MOJE LUDO SRCE: Glumac koji peva
NIKADA Đorđe Marjanović nije ni sanjao da će mu se u životu dogoditi da postane Milord, najveća zvezda jugoslovenske zabavne muzike, podjednako obožavan i voljen i u Sovjetskom Savezu.
Foto Arhiva "Novosti"
Prvi je počeo da peva isključivo na srpskom jeziku. Bio je prvi pevač koji se pokrenuo na sceni, izvadio mikrofon iz stalka i sišao u publiku. Čovek koji je skinuo sako, pevao je, mnogo pre pankera, ležeći na leđima na bini, i plakao. Tada nije bilo uzora. Đorđe je sam stvarao ono što će se kasnije u muzičkom životu nazivati estradom.
Njegova energija bila je zaprepašćujuća. U karijeri dužoj od pola veka uvek se rukovodio rečenicom Stanislavskog: "Publici, kulturi, nisu potrebne vokalne zvučne mašine, već su joj potrebni živi ljudi, glumci koji pevaju".
Bila mu je namenjena sudbina skromnog farmaceuta u Kučevu, gradiću u istočnoj Srbiji u kom je rođen 30. oktobra 1931. Imao je samo devet meseci kada je ostao bez majke. Otac Svetomir, godinu dana starija sestra Ljiljana i Đorđe su ostali kod babe i dede po ocu, Stojane, zvane Tana, i Milana Marjanovića, kafedžije. Pet godina posle majčine smrti, otac se oženio učiteljicom Jelenom, a Đorđe je dobio brata Vojislava. Baba i deda su voleli i pazili decu, ali je Đorđe doživeo pravi udar, kada je, već malo poodrastao, shvatio je da mu Tana nije mati, iako ju je oslovljavao majkom.
Rastao je na obroncima Homoljskih planina, zvali su ga Kokan, a u bakinom dvorištu u Petrovcu na Mlavi imao svoju pozorišnu i cirkusku scenu. Iza čaršava, okačenih o žicu za sušenje veša, izvodio je svakojake vragolije, vratolomije, akrobacije, mađioničarske trikove. U pamet mu se urezao film "Na majčinom grobu", koji mu je prepričala sestra, kada se vratila iz Lazarevca gde je bila u gostima.
- Uzbudila me poslednja scena, kada mališan, sam u snežnoj i olujnoj noći, plače na humci svoje majke - ispričaće Đorđe godinama kasnije.
- Pripremio sam sve što treba za tu scenu. Zvižducima sam dočaravao huk vetra, a sitno iscepkana hartija predstavljala je snežne pahuljice. Staro drveno korito, poklopljeno u dvorištu, sa krstom, ličilo je na grob. Bila je tu i publika: komšije, rođaci, vršnjaci. Ulogu sam odigrao tako uverljivo da su prisutnima suze lile niz lice.
LEP, A TEŽAK STUDENTSKI ŽIVOT
DOAJEN naše zabavne muzike govorio je da mu je studentski život bio lep i težak. Valjalo je školovati sebe, stariju sestru i mlađeg brata, a otac nije imao toliko prihoda. Zato se Đorđe zaposlio u "Prosveti", u odeljenju gde se uništavaju stare knjige za preradu. Posle nedelju dana rada ruke su mu bile pune žuljeva od danonoćnog cepanja knjiga.
Često je prodavao bonove za studentsku menzu, kako bi išao u bioskop. Pozorište je toliko voleo da je u Jugoslovenskom dramskom statirao kao paž u "Kralju Betajnove", zarađujući i tako za život. Bio je zadovoljan kada je mnogao da dobije posao kod istovera železničkih vagona, a radio je i kao radio-inkasant, obilazeći kuće po Beogradu.
Nagradili su ga iskrenim pljeskom, a gluma je postala neka vrsta opsesije malog Đorđa. U osnovnoj školi se odmah učlanio u dramsku sekciju. I u gimnaziji u Požarevcu je prednjačio u đačkom društvu "Sezonac", gde je pevao, igrao, glumio. Ljubav prema teatru odvela ga je na prijemni ispit Pozorišne akademije u Beogradu, ali, iako je ušao u uži izbor, vrata Akademije su za njega ostala zatvorena. Pre toga odbijen je na audiciji za člana hora beogradske operete. Studirao je farmaciju, samo u želji da ne razočara baba Tanu, koja je htela da on bude "majkin apotekar". Shvatio je da ga, u stvari, privlači pesma. Tana je umrla 1952, a Đorđe je znao da je nije razočarao, iako apotekar nije postao. Dok je studirao, dve godine je pevao na igrankama francuske šansone i kaubojske pesme, a početkom 1954. učestvovao je na audiciji nepoznatih pevača Udruženja džez muzičara i tek su ga tad zapazili.
Od 128 kandidata, Đorđe je primljen sa još dvojicom, što ga je još više obodrilo.
- Ali, samo toliko da zapustim studije - sećao se Marjanović. - Na tri ispita pred kraj, stao sam, i tu ostao. Od studija sam još okušao, kasnije, i dve godine na Pozorišnoj akademiji.
Moje velike ambicije slomile su se o predrasude nekih profesora, mislili su, valjda, šta ću ja, pevač, među glumce. A ja sam verovao da ću biti prvi akademski estradni umetnik.