ALA ĆE DA GRMI! Umesto himne, Škoti će ovo da pevaju na EURO 2024 (VIDEO)

Ova priča vodi vas u davni 14. vek, u jednu nestvarnu junsku bitku. Ne, nije to priča o Kosovskom boju. Ali... sledi nešto što će vas, može biti, ganuti kao da jeste.

Tog juna 1314. sa jedne strane bojnog polja bio je "ponosni Edvard" (drugi), engleski kralj, koji je rešio da pod svoju petu stavi Škote jednom zasvagda. Poveo je baš ozbiljnu vojsku na taj zadatak. Recimo, teških oklopnih konjanika je bilo preko 2.500 (Škoti nisu imali ni jednog jedinog takvog konjanika). Bilo je sa "ponosnim" i čak 15 hiljada Engleza-pešadinaca, i tri hiljade strelaca sa onim velikim lukovima, kakvim nije bilo ravnih u Evropi...

A Škoti?

Oni su imali četiri puta manje vojnika. Maltene sve pešadija.

Ali su imali i jednu želju.

Slobodu.

Ovoga puta nećemo o rasporedu zamki pripremljenih za protivničku konjicu, nećemo ni o  2.000 godina staroj taktici koju je vođa Škota Robert Brus spremio za nadolazeće Engleze. Preskočićemo i nestvarnu disciplinu škotskih malih "divizija". Ovaj deo priče ćemo, prosto, da zaključimo rečima da su Englezi posle (potpuno netipičnog za srednji vek) dvodnevnog boja - "podvili rep" kao nikada pre i vratili se odakle su došli, ne znajući šta ih je snašlo u toj bitki kod Benokberna.

Ali, taj najteži poraz koji su Englezi u celoj svoj istoriji doživeli u ratovima protiv Škota - počeo je da biva zatrpavan u škotskom sećanju zahvaljujući onoj čizmi koja je u potonjim vekovima prilično čvrsto stala za vrat severnih suseda. Zapravo, više se o tome maltene i nije javno pričalo. A kad se nešto prećutkuje, onda vremenom i nestaje...

I, tu u priču, baš na ovaj dan, kada Škotska otvara Evropsko prvenstvo u fudbalu 2024, ulazi jedan momak.

Zvao se Roj Vilijamson. Kao dečkić, sin advokata i pijanistkinje, bio je izbačen iz muzičke škole jer se pravio da zna da čita note, a zapravo je frulu svirao na sluh. Ali udaljiti nekog od onog što voli samo zato što se ne ponaša kako to od njega drugi očekuju - ne znači da tu ljubav prestaje. Kao što nikad nije prestajala ni njegova ljubav prema rodnoj Škotskoj.

Jednom je, kada je porastao tu, u svom a škotskom Edinburgu, napravio muzičku grupu (iako je bio izbačen iz muzičke škole, prava je ta njegova ljubav ka muzici bila. Prava, stvarno; Zapravo ... večna. A ako nije večna - onda i nije ljubav, zar ne?). Iz te vrlo male grupe su neki odlazili, drugi u nju dolazili, pa su posle nekoliko godina samo Roj Vilijamson i njegov drugar Roni Braun ostali. I rešili da tako, kao duet, nastupaju, čuvajući stari škotski zvuk.

Šezdesetih godina 20. veka Roj je napisao reči pesme, a zajedno su potom komponovali melodiju. Naziv pesme bio je kao što glasi i njen prvi stih - "Cvet Škotske". Nije to bila neka botaničarska pesma, iako govori i o brdima (hills) i velikoj škotskoj dolini (Glen), već je to jedna vrlo kratka priča u svega osam stihova o cvetu škotske mladosti koji je učestvovao u bitki kod Benokberna šest i po vekova pre nego što je pesma nastala.

