ĐOLE I JA SE NISMO UPOZNALI - MI SMO SE PREPOZNALI: Sećanje doktora Panfilova na Đorđa Balaševića

U Nemačkoj je specijalizovao opštu i plastičnu hirurgiju, a uporedo i supspecijalizaciju iz hirurgije šake. Potom se vratio Dunavu i Vukovaru, i tu osnovao Odeljenje za plastičnu hirurgiju.Tih predratnih godina njegova kuća u Vukovaru bila je stecište svetski poznatih šahista, jugoslovenskih književnika, glumaca, umetnika…Među njima rado viđen gost bio je i nedavno preminuli kantautor Đorše Balašević.

Ovo je sećanje dr Panfilova ( koji je poslednjih petnaestak godina nastanjen u Sremskim Karlovcima) na druženje sa Đoletom.Tekst koji je dr Panfilov napisao specijalno za “Novosti” prenosimo u celini:

BARD KORUMPIRAJUĆEG OSMEHA – ŠEKULARAC JEDAN!

Đorđe Balašević je bio pesnik, pevač, trubadur, šarmer – šmeker – mangup, izumitelj Tolstojevskog, naš Volođa Visocki, driblao je rečima „na malom prostoru“  kao verbalni žongler, pitak kao Čehov, a gorak kao Aznavur. Preludirao je po tastaturi i žicama dirigujući notama kao razigrani Mocart ili setni Šopen.

Čudesno maštovit i zarazno duhovit iznedrio je mnoge sintagme koje će biti prepoznatljive formule srpske sintakse u decenijama i stolećima koji dolaze: neki novi klinci, nebeske njive, čardaš-noge, fićok rakije, dedaci, Sremice – uspaljenice, večni dečak kome je osmeh lajtmotiv, bere višnje svevišnje, baš ga briga, on se voza na taljiga sa u karuce pregnutim čilašima, pa obiđu Varburg (koji mora da je išo u rikverc), na putu za dovraga vino nek se toči, ljubio je snašu na salašu zbog svog strašnog petla koji mu je popravio reputaciju jer dobro kljuca, a posle svega prvo fruštuk, onda kaput, pa tek onda na put. Zbog lomljenog bagremlja tuga mu je crna kuga i verna druga, a onda mora da se cuga uz jesenju sonatu…Na kraju krajeva – život je more (mi s mora moramo da se vratimo kući, a more ne mora – kaže Enes Kišević…)

A Brana Brančilo Petrović mu poručuje:

   Nebeska jata, nebeska jata,

   Zurim u nebesa već dva puna sata

   I već je kasno i već treba spati,

   Al’ glave nema da se ozgo vrati.

Pa i Đole piše pesme – zvezde broji, pa gleda u to čudo kometla i repatih zvezda, pa Rusi u kosmosu, Ameri u kosmosu, Bogićević u "Cosmosu" i ne razume zašto ptice ne sleću na svake žice.

Posebno poglavlje je Boža zvani Pub, koji je na 18 mrtav ladan povukao damu, pa ih teši: - Džaba vam novci moji sinovci, ja ipak varam malo bolje… - Taj tužni veseljak sa šašavim srcem na dlanu bio je elegantni zdepika u belom smokingu, bio je čudovište od šarma u čijem se društvu dobivao muskel-fiber (-kater) trbušnjaka zbog kataplegičnih salvi smeha koje je izazivao. On se zevzeči sa žanrovima, stilovima, ritmovima, notama, rečima. Briše palimsest svog pergamenta, da bi vlastite tekstove parodirao žešće i duhovitije od bilo kog drugog. Čovek taj - sam je bio ceo kabare, bre!

Salvador Dali – je napisao rečenicu „Jedina razlika između ludaka i mene je u tome – da ja nisam lud.“ I Đole i ja potpisijemo tu rečenicu el grande masturbador-a  na neviđeno. Jer, ljudima možeš pljunuti istinu u lice, samo ako se maskiraš Harlekinovim krpicama, kao klovn. Po prostorijama Radio i TV Novog Sada je kurzirala pisana naredba anonimnog, a sveprisutnog autoriteta („Velikog brata“): NE EMITOVATI BALAŠEVIĆA! „Nesposobni su sposobni da onesposobe sposobne!“ – VIB! Pa ljudi, dajte se u pamet - ko može sprečiti Sunce da sija?!?

