijeri. Jedva sam posle mogao da šutnem loptu. Morao sam da radim više nego što ste mogli da verujete da bih ušao u sastav Portugalije, da bih mogao da pomognem timu. Pre šest meseci ovaj trenutak se činio nemogućim. Znao sam da mi je ovo poslednja šansa da osvojim ovaj trofej o kome sam sanjao celog života. Znao sam da ću uvek žaliti što nisam osvojio Svetsko prvenstvo.

Sada je "Magiko", kako ga zovu zemljaci, i taj san ostvario. Fudbaler koji je šest puta proglašavan za najboljeg igrača sveta, što je apsolutni rekord, u jednom intervjuu za "Novosti" je otkrio da je kao mali bio siromašan i da je umesto sa loptom, žonglirao sa pomorandžama.

- Sa pet, šest godina sam voleo da igram fudbal, ne futsal. U mojoj porodici nije bilo mnogo para, živeli smo skromno. Zbog toga nisam mogao da imam loptu kao igračku, pa sam uništavao mnogo pomorandži i jabuka koje je otac donosio. Ponekad bi hteo da me istuče, jer nismo imali mnogo opcija u životu - on je voće donosio kući da bismo jeli, a ja sam igrao fudbal sa njim jer nismo mogli da kupimo loptu!

Želja da bude fudbaler nije se ostvarila. Razlog je bio činjenica da je bio sićušan, nije porastao više od 164 centimetra.

- Rekli su mi da sam prenizak za fudbal, da nemam šanse, pa je onda bolje da pređem na futsal. Bio sam tužan, ali nisam imao izbora. Jedna žena me je pozvala da igram futsal, prihvatio sam. Imao sam 14 godina i zaljubio se u ovaj sport.

Tako je sve počelo, čitava priča se pretvorila u fudbalsku bajku koja se završila na najlepši mogući način.