MINHENSKI MASAKR CRNA MRLJA SPORTA: Najtragičniji događaj u istoriji OI zbio se pre 49 godina

Minhenski masakr budi sećanje, svakog 5. septembra, na nezapamćen teroristički napad sa smrtonosnim posledicama i nedužnim žrtvama, kao i na nesposobnost nemačke države da se obračuna sa teroristima.

"Kada je izveden teroristički napad na Olimpijskim igrama 1972, nemačka država je u potpunosti zakazala", konstatovao je Dojče vele. "Sve nadležne strukture su se ponele amaterski, a za to do danas niko nije snosio posledice."

UPRKOS želji domaćina 20. Letnjih olimpijskih igara, tadašnje Zapadne Nemačke, da se posle katastrofe Drugog svetskog rata svetu predstavi kao demokratska, moderna država puna optimizma (za razliku od Igara u Berlinu 1936. kada je promovisana Hitlerova nacistička država), za šta je izabran slogan The Happy Games ("Srećne igre"), olimpijska smotra u glavnom gradu Bavarske, sa 7.170 sportista (u 23 sporta) iz 121 zemlje sveta, pretvorila se u veliku tragediju.

Deset dana su Igre bile "festival mira". Dok nije svanuo 5. septembar. U praskozorje, u 4.10, osmoro ljudi preskočilo je dva metra visoku ogradu Olimpijskog sela. Odeveni u sportske trenerke, u torbama su, umesto patika i dresova, imali arsenal oružja. Ironija je da su im pomogli američki sportisti koji su se vraćali iz noćnog provoda, misleći da pomažu kolegama.

Maskirani teroristi iz grupe "Crni septembar", regrutovani iz izbegličkih logora u Libanu, Siriji i Jordanu, upali su u apartmane koje su koristili Izraelci. Naišli su na nekolicinu budnih sportista, koji su im pružili otpor. Moše Vajnberg, rvački trener, i Josef Romano, dizač tegova, odmah su ubijeni!

DEVETORICA Izraelaca postali su taoci palestinskih terorista: rvački sudija Josef Gutfrojnd, dizač tegova David Berger, rvač Mark Slavin (najmlađi, 18 godina), sudija dizanja tegova Jakov Springer, dizač tegova Zev Fridman, trener atletičara Amicur Šapira, rvač Eliezer Halfin, trener streljaštva Keat Šor i trener mačevanja Andre Špicer.

Oko šest ujutru je stigao i zahtev otmičara. Tražili su trenutno oslobađanje 234 palestinska zatvorenika u Izraelu, kao i nemačkih terorista Ulrikea Majnhofa i Andreasa Badera.

Nemački pregovarači su bili skloni da popuste. Odgovor Izraela bio je brz i kratak - nema pregovora sa teroristima. Nemački zvaničnici su bili u nezgodnoj političkoj situaciji - taoci su bili Jevreji, a od Drugog svetskog rata i Holokausta je prošlo tek nešto više od 25 godina.

KANCELAR Vili Brant i nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Ditrih Genšer su odbili ponudu izraelske vlade da pošalje svoje specijalne trupe u Nemačku. Ispostavilo se da je to bila pogrešna procena, jer nemačke bezbednosne snage nisu imale iskustva u ovakvim situacijama.

Navodno, pregovarači su teroristima nudili veliki novac, što su oni odbili. Prvi pokušaj policije da interveniše bio je u 16.30. Plan: da se kroz ventilaciju uvuku u apartman i ubiju teroriste. Zauzeli su pozicije i čekali da neko da znak da krenu... Akciju su "sprečile" televizijske kamere koje su sve snimale sa prozora obližnjih stanova, i slike su otišle širom sveta. Tako su teroristi mogli da vide kako se policija sprema za napad. Posle pretnji otmičara da će ubiti dvojicu talaca, policija se povukla.

PALESTINCI su izneli novi zahtev - bezbedan transport avionom u Kairo. Njihov odlazak na aerodrom je omogućen posle maratonskih pregovora i ultimatuma. Oko 22.10, sa dva helikoptera su prebačena zajedno sa taocima do vojnog aerodroma "Firstenfeldbruk". Tamo ih je čekao jedan "boing 727", koji je trebalo da ih prebaci u Kairo. Ali se tamo, kraj piste, odigrala krvava drama.

Policija je više od 20 sati pokušavala da oslobodi izraelske sportiste, ali se talačka kriza završila - masakrom. Ne samo zbog rešenosti terorista da istraju do kraja, već krivica pada i na nemačke snage bezbednosti koje se nisu snašle u dramatičnim događajima. Od pet nemačkih snajperista raspoređenih po aerodromu, niko nije imao posebnu obuku za takve situacije, niti su mogli da komuniciraju međusobno.
Počelo je dvočasovno puškaranje. Koban je bio dolazak oklopnih vozila, kao zaštita policajcima. Tada je jedan od otmičara bacio bombu u jedan od helikoptera u kojem su bili oteti sportisti - taoci su izgoreli. Sportisti koji su bili u drugom helikopteru su bili izrešetani.

Crni bilans, posle loše planirane i katastrofalno izvedene akcije oslobađanja, glasio je: otmičari su ubili još devetoro izraelskih sportista, stradao je i policijski zapovednik koji nije učestvovao u pucnjavi već je posmatrao sa kontrolnog tornja, smrtonosno je pogođen u glavu, verovatno greškom snajperista.

Petorica od osmorice otmičara su poginula u pucnjavi na aerodromu. Trojica su preživela.

Ukupno je 17 žrtava je dvodnevne minhenske drame, talačke krize nezabeležene u istoriji olimpizma...

Tela poginulih terorista izručena su Libiji i sahranjena uz najveće vojne počasti. Ostaloj trojici preživelih terorista, koji su bili u zatvoru, nije nikada suđeno. Tokom otmice jednog "Lufthanzinog" aviona, sa samo 12 putnika, 29. oktobra 1972, otmičari su tražili puštanje na slobodu trojice preživelih Palestinaca, na što je nemačka vlada odmah pristala, bez konsultacija s izraelskom?!

SVET je bio u šoku, a uprkos tragediji, Olimpijske igre su nastavljene kao da se ništa nije dogodilo. Istina, tek na brojne proteste drugih učesnika, bile su prekinute - na 34 sata.