Autori i kolporteri te ultimativne stupidnosti se danas krčkaju na dnu IX kruga. Eto, Dante, kome se ove godine navršava 700 godina od smrti, je bio doživotno na skoro 20 godina prognan iz svoje prelepe Firence – Beatriče među gradovima. Niko se njegovih progonitelja ne seća, ali ime Aligijerijevo svetli već 7 vekova unazad, a čekaju ga milenijumi unapred!!!

Nikako ne mogu da se setim da smo se Đole i ja ikada upoznali. Mi smo se jednostavno prepoznali. Pred jedan njegov koncert u Sava („Steva“) Centru, javim se ja njemu, a on me onda, sa pozornice pozdravi rečima: „Ovde večeras u prvom redu sedi čovek, koji je prešao 1.500 km i tri granice samo da bi večeras bio s nama. On i inače prelazi sve granice…“

U Vukovaru sam svojevremeno organizovao „Panfilijade“ - svečanosti za telo i dušu. Tu smo uz mrtvu prirodu iz hlebne peći (janje ili prase), iločka vina, recitacije, viceve, anegdote, muziku - upražnjavali i takmičenja u gađanju vazdušnom puškom i vazdušnim pištoljem. Na odstojanju od 10 metara bila je na stalku okačena duplerica iz „Playboya“. Gađalo se u crni trougao, a pobednički metak se, Đoletu u čast, zvao „U razdeljak te ljubim“. Godinama su desetine „strelaca“ iskušavali sreću u ovoj disciplini, uključujući i domaćina, ali samo su dvojica pogodila „razdeljak“. To su bili kao prvi sam autor te kultne pesme, a drugi je bio naš šestostruki nosilac zlatne olimpijske medalje u kajaku Matija Ljubek.

Posećivali smo se lično i porodično. Do sada sam pod vlastitim imenom izdao 16 knjiga ali u mom domu postoje još dve „KNjIGE OTISAKA“, koje će na kraju možda ispasti najznačajnije. U njih su svoje OTISKE ostavljali  svi moji gosti, koje sam kao vrhunski amfitrion (gostoljubac, po Igoru Mandiću) ugostio. Značajna je razlika između Knjige UTISAKA  i Knjige OTISAKA. Ne treba da mi neko upiše da je ponuđena hrana bila ukusna, a vino dobro temperirano – to se podrazumeva! Od svojih prijatelja sam tražio da ostave traga od sebe: neku moćnu REČ, ili stih, ili vic, ili anegdotu, na svoju stranicu ili otisak šake, čuperak kose (obično nose/Neko na oku, neko do nosa/ Al’ ima jedan čuperak plavi/ Zamisli gde – u mojoj glavi)  eto nama i našeg Mike. Dosad se u te KNjIGE  OTISAKA upisalo 1.656 ljudi iz 54 zemlje sveta, među kojima su i tri karminisana poljupca ostavljeni na stranicam tih knjiga…

A naš Đorđe Balašević sedne i ovo mu iscuri iz olovke:

                                  Kažu da pišem brzinom munje…

                                  Ma lažu… Umem ja i hitrije

                                  Al na brzaka pišem za druge

                                  A ne za tebe moj Dimitrije

                                  Kažu da čak i sanjam u stihu

                                  I da dok psujem pazim na stilove

                                  Ma, to su priče za amatere

                                  A ne za tebe, moj Panfilove

                                  Drugima pišem pesme na cuger

                                  Stihove lake, proste i britke

                                  Ma to su štosovi za smrtnike

                                  A ne za tebe, hej, sine Mitre

                                   Jer mi smo blago rečeno slični

                                   Šašava srca u nama tuku

                                   Znamo sa svakim, svemu smo vični

                                   Nešto nam život ide od ruku

                                   Da mi smo blago rečeno srodni

                                   Čak nam i suze teku sa smeškom

                                   Mi, genijalci, visoki, zgodni

                                   (Dobro, sa ponekom fabričkom greškom)

