INTERVJU STAR VIŠE OD 40 GODINA: Đoletovi roditelji za TV Novosti objasnili zbog čega nikada nisu došli na njegov koncert

Bilo bi lepo, bila bi prava stvar zateći roditelje Đorđa Balaševića na pravom mestu. U Ulici Jovana Cvijića, da tu, među prizemljušama i ušorenim sokacima koji su ostavili tako dubok trag u srcu i svesti mladog autora osobenog senzibiliteta, zakopamo po uspomenama i čujemo priču: kako je to bilo kad se tim sokakom nisu igrali "neki klinci".

Međutim, Balaševići više ne stanuju tamo.

Ni dede tamo više nema.

"On ore nebeske njive", a ostala je jedino baka, kao kamen-međaš između dva sveta.

Sa drugog sprata u jednoj od "kula" u Bulevaru 23 oktobra, pogled vodi na železničku i autobusku stanicu, i to je taj horizont koji je verovatno podgrejao uspomene za ulicom iz detinjstva.

Za ulicom Jovana Cvijića, preko čijih su se taraba ljudi družili, dovikivali, razgovarali, poznavali...

- Verujte mi, u ovoj višespratnici nikoga ne poznajem, čak ni prvog suseda, a u svoje vreme znao sam nebrojeno ljudi iz svih okolnih sokaka -  kaže Jovan Balašević.

Nikad sa kravatom

Jovan Balašević poslednjih nekoliko godina živi u Budimpešti, tamo je predstavnik našeg Turističkog saveza, a majka Vera, do skora službenik Novosadskog sajma, već je u penziji i, htela to ili ne, obavlja za sina one poslove koje je radila kao sekretarica direktora Sajma!

Jasna, sestra Đorđa Balaševića je udata, ima crnokosu a zelenooku ćerkicu, koja u stanu slavnog ujaka ne može da dođe do reči od telefona.

- Znate, moj muž i ja najmanje znamo o tome kako nam je sin uspeo! Mi smo bili navikli na njegovu vedrinu, na lakoću kojom on ume da se izrazi, ali nikada nismo razmišljali o tome da to nekome drugom, osim nama, može biti tako blisko i drago. On i danas to što radi, radi lako. Nije fanatik - objašnjava Vera Balašević.
Otac je nagoveštaje sinovljeve popularnosti dobijao posredno.

Ili je dolazio na vikend u Novi Sad, ili je supruga odlazila u Budimpeštu i informisala ga. Tek, nije bio u toku stvari.

- Znate, kad dođem u zemlju, moja prva preokupacija je da pročitam sve novine, da odgledam televizijski program, da upijem onaj krug informacija koji opkoljava jednu porodicu, tako da jedna pesma manje ili više koju je Đorđe napisao nije za mene isto, što i za njega. 

On je imao mnogo strasti u životu, a sve čime se bavi, bavio se uspešno, pa me njegov prodor u svet estrade nije mnogo uzbuđivao.

Ali, telefon ga je "otkrio".

Ta neprestana telefoniranja, ti pozivi sa raznih strana, to komuniciranje sa ljudima koji su do juče bili "gosti" u našoj kući samo posredstvom malog ekrana, ukazivali su da to više nije hobi našeg deteta, već da se radi o nečem ozbiljnom.

Za Đorđa je to došlo neočekivano, on tu vrste iskustva nije imao, ali i mi smo zatečeni i iznenađeni - iskreno kaže Jovan Balašević.

Ni sin ni otac do današnjeg dana se na sve to nisu navikli!

Nije se navikla ni majka, koja s neverovatnom upornošću odgovara na svaki telefonski poziv i pedantno slaže svakodnevne poštanske pošiljke.

Iako je ljuti što tek od prijatelja i rođaka dobije upozorenje da upali televizor jer Đorđe nastupa - pošto ovome ne pada na pamet da to gleda, a još manje majku da obavesti - sretna je, zajedno sa mužem, što je Đorđe takav.

U glas kažu:

"Dobro je, nije se promenio!"

