PROŠAO PAKAO KROZ ŽIVOT: Od Olimpijca do vrsnog napadača "Otac nije pričao sa mnom jer sam nastupao za bosnu"

Zapravo, pre nego što je postao fudbaler, a nakon brojnih klubova u Australiji (156 nastupa, 45 golova), igrao je za singapurske klubove Houm (10 mečeva - 6 golova), Gejlang junajted (126 - 97), Singarpurske vojne snage (178 - 145) i, konačo, Tampines Rovers (192 - 111) - on je bio državni prvak u kanuu i čak učesnik Olimpijskih igara 1992, kada je u tom sportu nastupao za Bosnu i Hercegovinu.

Ali, uz sve te sportske uspehe, Đurić sa sobom nosi i tešku životnu priču.

– Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Želio sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport – rekao je Đurić svojevremeno za "Blic".

Đurića su 1991. mobilizsali nakon što je bio na prvenstvu sveta u Parizu.

– Podigli su me, bio sam zapovednik specijalne jedinice u Doboju, pa zaglavio u Vukovaru. Nisam tada video Šljivančanina, znam da je bio i on tamo. Krajem ‘91, doveo sam svoje specijalce u Vukovar. Ja sam bio sportista, naredba mi je bila da održavam red. Ali, kada sam vidio sav taj nered i paravojne formacije u tim selima oko Vukovara, to je za mene bilo nenormalno. Nisam se bojao smrti, ali došao sam s otvorenim očima. Imao sam mlade vojnike oko mene, shvatio sam da nije to rat koji ja mislim da bi trebalo biti. Želeo sam braniti narod, a ne da ubijam. Nije bilo dobro. Nisam delio ljude po religiji. Pao sam na pogrešno mesto, u pogrešno vreme, prenosi portal "Smuti".

Ubrzo je završio i u zatvoru.

– Jedne večeri sam kao zapovednik jedinice pozvan na sastanak, trebalo je odraditi neku akciju. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam voleo ljude koji su agresivni, bahati, koji veruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću dozvoliti svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću zatvarati sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidelo, dok sam došao do zapovedništva bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Posle su odlučili da me odvedu u Doboj. Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vreme je da ideš odavde”.

Pobegao je u Mađarsku gde je počeo da trenira fudbal, a dobio je poziv da za BiH nastupi - na Olimpijskim igrama. I to one "ratne", 1992. godine .

– Kakvu sam borbu vodio sa sobom. Ja sam Srbin, znao sam da mi je rođeni brat u srpskoj vojsci i da je otac na nekim borbenim linijama takođe. Bilo je razmišljanje trebam li ići jer sam znao da idem protiv svih u Bosni. Da neću biti dobar svim Srbima, a ni drugom delu Bosne. Na kraju krajeva, najbolje prijatelje sam imao u Bosni, kao braća su mi bili i Muslimani i Hrvati.

Kada se odlučio za BiH, izgubio je i oca.

– Do samog kraja života nije razgovarao sa mnom. Živeo sam 2000. u Singapuru, brat mi javi da je tata dobio rak i da želi da me vidi. Jetra mu je bila gotova od alkohola, a i pušio je mnogo. Klub mi je dao dozvolu, posle devet godina sam se vratio Bosnu. Uveče sam došao, možda sam s tatom pričao dva sata, nisam ni spavao. Ujutro mu je pozlilo, doktor je rekao da je bolje da umre kod kuće, a ne u bolnici. Koliko god da smo imali problema, poštovao sam ga. Imao sam sreću da ga vidim živog makar taj jedan dan.

Ni majka mu više nije živa.

– Majka je poginula 9. avgusta 1993. u Bosni. To je oca najviše pogodilo, a na kraju sam ja ispao krivac za sve. Rekao je tata bratu da sam "ukopao majku jer sam se takmičio pod bosanskom zastavom". I danas razmišljam o tome. Uvek sam želeo da pomognem oboma, ali na kraju nisam uspeo nijednom roditelju. Samo bratu. Majku je ubila granata i to kada je stupilo neko primirje u Doboju. Nisam ni znao da je poginula, sahranili su je posle nekoliko dana.

O svom životu Đurić je na kraju napisao i knjigu. Sportsku karijeru je, inače, završio u Singapuru novembra 2014, i to kao 44-godišnjak.

(BLIC SPORT)