DAN TANA, PRIČA IZ DABLINA: "Kada se Irci napiju piva, pevaju kao da su prvi u grupi"

- I naravno da nije poslušao. Sreo je neku plavušu i nije mogao da odoli izazovu. U pravu je njegova žena kada kaže da je hiljadu ljudi dnevno želelo da nazdravi sa Džordžom, ali je problem bio u tome što je svako od njih pio po jedno piće, a on hiljadu.

Šta pitati čoveka kome FA Engleske svake godine ostavlja počasno mesto na "Vembliju" za finale kupa, a u Brentfordu ga smatraju jednom od najvažnijih ličnosti u istoriji kluba.

Čoveku koji je u Firenci 1990. godine sedeo na klupi pored Ivice Osima tokom antologijske utakmice sa Argentinom, a dan pre toga sa Švabinom suprugom Asimom većao o tome ko bi trebalo da čuva Maradonu.

Da, zaista. Šta ga pitati i odakle krenuti. Pa, pošto smo se sreli u Dablinu, tema se nekako nameće sama:

- U Republici Irskoj fudbal je dugo bio u senci nekih drugih sportova poput ragbija i golfa. Tek su dolaskom Džekija Čarltona na funkciju selektora počeli da napreduju i da stiču naklonost javnosti. Bio sam tada u IO fudbalske asocijacije Engleske i često smo igrali turnire ostrvskih reprezentacija sa Velsom, Škotskom i Severnom Irskom.

Republikanci nisu učestvovali i sa njima smo uglavnom igrali zvanične mečeve u kvalifikacijama za Evropsko i Svetsko prvenstvo. To se završavalo sa četiri ili pet golova razlike u našu korist. E, onda je na red došao prijateljski susret ovde u Dablinu, oni su poveli sa 1:0 u 35. minutu i pola stadiona je ušlo na teren. Utakmica je prekinuta i nikada nije završena, ali oni to zvanično računaju kao pobedu protiv Engleske.

Iako je najveći deo fudbalskog života vezao za Englesku, u Dablinu se takođe oseća kao kod svoje kuće.

- Oni su ostali članovi Evropske unije, a Engleze gledam svaki dan na televiziji kako plaču i kaju se što su glasali za "Bregzit". Podsetiću da je sredinom osamdesetih Republika Irska ostala bez milion ljudi, neki su umrli zbog gladi, neki emigrirali u Ameriku i Englesku. Sad sam našao podatak da su se pre nedelju dana prvi put vratili na broj stanovnika koji su imali pre 180 godina. U hotelu "Hilton" gde smo bili smešteni tokom boravka u Dablinu, šefica je iz Holandije, kelner iz Hrvatske, sobarica iz Ukrajine.

Ranije nije bio slučaj da toliko ljudi iz Evrope bude na privremenom radu u Irskoj. Dablin sve više postaje ekonomski i finansijski centar i nema sumnje da će izlaskom Engleske iz EU dodatno profitirati.

Dan Tana je čovek vedrog duha, originalnog pristupa i širokih shvatanja. I kao takav, vrlo poželjan sagovornik u svakom društvu i u svakoj prilici.

- Razgovarao sam sa nekim Ircima o situaciji u Velikoj Britaniji posle "Bregzita", kažu da je jedina razlika u tome što sada do Severne Irske putuju kilometrima, a na granici pređu u milje. Slični su nama, vole da se šale, da popiju i zapevaju, veoma su gostoprimljivi. Samo što su kroz istoriju manje patili od Srba, jer nisu trpeli invazije Turaka i Nemaca, već samo Engleza. A to im nikada neće zaboraviti. U svakom slučaju, sa Ircima je lako biti prijatelj.

Koliko su Irci vesele naravi, moglo se videti i na dan utakmice sa Srbijom, kada su uz hektolitre "Ginis" piva pevali i bodrili svoju reprezentaciju.

- Listao sam štampu, ponašaju se kao da su na čelu tabele naše kvalifikacione grupe. Zamislite situaciju da je Srbija iz četiri meča osvojila samo jedan bod, pa ne bismo smeli na ulicu da izađemo. Imponuje taj njihov nepokolebljivi duh. Sreo sam u hotelu jednu Rumunku koja živi već sedam godina u Irskoj, a otac joj radi u Beogradu.