- Nikada mi ne kaže kada nastupa, kada mogu da ga vidim, i uvek se sekiram kad ga ugledam na televiziji u košulji ili majici sa kojom se po kući gužva. Drugi vode računa o tome kako se oblače, uredni su, a on ne bi stavio kravatu oko vrata ne znam šta da mu plate,  jada se majka.

- Mama, mama... rekao sam ti da neću kupovati majice jer ću uskoro u vojsku, ti misliš opet je neka šala, a nije - 27 mi je godina, mora se u avgustu u vojnike. I zašto da kupujem majice? Kad se vratim neće više biti u modi - najzad progovara Đorđe Balašević, koji je samo na trenutak skoknuo do kuće da uzme gitaru i ponovo nekud ode.

Svojstvo mladih ljudi

Roditelji Đorđa Balaševića oduvek su verovali u sina. Čak i onda kada je zbog matematike, fizike i hemije prekinuo školovanje, verovali su da taj njegov revolt - zbog zahteva nastavnika da bude sjajan u predmetima koje ne voli kao što je dobar u onim koje voli -  nije ništa ozbiljno, da će s vremenom shvatiti da se u životu ne može pažnja poklanjati samo ljubavima.

- Mislim da nema ničeg čudnog u tim njegovim oscilacijama raspoloženja, to je svojstveno za mlade ljude. Bilo je nekih nesporazuma oko iskrenosti kojom on govori o tom periodu života u svojoj pesmi. Ta njegova pesma jeste delimično životopis, deo njegove biografije, ali to je metafora! 

Nema on tu rodbinu o kojoj peva, nije tri puta ponavljao razred i tako dalje, on samo iskreno i čedno zagovara pravo na grešku, pravo na sazrevanje, pravo na sopstveni put - objašnjava Jovan Balašević.

- Ide li i dalje svojim putem?

- Ako mislite na usporeniji tempo studiranja - onda ide. Ali, to nije posledica njegovog odnosa prema školi, već načina života. Nije još uspeo da izmiri svoje radne obaveze i dug prema školi. Ali, fakultet će završiti sigurno.

Još uvek nije organizovao sve to oko sebe.

Ne znam da li je ukusno govoriti tako, ali on je ostao iskren i jednostavan i ne ume nikoga da odbije, ničemu neće da se suprostavi.

Troši vreme na nepotrebne stvari, popularnost se skupo plaća u efemernim sadržajima.

On bi želeo svakom klincu da odgovori, hteo bi da pošalje fotografiju, a nema je, i da vi vidite samo ta silna pisma koja dobija, koji je to dragocen materijal za sociologe, kako se tu mogu naći sjajni primeri o tome šta sanjaju, o čemu maštaju devojke i mladići. 

Uz obaveze koje proističu iz koncerata, potpuno je razumljivo da on ne može u svemu tome da nađe pravu meru.

- Znači li to da mnogo radi?

- Ne, ne znači. U tome ima meru. Ne juri dinar. Savetuju mu da "iskoristi priliku", da je ovo njegovo vreme, sad ili nikad, ali on ostaje dosledan.

Leti ne ide na turneje, nego na odmor, odbio je da peva za Novu godinu, jer smatra da je to i njemu praznik.

- Da li je njegova popularnost kod vas nešto izmenila?

- Kako da ne! Više mu ne dajem džeparac - sa smehom kaže Jovan Balašević.

I otac i majka su srećni što im sin nije "numizmatičar", što prošle godine nije platio porez, a verovatno neće ni ove. I u tome vide potvrdu da ga sve što se dogodilo od "Razdeljka" na ovamo nije pomerilo s mesta!

Đorđev talenat roditelji su uočili u osnovnoj školi.

Pisao je pesme, a kao srednjoškolac je počeo i da ih objavljuje.

Ali, čim su ga pitali ko mu je uzor, koga imitira, naljutio se zbog toga što njegova originalnost nije primećena i manuo se toga. 

Mnogo vremena je trebalo da prođe dok se ponovo nije latio pera.

- Vaš sin je napisao i, da tako kažem, himnu svoje generacije. Mislim na pesmu "Računajte na nas". Kako ste vi to doživeli, i uopšte kako je do te pesme došlo?

