ČESTITALI PRE DARKOVOG PENALA: Dan kada je Zvezda pokorila Evropu

"Deca raja sa Marakane", kako fudbalere Crvene zvezde nazvaše izveštači "Večernjih novosti" iz italijanskog grada na Jadranu, bacila su čitav kontinent pod noge, napisaše novinari jugoslovenskog lista "Sport", i učinila ono što pre, a ni posle njih, a da se nazvao Jugoslovenom, Srbinom, Hrvatom, Makedoncem, kako god vam je lakše, niko nije - postali su šampioni Evrope u fudbalu.

Od tada, pa do danas, prošlo je tačno 10.958 dana, 30 godina ili tri pune decenije, svejedno, ali gravura na "klempavoj" amfori od srebra, sa natpisom Crvena zvezda 1991, ne bledi. Baš kao ni sećanja dvojice junaka najvećeg podviga u istoriji domaćeg fudbala, Miodraga Belodedića i Darka Pančeva, koji su se u razgovoru, za "Novosti", prisetili najradosnijih trenutaka u karijeri.

- Šta da kažem, šta da kažem, uff - hrapavim glasom se javlja Belodedić, ne sumnjamo sa osmehom na licu kada mu pomenusmo finalnu utakmicu sa Olimpikom iz Marselja - Mnoge stvari sam zaboravio, ali u glavi su mi početak i kraj utakmice. Emocije koje su me obuzele posle Darkovog penala. Ali nije samo njegov udarac bio dramatičan, već svaki sa bele tačke. Oni su promašili prvi penal i onda smo imali nadu da ako damo svaki imamo pobedu, to nam je dalo samopouzdanje. Sećam se i kada je njihov poslednji izvođač Mozer dao gol, vratio se tu do nas i čestita nam, pruža ruku. "Kongračulešjn, kongračulejšn" (čestitam na engleskom prim. aut), a mi gledamo u čudu šta nam ovaj daje ruku, treba još Darko da šutne.

A kako je bilo Pančevu, pre izvođenja najbitnijeg penala u Zvezdinoj istoriji kada se našao oči u oči sa Paskalom Olmetom?

- Znate, kao da stavljate tačku na završetak pismenog zadatka. Dok sam išao ka lopti, bilo me je malo strah, u sebi sam molio Boga samo da ne promašim. Ali, sve je to normalno, koncentrisao sam se na penal i to je to. Toliko sam bio opterećen postizanjem tog gola tako da posle toga nisam razmišljao, samo sam podigao ruke, video sam Diku u blizini i jedan drugom smo skočili u naručje. Posle toga se ne sećam, svi su nas zagrlili i krenuli da skaču na nas, krenula je opšta radost, nisam uopšte mogao da razmišljam - priča nam čovek koji je zauvek pozlatio belu tačku podno severne tribine barijevskog zdanja.

Sve što je prethodilo pomenutom finalu, takođe je bio svojevrstan izazov, pošto su crveno-beli prvotimci sedam dana ranije otišli u Bari. Karantinski dani su prolazili sporo.

- Taj dan kada smo uveče stigli, bili smo na večeri i vratili se u bungalove. U jednom trenutku, gasi se televizor. Neki su se pobunili šta kako, izašli da pitaju i kažu nam da je uprava ugasila da možemo da spavamo. Bilo je priče sa trenerom, direktorom Džajićem, drugi dan su nas pozvali na sastanak. Njih dvojica su nas malo kritikovala, ko se pobunio, kako i  zašto, pa znamo da ugasimo televizor, kažemo mi. Ja sam izašao napolje i sećam se da mi je Džajić rekao: "I ti Rumun, šta si se bunio, poslaću te za Rumuniju ako nećeš da slušaš" (smeh). Mislim se, Džajo, ja sam Rumun u Srbiji, a Srbin u Rumuniji (smeh), kaže Belodedić.

Međutim, šta tek reći za sve ono što se izdešavalo posle Barija? U noći finala, posle završene penal serije, prema pisanjima "Novosti" iz tog doba, 200.000 ljudi je bilo na ulicama Beograda. Pa onda doček, defile u autobusu od Surčina do Autokomande.

- Stariji su pričali da je tako poslednji put dočekan samo Tito kada je prolazio ulicama Beograda. Od sletanja na aerodrom i ulaska u autobus, iza i ispred nas je bilo nekoliko policijskih motora i auta. Sa strane su stajali ljudi, mahali nam, to je bilo nešto prelepo da se doživi a ulice prazne, bukvalno je ceo grad zbog nas bio zatvoren - priseća se skopska Kobra. - Inače, uvek nam je drago sada kada se sakupimo, vidimo, evociramo uspomene. Dugo vremena smo živeli zajedno, pa više smo spavali zajedno u hotelima nego sa ženama i devojkama.

Čitavu tu šampionsku sezonu teško je uopšte opisati i sročiti nešto o njoj. Počev od mršavog izdanja protiv Grashopersa u prvom meču, pa sve do autogola Bajernovog defanzivca Klausa Augentalera, koji sam po sebi zaslužuje deo u udžbeniku za fiziku, nekako je tiho provejavala ideja o podizanju "ušatog".

- Džaja nas je stalno hrabrio i posle Rendžersa nam je rekao, idemo u finale. I kada smo izvukli Bajern na žrebu, on nam je rekao da sigurno dobijamo prvu utakmicu u Minhenu i da ćemo se boriti za trofej. Tako je i bilo, sad da li je on znao ili je samo rekao da nas motiviše... - ostavlja to pitanje otvorenim Čika Mile.

A za zaključak ove priče, pitamo Zvezdinog junaka Darka da li je ikada više bio na mestu koje mu je zauvek obeležilo karijeru?

- Sveti Nikola je naš veliki pravoslavni svetac, i on nam je malo pomogao. Nisam više nikad bio tamo, čak i kada sam igrao u Italiji, ali nije mi žao... Ne moram da idem, bili smo kada je trebalo, vratili se sa uspehom i to je bilo dovoljno. Sada neka ga neko drugi osvoji - ističe Pančev, dok Belodedić dodaje da bi to samo bio početak jedne bajke iz čijih je korica rat otrgao možda i još sjajnije stranice -  Zvezda je bila veliki tim i da nije bilo tog rata, bila bi kao Real. Bila bi prisutna u najjačim takmičenjima, šteta.

Zapratite Novosti sport na Fejsbuku