Smislio je Đole za tipove našeg gabarita izraz ZDEPIKA, koji pogađa oblik i obim,

ali ne isključuje kinetičku vrlinu i svaku drugu genijalnost, na pr. u Đoletovom slučaju pesničku i muzičku. A primera – kol’ko hoćete, na pr. Šekularac ili Aćimović ili Maradona ili Pavarotti i sl.

Jednom sam sa svojim starijim sinom Aljošom kod Đoleta sa par njegovih pajtosa gledao utakmicu Jugoslavija – Argentina u polufinalu svetskog prvenstva u Rimu. Teško je bilo skoncentrisati se na fudbal od Đoletovih provala. Na pr. njihov centarfor Kaniđa zaore bradom travnjak pored aut-linije,  a Đole kaže: „Šta je Kaniđa, tražiš detelinu sa četiri lista?“ Nažalost, izgleda da ju je našao -   izbacili Argentinci Osimovu četu na penal-ruletu.

Drugom jednom prilikom igram ja tenis sa Oljom na onom njihovom betonskom terenu u dvorištu. Prvi set sam dobio, drugi namenski izgubio, a treći kavaljerski predao. U publici Đole i moj mlađi sin Denis. U jednom trenutku Olja promaši drugi servis u trenutku kada su iz komšijskog dvorišta poleteli golubovi. Sada se Olja razljuti, psuje golubove. Posle dva minuta dignem ja lopticu Olji na „zicer“, da zakuca smeč pred mrežom, a ona zakuca lopticu u mrežu. Komentariše Đole: „Olja, opet su ti golubovi krivi!“ Kako – čudi se ona?  „Pa taman ti misliš sada će oni da polete – kad, oni te zeznu, pa ne polete.“ Uto zavitla Olja svoj reket prema publici, a ova dvojica se sklanjaju „kud koji mili moji!“ Đole je bio jednostavno neizdrživo duhovit.

A primera koliko hoćete. Napišem ja scenario “Vukovarske vrške“ za Novogodišnji program 1.988. Ide emisija posle onog Bečkog koncerta. Od Mike Antića sam „izmamuzao“ pesmu o našoj ribljoj konobi „Tri vrške“ za koju sam dopisao naslov: „Tri vraške vrške“, a Mika je napisao sve ostalo:

                                           „Tri vrške u Vukovaru,

                                            Konoba na pragu srca

                                            Znam jednu tugu staru

                                            Koja se smeška dok grca

                                             Reke se u nas ulivaju

                                             Mi smo to ogromno more

                                             Gde zvezde nežnosti skrivaju

                                             U školjku čaše do zore

                                             Tri vrške u Vukovaru

                                             Dunav pun neba teča

                                             Tu Mesec krišom pije

                                             Kraj šanka svako veče

                                             Tri vrške u Vukovaru

                                             Konoba na kraju sveta

                                             Tu onaj ko sebe traži

                                             Samome sebi smeta  (skraćena verzija)

Zamolim ja Đoleta da na te reči komponuje muziku, koju bi sam i otpevao. Nećka se on. Na kraju je ipak pristao sa rečima: „Nikada ne pravim muziku na tuđe stihove, samo sam jednom napravio iznimku za Duška Radovića, pa ću, evo napraviti još jednu iznimku za Miku i Tebe“. Dogovorimo mi datum za snimanje: 07. 10. 1987. u 9 sati pre podne. Ekipa se rasporedila na terasi riblje konobe, gušterišu se na Miholjskom Sunca, čekaju i uživaju.