Oduševljena je Dablinom, kaže "ovde se devojke šetaju u pidžamama po ulici, kada bih ja to uradila u Bukureštu, poslali bi me u ludnicu". "Ginis" je posebna priča, irski viski na neki način. Nacionalni simbol. Piju, ali nisu agresivni kao Škoti. Sećam se kad je Škotska tukla Englesku na "Vembliju" sa 2:0, navijači su sišli na teren, počupali busenje trave i otišli u centar Londona da slave. Drali su se i vikali: "šta će vam trava, kad bolje igrate po blatu".

Prvi put kao član ekspedicije našeg fudbalskog tima, Den Tana je u Dablinu gostovao 1988. godine. Izgubili smo sa 2:0, ali je utakmica ostala u sećanju iz jednog drugog razloga.

- Saznao sam od Barbre Strejsend da je neki Irac u Dablinu prekopirao moj restoran iz Los Anđelesa i nazvao ga potpuno isto - Kod Dan Tane (Dan Tana's). Niko me nije zvao, nikome nisam dao licencu, baš mi je bilo čudno. Čim smo sleteli sa reprezentacijom, prošetao sam do grada, našao restoran i zatražio da razgovaram sa gazdom. Ispričao mi je neverovatnu priču. Poslao je suprugu u Ameriku, rekao joj da obiđe stotinak restorana, da pogleda jelovnike i da izabere najbolji. Kad se vratila, postavio joj je prosto pitanje, u kom bi restoranu ona volela da ruča. I žena se opredelila za moj. Izvinio mi se na licu mesta i pitao me koliko košta da mu ustupim licencu. Odgovorio sam da ne košta ništa, pod uslovom da mi učini jednu uslugu.

Uslugu?

- Švabo Osim je tada vodio reprezentaciju i pošto je znao za celu priču, rekao mi je da bi voleo sa celim timom da večera u tom restoranu. Sutradan smo posle treninga otišli autobusom i kada je gazda video koliko nas ima, rekao je: "Pa mene bi licenca jeftinije koštala". Inače, strelac na toj prijateljskoj utakmici bio je moj veliki prijatelj Mik Mekarti, kome sam kasnije kao menadžeru Vulverhemptona preporučio Milijaša za pojačanje. Čuli smo se pre neki dan, tražio mi je baš Milijašev broj telefona. Pitao sam ga hoće li doći u Dablin na utakmicu, rekao je da ne bi bilo korektno jer je Stiv Keni pod pritiskom zbog loših rezultata i mediji bi pomislili da je došao da se kandiduje za selektora reprezentacije.

Piksijeva sećanja na Dablin 1999. godine

ZA razliku od svog pomoćnika Ljubinka Drulovića, koji je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2000. godine odigrao oba meča protiv Republike Irske, selektor Stojković je morao da propusti duel u Dablinu u kome su izabranici Vujadina Boškova poraženi sa 2:1:

- Sećam se toga, doputovao sam sa ekipom u Dablin i na poslednjem treningu povredim leđa u doskoku. Lekarska ekipa je učinila sve da me osposobi za utakmicu, ali bol je bio jači. Čak je bilo pitanje hoću li nastupiti u naredna dva meča protiv Makedonije koji su nam bili ključni za plasman na Evropsko prvenstvo - prisetio se Stojković.

Ne samo da je nastupio, već je u obe utakmice bio najzapaženiji akter na terenu, u Beogradu čak i dvostruki strelac:

- Dao sam jedan gol koji je mnogo podsetio na onaj protiv Španije u Veroni, kada sam zalomio igrača i zatresao mrežu. Kod drugog gola, lepo sam primio loptu u šesnaestercu Makedonije i zakucao pod prečku. Te dve pobede su nam omogućile da u Zagrebu sa nerešenim rezultatom ostanemo na prvom mestu u grupi. Sećam se da su uoči poslednjeg kola, čak i Irci bili u igri za odlazak na Evropsko prvenstvo, ali nisu uspeli da pobede Makedoniju u Skoplju.

Autentična fotografija sa te utakmice koja je odigrana 1. septembra 1999. godine, evocirala je i uspomene Dan Tane, koji je i tada bio u delegaciji našeg nacionalnog tima:

- Bog da im dušu prosti, osim Piksija niko sa te fotografije nije više među živima - otelo se Dobrivoju Tanasijeviću.