MILENKO SEBIĆ GOST "NOVOSTI": Probudio suprugu, pa uzeo medalju

Mnoge koji nisu upoznati sa njegovom ličnošću i karakterom. Za ove druge, pa i njega samog, takav epilog u japanskoj prestonici je očekivana nagrada za naporan, predan i pošten rad tokom karijere duge već više od 20 godina, u kojoj nikada nije išao prečicom. Novinari i urednici "Novosti" su mogli u to lično da se uvere pošto su bronzom okićenog strelca ugostili po povratku sa najveće sportske smotre.

Da li su se utisci slegli i koliko ste sada svesni onoga što ste ostvarili u Japanu?

- Još traje euforija, a i telefon koji ne prestaje da zvoni me podseća na to. Zaustavljaju me na ulici, čestitaju, žele da se slikaju, vidim koliko svima ovo znači i drago mi je zbog toga. Olimpijska medalja je kruna karijere i svestan sam njene važnosti i činjenice da sam među mnogim velikanima našeg olimpizma koji su se kroz istoriju popeli na taj podijum.

Doček na aerodromu u Beogradu bio je spektakularan?

- Jeste, bilo je emotivno, pošto nisam video kćerkicu nekih 17 dana. Došli su i moji roditelji, prijatelji, ljudi iz Saveza i kluba. Nisam očekivao da će svi oni biti tu i stvarno mi je sve to značilo. Te noći po završetku takmičenja sam jedva odspavao dva i po sata, ali nisam uopšte osećao umor. On me je stigao tek kada sam došao kući i seo. A kćerkica onda kaže "ajmo do prodavnice" (smeh).

Sa kakvim osećajem ste otišli put Dalekog istoka?

- Znao sam da sam spreman rezultatski i tehnički i da mogu da gađam izuzetno dobro, ali iskreno nisam bio uveren da ću uzeti medalju.

Kako ste uspeli da budete na visokom nivou na psihičkom planu?

- Meni je mnogo bitno da imam dobru povratnu informaciju sa treninga, jer kad je tako onda sam miran u glavi. Naravno, dosta mi je pomogla i moja supruga Alina, koja je i moj trener. Imamo fenomenalan odnos, ona je takođe bila vrhunski strelac i razume me u potpunosti. Najbitnije je da sa nekim pričaš otvoreno, da mu kažeš sve probleme i da zajedno dođete do rešenja.

Damir Mikec je u Tokiju uzeo srebro u pištolju, a on za trenera ima brata, dok vi suprugu. Očigledno ti porodični odnosi dobro utiču na rezultate?

- Jeste dobro, s tim što kada nešto ne ide, onda uđemo u malo veću raspravu. U mom slučaju je odlično, pošto je Alina u Rusiji završila fakultet koji je usko povezan sa streljaštvom, bila je član njihove juniorske reprezentacije, a kada je prešla u seniore došla je kod nas. Odlučila je da ostane da radimo zajedno, a kada je i došlo dete onda više nije imala vremena za svoje treninge. Ima ogromno predznanje, prošla je rusku školu.

Šta je ona iz Srbije poručila, da li je imale neke zamerke na nastup?

- Bila je emotivna, rekla mi je da ne bi mogla da izdrži da gleda do kraja. Posle drugog stava sam izašao napolje, uzeo telefon i pozvao je. A ona spava i kaže - nemoj ništa da mi pričaš (smeh). Kratko smo popričali pred stojeći, odlučujući stav i ispostavilo se da je to bio dobar poziv, iako sam se premišljao. Takođe i Novak Đoković nam je svima u selu davao dobre savete, osetio sam podršku svih u olimpijskom timu.

Kada se osvrnete na put koji je doveo do ovog trenutka, ko je sve utkao deo sebe u ovu medalju?

- Otac je najzaslužniji što sam počeo da se bavim ovim sportom. Prvi me je doveo na trsteničko strelište sa 14 godina, 19. februara 1998. Čim sam uzeo pušku u ruke pogodio sam dva centra. Vrlo brzo sam napredovao, iako su pojedini treneri rekli da zbog visine (197 cm) nema ništa od mene. Jedno je sigurno, rad i trening su sve. Dobijao sam i čak i negativne komentare koliko sam vremena provodio na strelištu, ali uvek sam pokušavao da ispucam barem duplo više metaka od ostalih.

Finale je bilo dramatično, kako ste uspeli da ostanete prisebni?

- Fokus je na disanju i opuštanju, i da loše stvari ostaviš po strani. Ako to odradim kako treba, znam da će hitac biti dobar. Kada sam skočio na treće mesto, imao sam pred poslednji hitac samo 0,7 krugova više od Norvežanina. On inače uvek ispali metak pre mene, a kada je opalio nije bilo nikakve reakcije od publike, već potpuni muk, pa sam pretpostavio da je pogodak dobar. Čim sam podigao pušku, video sam nišan na centru i odmah opalio. Kad sam to učinio, bio sam siguran da je hitac odličan. Pokazalo se da me osećaj nije prevario.

BOBANU NEĆEMO ZABORAVITI

SCENA sa dodele medalje kada ste izašli sa fotografijom preminule koleginice Bobane Momčilović Veličković bio je najdirljiviji trenutak sa Igara.
- To sam planirao već na ranijim takmičenjima, ali sam se definitivno odlučio noć pred nastup. Znam da je ona sa nama i dalje i nikada je nećemo i ne smemo zaboraviti. Osetio sam u sebi da je to trebalo da uradim.