Nakon jednog i po sata (90 minuta) zakašnjenja pojavi se Đole iza ćoška, snimi situaciju i kaže: „Izvinite – što sam došao!“ Ne izvinjava se on što je zakasnio, nego što je uopšte došao. Jer ljudi su do sada uživali, a sada moraju da se ustanu i da rade! Posle je sve išlo ko po loju. Sedi on na skeli, koja pluta niz Dunav, pored njega stol sa belim čaršavom, flašom „olbom“ sa belim vinom i plavim sifonom sode, prebira strune gitare i sve je funkcionisalo „na prvu loptu“.

Kada se desio onaj i onakav Vukovar1991, spomenuo me je Đole u „molitvama svojim“. Pisao je kolumne za TV-Reviju pod urednikom Karlom Minićem, a ti su tekstovi kasnije objavljeni kao knjiga pod naslovom „I ŽIVOT IDE DALjE“ Na strani 19 te knjige piše Đole:

- Gde li je moj dragi Dimitrije Panfilov, maskota Vukovara, ni Srbin, ni Hrvat, možda Rus, na momente, ali Čovek, bez svake sumnje?

Gde je šašavi hirurg, boem, veličanstveni ludak jedan, koji je toliko želeo da proturi svoju varoš na TV?

Eto ti ga, Dimice moj…

Čulo se za Vukovar i tamo gde nikad nisu pomenuli Zagreb. Ni Beograd. O Jajcu i Bihaću da i ne govorimo…

Poslednji put smo se sreli još u junu, kada je prošao blokade, i doneo bocu traminca sa „Pajzoša“.

Citiram ga: „Gadno je kad se zagadi čovekova okolina. Ali je još gore kada se zagadi i sam čovek…“

Da prika, videli smo nešto od toga ovih dana. Jezivo je i izdaleka. I kad možeš da okreneš glavu…

Svatovi u novosadskom “Starom zdanju” 24.03.1993. Za 24 sata smo Sanja i ja nakupili 33 prijatelja, kumova, četiri gitare i jedna violina. Negde oko 2 sata posle ponoći uze Đole mikrofon i reče (citiram po sećanju):

- U ove sitne sate dozvoljeno je i pevačima lakih nota da kažu neko slovo. Eto Dimitrije je uz nadčovečanske napore sažeo svoj pozdravni govor na svega 45 minuta. Znate on, kada vozi autoputem  vozi velikom brzinom, pa mu vozači koji dolaze u susret ablenduju, a on se stalno klanja, jer misli da su to blicevi. Čovek je navikao na medijsku pažnju.

Dakle, šta sam hteo reći. Prijatelju, tebi dođu divlji ljudi u kuću, drpnu ti sve što imaš na tavanu, u podrumu, na zidovima, drpe ti čitav grad. Dobro sad, jedan grad - ni manje ni više, drpe ti lad pod orajem , sve ti dpnu. Ali kad si ti otud odlazio, morali su bolje da te pretresu. Jer, ono najbolje što je u toj kući vredelo otišlo je s tobom i tvojom dušom slovenskom u kojoj smo se prepoznali. A sada u ovom tvom trenutnom braku želim ti mnogo sreće…

Eh, moj Đole, u tom trenutku je moj brak bio samo 14 sati star, ali se taj trenutak održao i svih ovih 28 godina, a – ako se ja pitam – još će da traje. Tih trideset troje gostiju su ostali do 6 sati ujutro, a sreda – radni dan. Bilo je pesama, uz Đoletovo “More” mlada je pevala prateći ženski vokal (tu video-kasetu je njezin tata-Žika ponosno preslišavao, jer roditelji u ta pogana vremena nisu mogli doći iz Osijeka u  Novi Sad ćerki na venčanje), bilo je pesama, bilo je smeha i suza… Kažem ja: ljudi nemojte plakati ovo je venčanje, treba da se veselimo…Što se mene tiče – to venčanje je bilo neponovljivo, pa definitivno odustajem od repriza i novih pokušaja…

Marko Godina je u Ljubljani bio svetski as mikrohirurgije: prišivao je amputirane šake, prste, noge pod mikroskopom (u SAD je danas najveća nagrada za mikrohirurgiju “Marko Godina Award”). U jesen 1985. je Marko organizovao svoj bianualni Internacionalni Simpozijum. Pita on Severa Zavišića, plastičnog hirurga iz Novog Sada i mene, obzirom da se poznajemo sa Đorđem Balaševićem, da li bi Đole pristao da peva za Gala-dinner u čast zatvaranja našeg simpozijuma u državnoj rezidenciji “Brdo kod Kranja”.