Melodija nije bila pretenciozna. Nisu bile pretenciozne ni reči. Prosto, tih osam stihova bili su odraz duha. Odraz kućnog vaspitanja, koje se, kao takvo, "nezavisno od čizme", prenosilo s kolena na koleno. A od britanskih vlasti uglavnom je gurano pod tepih. Nekad i zabranjivano, ali uglavnom su te zabrane izvođene "u belim rukavicama". Otprilike onako kao što u Americi sportski timovi ne mogu da se zovu "sijuksi", "komanči", "apači" zbog perfidnog pravila "Znate, time bismo uvredili domoroce". E, tako nekako je i decenijama, ma - vekovima, san o škotskoj slobodi bio tretiran od strane "čizmaša", ali Roj i njegov drugar Roni Braun su pesmu izvodili kad god bi seli ili stali da zapevaju koju. Roj Vilijamson je, međutim, već kao 54-godišnjak preminuo, i - vreme je potom prolazilo... Nedelje, meseci, godine, sad već i decenije. Englezi su se ponadali da će ta njihova pesma, prosto, nestati. Utihnuti, kao i sećanje na ono na šta pesma, "Cvet Škotske", podseća. Takav je prosto bio plan: da se isključivo zacari stanje navike na potčinjenost, a da nestane svest o istinskoj slobodi.

I, tu priča postaje prilično zanimljiva. 

Škotska, kao što znate, nema himnu. Ne sme ni da je ima, jer je ona samo deo jedne veće države.

Al', ima tu jedna zanimljivost. Verovatno ste primetili da u pojedinim sportovima postoje i reprezentacije zemalja koje nisu nezavisne. Kako i zašto postoje? Pa, eto, zato što su se te reprezentacije nadmetale u tim sportovima pre ostatka planete. Tako sad fudbal i igraju Škotska, Vels, Severna Irska, iako su oni samo deo veće, britanske države - ali, igraju jer su kao takvi, Škoti, Velšani, Irci, igrali fudbal pre nego što je FIFA, kao svetska fudbalska organizacija, nastala. Tako je i u ragbiju, recimo. No, te ekipe himnu ne mogu da imaju jer, eto... nisu iz nezavisnih država.

U ovu priču sad ulazi - baš onaj cvet Škotske.

Naime, Škoti (i ostali pomenuti) imaju pravo da pred svoje reprezentativne sportske mečeve intoniraju neku "svečanu pesmu", koja, eto, nije himna - jer himnu, jelte, stvarno ne smeju da imaju. I, kad su se Škoti počeškali po glavi, razmišljajući šta da odaberu, nije im izbor pao na neke od čudesnih pesama koje su proslavile gajde, npr. nema ko ne zna melodiju "Scotland the brave", koje se možete podsetiti u ovom snimku:

... nego je izbor pao na ono što sledi:

U pitanju su tri vrlo, vrlo kratka, objedinjena snimka, sa srpskim titlovima: najpre jedan koji je Bi-Bi-Si nedavno opisao kao "Shower of Scotland" (shower - tuširanje, pljusak), a na kome se vide devojke koje igraju ragbi za Škotsku. Vide se kako stoje na pravoj provali oblaka. Stoje u dresovima, ne pada im na pamet da se sklone, jer treba meč da im počne. I ne pada im na pamet da ćute, jer su, poput Roja i Ronija, rešile da prkose zaboravu. Posle tih desetak sekundi je snimak kada je stari, tada 70-godišnji Roni Braun pozvan na jedan fudbalski meč reprezentacije Škotske, da pred celim stadionom poruči i da "prošlost treba da ostane u prošlosti". I, konačno, na kraju možete da vidite kako, na 150. godišnjicu prvog fudbalskog megdana sa Engleskom - cela Škotska peva i sebi i Englezima nešto. Al' peva a da nema nijednog profesionalnog pevača koji vodi pevanje sa centra. Peva cela jedna zemlja iz duše, prkoseći čizmi i zabranama. 

Da, tu možete da vidite kako peva i plače Škotska, čak i kad njene gajde utihnu. A peva prosto da sve nas podseti na snagu vere, čak i kada je čuva mališan izbačen iz muzičke škole. Da podseti na silinu koju u sebi nosi iskrena podrška, kao kod istinskog prijatelja (čak i kad je starac). Peva da podseti kolika je važnost kućnog vaspitanja (i onog predanja s kolena na koleno) za čuvanje zdravog duha jednog naroda, ali pre svega da nas podseti - na svevremenost ljubavi. Jer, ako nije večna, onda i nije ljubav, zar ne?

A ako je prava, onda i strani kraljevi i njihove vojske nemaju šta da traže kad izađete pred njih zajedno, kao oni onomad, onog juna, veka četrnaestog...

Uživajte.

Ovo će da grmi večeras iz hiljada škotskih grla:

Bonus video: Ovo su deca skandirala Bugarima na meču Srbija - Bugarska u Leskovcu