VODILI SU ME ZNAKOVI PORED PUTA: Damir i Goran Mikec gosti "Novosti" - strelac opisao kako je san postao java

A onda, kada je dočekao, sve je izgledalo kao san iz kojeg ne želi da ga probude. Jer za njega, srebro iz Tokija ima nemerljiv značaj i sija sjajnije od svih 37 odličja pre njega.

Zato i ne čudi što je sjajni srpski strelac u poseti Kompaniji "Novosti" zajedno sa bratom i trenerom Goranom, s vremena na vreme bacao pogled na to srebro, kao da se plaši da mu negde ne "umakne".

Čuva ga ljubomorno, jer zna kroz šta je sve prošao da bi stigao do njega. Od gubitka majke pre 18 godina, zbog koje je i počeo da se bavi streljaštvom, preko tri neuspeha u Pekingu, Londonu i Riju, do borbe sa koronom i propuštanja rođenja ćerke zbog opakog virusa.

Svi ti, kako kaže, znakovi pored puta, oblikovali su trofejnog Damira, iz čije je svake reči, gesta i pokreta izbijala ona prava sreća. Istinska, kakvu svaki čovek zaslužuje da oseti barem jednom u životu.

Damir:

- Pratili su nas neki znakovi, od sitnijih do krupnijih. Najupečatljiviji je naravno, pomen majci, 18 godina otkako je preminula, na dan putovanja. Ujutru smo bili na groblju, otišli kući da se dopakujemo i na aerodrom. Pa onda u hotelu u selu, mi na četvrtom spratu, a ekipa iz El Salvadora, odakle je moja supruga, na osmom. Pa šetnja na slobodan dan pred takmičenje, gde sam sreo nosioca zastave Grčke i slikao ga pored onih olimpijskih krugova.

Goran:

- I on i ja smo imali neki predosećaj, ali nismo pričali o tome. Eto, na primer, na aerodromu pred let, vidim nepoznat broj. Zove neki komšija i kaže "Morao sam da te zovem, imam neki osećaj, biće to u redu", a mi se sretnemo jednom u dva meseca.

o U finalu je prvi pucanj bio odličan, posle nešto slabiji učinak, kako ste vi to videli?

Damir:

- Imao sam drugu grešku, i tada sam rekao sebi, prijatelju, to ti je to, to je poslednja greška. Goran mi je ucrtao u glavu fin plan i taktiku, rekao: "Neću da te vidim kako sediš pored mene", što bi značilo da sam ispao. Čita se mesto Ukrajinca, on je ispao, suze opet, to je drugi put da sam pogledao u ekran i shvatim - medalja, čoveče. Kad je srebro bilo osigurano, preplavile su me emocije. San koji živiš u tom trenutku, sve se pretvorilo u javu. U jednom trenutku, dižem taj 23. hitac i pitam se da li je ovo stvarno, da li nije neki trening slučajno? Pogledao sam u Gorana, bacio antifone i naočare, koje sam čini mi se i razbio, pao na zemlju i digao noge u vazduh.

Goran: Nema šta, juče sam prvi put pogledao snimak tog finala. Maska mokra od suza, ulazi u usta, jedva sam disao. Ma gde sam bio miran, gledam brata kako osvaja medalju, tu nema trener - sportista. Gledaš brata kako kleše svoje ime u istorijsku stranicu, baš je bilo emotivno.

o Iza vas je izazovnih godinu i po dana, koliko je bilo teško spremiti se za OI?

Damir:

- Mnogo je sve uticalo na nas. Imali smo takav plan, koji smo pisali dve nedelje, ali su sva takmičenja otkazana u nekoliko meseci. I onda, stop, kao da je neko pritisnuo ono crveno dugme. Proveo sam nekoliko meseci kod kuće, što mi je i prijalo, ali je onda došao i taj novembar. Zakačio sam negde koronu, dobio upalu pluća i završio u KC "Bežanijska kosa". Ležao sam devet dana, malo problema sa upalom pluća, a u to vreme, žena se porodila i izlazi iz bolnice. Užas... Bukvalno sam ja išao u bolnicu, njih puštaju, nisam ni video ćerku. Ali eto, i to smo preživeli.

o Da li ste se konsultovali sa suprugom Melisom, u vezi sa nekim stručnim savetom, s obzirom na to da je i ona strelac?

Damir:

- Uvek je tu njena podrška, ali kada sam je zvao, bilo je slavlje u stanu, komšije i ostali, kažu lupali su u radijator. Cela zgrada je okićena. Kaže mi, sanjala sam te 12 puta da osvajaš medalju. Ja kažem, što mi ne reče, čoveče? Odgovara mi: "Zato što bi me poslao u tri lepe" (smeh). Puno ljudi je verovalo u ovaj uspeh i hvala im na tome. Verovatno te ta pozitivna energija oko tebe podigne i da ti više snage, ti znakovi, sve zvezde su se poklopile.

o Ne uzimate zdravo za gotovo ovo što ste učinili?

Damir:

- Imao sam sreću da sa sportom obiđem 78 zemalja do sada. Zahvaljujući poreklu supruge, kada odemo u Salvador, skoknemo malo do Dominikane ili Barbadosa i onda vidiš kako su ljudi srećni, a nemaju ništa. Ni prozor na kući, ma nemaju šta da jedu. Muzika, baćata, plešu, boli njih uvo. A ti dođeš kući, i kao fali ti nešto. Pa šta ti fali? Telefoni od 500 evra, kafići puni, klima nam je strava, a oni u Salvadoru kako padne mrak, nema izlaska napolje. Nije bezbedno, na semaforu ne staješ na crveno u nekim krajevima.