Šta bi to organizatore koštalo? Kaže mi Marko: “Objasni mu da mi naše dugotrajne noćne replantacije najrađe operišemo uz njegove balade, kao što je “Noćna straža”, “Vasa Ladački” i sl.. Nazovem ja Đoleta, koji je naravno čuo za Marka Godinu i njegova čudesa što je bilo po svim Jugo-medijima, pa ga pitam  - šta koštaju on i njegovi “banditosi”? Odgovori Đole: “Ta vi doktori ste ionako beda, samo da nam se obezbedi prevoz od Novog Sada do Surčinskog aerodroma i od Brnika do Brda kod Kranja za bend i mene. Vi ne plaćate nikakav honorar!”

Dočekamo Sever i ja Đoleta sa trupom na aerodromu. Svi učesnici simpozijuma su već prošli, pa sad idemo i mi da obiđemo tu državnu rezidenciju.  Brda nema ni od korova, a štale čiste kao apoteke. Pita Đole : ”Imaš kuću, vrati stan” (tada poznatu ideološku floskulu) – šta za ovo da vratiš – partijsku knjižicu?” Kažem ja njemu: “Ćuti Đole, ovde snimaju i konje kad prdnu, pa da ne nastradamo.” Gala večera je bila sjajno organizovana uz Đoletove balade, a on je imao i deo sa internacionalnim repertoarom – meksičke i duhovite kantri – numere, tako da su svi mogli da uživaju. A divanili smo u šiframa: kaže on “Vidi je - tako mlada…” a ja nastavim:”…pa već Slovenka.” Izdigao je Đole tamo svoju, inače plitku Panoniju, do iznad Triglava!.

Nisam stigao da pitam Arsena, kome od vas dvojice je bio namenjen njegov stih “Meteori” - Miki Antiću ili Tebi, Đole? U nedoumici pripisaću ih obojici:

                                    I vidiš ih na nebu

                                    Kako sami jezde

                                    Ludi pojedinci

                                    Krhotine zvijezde

Pre 15-estak godina sam uz deset novosadskih, meni bitnih, lekara zakupio “grobnu ložu”. Kupili su me sa podatkom da su tih 10 grobova na “glavnoj džadi” I da je otud  “divan pogled”. Sem toga, možemo dole da igramo karte! Što se preferansa tiče, od 24.06.1986.  na Novom (sve novijem) Novosadskom Groblju čeka nas Mika Antić. Kao kibicer bio bi idealan Tvoj Boža zvani “Pub”. Čemu kibicer? Pa kako ćeš inače dokazati da si igrao Sanac bez boje ili Betl iz ruke sa solo devetkom?

Đoletova sekta, njih 10.000 na Keju 21.02.2021. slavi Đoletovo preplivavanje Dunava ignorišući epidemiološke mere, solidarišući se sa svojim guruom po cenu da i sami obole, pa čak i umru – ako treba – od corone. Preduslov za besmrtnost je – smrt.

Taj prduslov si Ti Đole 19.02.2021. ostvario, ali ne “na prvu loptu” kao pre tri godine (infarkt, stentovi), nego evo sada, 19.02.2021. na “drop-kick”. Za takve besmrtnike, kao što si Ti, Đole, smrt je potpuno beskorisna. Mi znamo da na onom nebeskom noćnom goblenu svetle u našim začaranim očima zvezda davno ugasle, ali čiji trag  putuje milionima svetlosnih godina prema nama i raduje nas svojim sjajem. Takva je i tvoja Zvezda Đole, sjajna i neumrla. Nema više Juge, nema više Đoleta. Ali to dvoje, iako – navodno mrtvo – još uvek živo kuca u mom, sve usamljenijem, srcu…