NIŠTA SOK, NIŠTA KAVA, EVO IDE DIMITRIJEVIĆ ČAVA: Fudbalski majstor i boem koga su jednako obožavali u Zagrebu i Beogradu

Ovaj svet napustio je u francuskom Nantu dosta rano, u 45. godini.

Čava je 1975. došao u Humsku u Partizanove petliće i tu se zadržao 11 godina. Bio je ljubimac "grobara", a do srca navijača stigao je kreativnošću i lucidnim idejama.

Čava je glasio za jednog od najvećih fudbalskih boema, a slika koja je obeležila fudbalsku karijeru ove legende nastala je u jednoj kultnoj beogradskoj kafani. Dimtrijević je uslikan zajedno sa legendom crno-belih Draganom Manceom kako posle utakmice ispijaju pivo i to sa ponosom pokazuju ostalim gostima.

Dimitrijević je rođen u Beogradu, a sa ponosom je voleo uvek da ističe kako je to na Zvezdari, tačnije na Bulbuderu.

Tokom karijere nosio je boje subotičkog Spartaka, Dinama iz Zagreba, a igrao je i za Francuze Dižon, Nant i Valensijen. Gde god da je igrao, Čava je bio jedan od najomiljenih igrača.

Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže „zbogom” fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju. Na njega su praktično svi zaboravili.

Onaj ko ga nikada nije zaboravio, osim grobara, jesu i navijači Dinama iz Zagreba. Bed blu bojsi su obožavali Čavu, što ni mnogo veće legende od njega nisu uspele da dožive.

Kao u Partizanu, i u Dinamu debituje protiv Veleža na krcatom Maksimiru. Domaćin je pobedio 3:1, a najbolji igrač utakmice bio je Zoran Dimitrijević. Većina izveštača ga je zbog blistave igre ocenila desetkom. Brzo je postao miljenik „Bed blu bojsa”. Igrao je svoju igru, prepoznatljiv u Beogradu, u Sarajevu, u Zagrebu i zato mu nigde nisu zviždali.

Ne postoje pisani tragovi da je neki Beograđanin dobio priznanje takve vrste, da mu 40.000 „purgera” skandira. Zoran Dimitrijević ih je prisilio da mu iz sveg glasa, vičući do promuklosti kliču „Čava, Čava..”. O tom, slobodno se može reći fenomenu, pisala je i „Politika” u avgustu 1987. godine. To nije pošlo za rukom ni Šekiju, Džaji, Moci…..

Voleo je sa drugarima da zasedne, popije, proveseli se. Posle utakmica su se družili po celu noć i prepričavali svaki potez. Gradom je počeo da se širi glas o boemskom životu, o sklonosti ka čašici i te priče su došle i do čelnika kluba. Sve češće ga nije bilo u prvom timu. Više se govorilo o Čavi noćobdiji, a manje Čavi fudbaleru.

Prema svima je bio bolji i pažljiviji nego prema sebi. Sistematski se uništavao. Njegova duša je bila sabirni centar za ispunjenje tuđih želja. Svi su oko njega uživali, a osnovna posledica takvog shvatanja života je vrlo skromna karijera mada je po potencijalu mogao da uđe u anale.

Mlad se oženio, najvećom i jedinom ljubavi još iz dečačkih dana – Lidijom. Imao je samo 15 leta kada su se upoznali. Bila je dve godine starija od njega, završila je u roku Pravni fakultet. Mnogo su se voleli i iz te ljubavi su dobili sina Miloša.

Njegov sin Miloš Dimitrijević takođe je fudbaler, koji je osim za Nant, Grenobl, Rad, Kjevo i Sidnej nastupao i za Crvena zvezdu.

Sahranjen je u Beogradu, a iza njega je ostala legenda o još jednom Partizanovom asu koji je mogao mnogo, a dao tako malo, i koji je prerano napustio ovaj svet.

Da Čava i danas nije zaboravljen među Grobarima govori i mural, koji je uradila navijačka grupa ''Grobarski treš romantizam'', posvećen ovoj legendi.

UJEDINIO GROBARE, DELIJE I BED BLU BOJSE

Rat u bivšoj SFRJ je nagovešten na Maksimiru tučom navijača Dinama i Crvene zvezde 13. maja 1990. godine. Antagonizam između „loših momaka” (Bed blu bojsa) sa jedne strane i „delija” i „grobara” traje decenijama.

Kada je Zoran Dimitrijević otišao među anđele na brojnim portalima su se oglasili navijači ovih klubova. Čava ih je ujedinio. To mogu samo istinski majstori.

– Zadnji put sam suzu pustio pre 13 godina kad je poginuo Dražen Petrović, sad dok pišem ovo, suze opet idu. Gledao sam ga uživo u Maksimiru. Hvala mu za sve – napisao je Zagrepčanin potpisavši se „BBB Trešnjevka” .