JA SAM JA, JEREMIJA (1): Harmonika - prva i jedina Tozovčeva igračka

Njegov otac Svetozar dve godine je bio prvak Kraljevine Jugoslavije u pevanju i sviranju na harmonici, a majka Budimka koja je vrhunski pevala, jedno vreme nastupala je u njihovoj kafani "Jugoslavija" u Mataruškoj Banji, dok otac nije postao ljubomoran, jer je bila mnogo lepa. U toj kafani mali Predrag je često provodio vreme, slušajući stare narodne pesme. Kada je Predrag imao četiri i po godine, dobio je od oca Toze svoju prvu harmoniku. Okačio mu je instrument težak skoro 10 kilograma, na nejaka pleća. Ali, kraljevačka tragedija, u kojoj su Nemci šest meseci kasnije, 1941, streljali 6.000 žitelja tog grada, oduzela je familiji Živković sve odrasle muške glave, oca, ujaka, teču... Bio je to trenutak kada je mali Predrag, odnosno Dragan, kako ga je od milja zvala majka, ponovo dobio svoju harmoniku, jer Budimka nije dozvolila da se u njihovoj kući ugasi pesma. Kao desetogodišnjak i glava kuće, profesionalno je počeo da svira harmoniku na svadbama.

- Koliko puta mi se desilo, sviram i ne mogu više, ona očeva harmonika me "izlomila", odem iza plasta sena, dobro se isplačem, vratim se i nastavim - govorio je Tozovac.

Želja za studijama medicine dovela je Tozovca u Beograd. Da ga materijalni uslovi nisu sprečili, bio bi lekar koji odlično peva. Umesto medicine, završio je ekonomski fakultet. Često je naglašavao da mu je prvi učitelj bila majka, a indirektni učitelj i uzor, neprevaziđeni Vule Jevtić. Kao student, svirao je harmoniku i pevao u hotelu "Central" u Zemunu. Sećao se da je tada imao jednu najlon košulju, koju je svakog dana prao i onako mokru oblačio. Sušila se na njemu, zajedno sa znojem. Spavao je u sobičku metar i 10, sa dva metra.

- "Central" je, ipak, bio klasična kafana, a moja specijalnost bili su džez i narodna muzika - ispričao je jednom prilikom umetnik. - Tamo me je čuo i Milija Spasojević, koga sam ja zvao "Paganini na harmonici". Svirao sam sa njegovom grupom dve godine, da bi me onda pokojni Duško Radetić pozvao u svoj sekstet. Nastavio sam u "Kristalu", i stigao u "Kafe Terazije", lokal gde su se okupljali muzičari.

Tamo su ga slušali Dragan Toković i Mile Bogdanović, sa kojima je održao prve koncerte. Pratio je na harmonici pevače koji su u ono vreme bili doajeni naše narodne i zabavne muzike - Vukašina Jevtića, Nikolu Kolakovića, Zaima Imamovića, Safeta Isovića, Nadu Mamulu, Cuneta Gojkovića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Dušana Jakšića, Anicu Zubović, Nedžmiju Pagarušu... Jednog dana, Toković je ubedio Tozovca da treba da peva. Uskoro se pojavila Tozovčeva prva ploča "Ispod lipe, kraj potoka", prodata u srebrnom tiražu. Tako se okušao kao kompozitor. Verovao je da njegove pesme "Ispod lipe, kraj potoka", "Neću da se ženim", "Violino ne sviraj", "Na rastaku poljubi me" i druge, sadrže značajnu dozu izvornog narodnog melosa. Bar ih je on radio sa željom da tako zvuče.

Posle tri-četiri godine, došla je "Ilidža '69", festival na kom je osvojio prvu nagradu publike i stručnog žirija sa pesmom "Violino ne sviraj". Potom stižu "Vlajna", "Jeremija", ali, njegov najveći priznati pevački i kompozitorski uspesi su "Pesme leta" 1971. i 1972, kada je otpevao "Mirjanu" i "Oči jedne žene". Tada je postao velika zvezda, izuzetno popularan, voljen i tražen.

- Tempo u kom sam pravio "Mirjanu" bio je prošle godine vrlo moderan - objašnjavao je Tozovac.

- Zato sam ga i iskoristio. Ja sam čovek koji stalno traži nove muzičke izraze. Mogao sam da idem na sigurno. Da, recimo, opet komponujem neku "Vlajnu" ili "Jeremiju". Uspeh, to jest prvo mesto, sigurno ne bi izostao. Ali, čemu to vodi?

Sutra: Kako sam Titu pevao "Jeremiju"