- I to je za nas bilo iznenađenje, kao i mnoga koja nam je priredio. Dobno je poziv za Karađorđevo da sa grupom umetnika nastupi u programu. Možete misliti uzbuđenje u kući: sin će nam pevati pred Predsednikom!

Međutim, njega je nešto kopkalo: kako da tamo pred drugom Titom peva svoje mladalačke pesmice, nije to to i onda mi pokaže da je sam napisao nešto pravo. 

Pročitao sam i video da je to isteklo iz srca jednog mladog čoveka koji ima sluh za vreme.

Odmah je, kako on to već radi, napisao i muziku i bio je beskrajno srećan što je to prvi put otpevao pred Titom, što mu to niko nije naručio, što je on samoinicijativno to ubacio u svoj program - seća se Jova Balašević.

Ostao je isti

Naravno, u kući Balaševićevih pamti se kako su nastale i druge pesme. Pesma "U razdeljak te ljubim" se pet godina pevušila po kući dok nije eksplodirala u javnosti. Zna se kako je nastala "Prva ljubav", ali otac vodi evidenciju i kaže da nije opisao i prvo razočarenje.

U jednom pravom "muškom" razgovoru pre desetak godina, sin je poverio ocu da ga je devojka izdala i da definitivno prekida odnose sa ženskim rodom!

Potom se bacio na fotografiju, fudbal, hokej, ping pong...

Razočarenje je odbolovano, dečak je postao momak čija vrata danas obijaju celi razredi učenika. Javnosti ne priča o svojoj devojci, ne ispoveda se, i samo pesmama govori o onome što sanja i što mu se događa.

- Mislim da je rano govoriti o njegovom uspehu. Treba da prođe dosta vremena pa da se vidi šta će od svega toga ostati. Vidite našu zabavnu muziku: kad se ozbiljno proseje - ostalo je tu svega dva-tri imena! 

Ako on u tom pozivu nađe sebe, ako tome ozbiljno priđe kao pozivu, dobro je. Drugim rečima, ako ga sve ovo uputi na ozbiljan rad, onda ću i ja kao otac biti zadovoljan njegovim uspehom.

- Spomenuli ste neka imena iz zabavne muzike. Nije li to znak da se otac time pomalo bavi, da to prati, da otud potiču sklonosti sina?

- Zapevam ja u društvu, moji prijatelji me znaju kao vedrog i za pesmu ornog druga, ali posle Đorđevog uspeha moja cena je naglo pala: prijatelji me predstavljaju jedni drugima sa dobrom dozom šale. Kažu: "Znate li druga, pa to je otac Đorđa Balaševića". I onda ovaj koji me "ne zna" grdno se začudi...

- Ali, na kraju ipak im vi zapevate...

- Da... A to što se pevača tiče, moj sin je oduvek cenio intelektualnost poezije Arsena Dedića, njenu inspirativnost i scenski šarm Đorđa Marjanovića. Oni su bili ti koji su privlačili njegovu pažnju i radoznalost  - objašnjava majka i nastavlja:

- Mislim da je jako dobro što je Đorđe sve ovo postigao bez protekcije i guranja. Mi ga u kući, u kojoj je neštedimice prosipao svoje stihove i cake, nismo ozbiljno shvatali kad je govorio da to može da "prođe". Verovali smo da je za prosperitet u takvoj jednoj oblasti potrebna velika veza, uticajni ljudi...

On je jednog dana samo podigao slušalicu i zvao nekog sa radija, izgovorivši običnu rečenicu: "Znate, hteo bih da sarađujemo, imam neku pesmu!" Eto, tako je sve počelo.

- Tako je počelo, kako traje?

- Lepo je sve to, srećni smo, svakome bi to bilo prijatno, ali mi više ne viđamo naše dete! Strahujemo za svaki njegov put. Čini nam se da samo odlazi, da nikad ne dolazi! Sve smo ga više željni.

Ja sam ceo taj put zajedno sa njim prešla, jer je muž poslom vezan za inostranstvo, pa danas mogu s ponosom da kažem: Đorđe je ostao isti.

Sudbina je roditelja da deca odlaze, ali nas ti odlasci samo plaše u smislu da mu se nešto ne dogodi. Kao čovek, Đorđe ne može ništa da promeni. Ma šta se još dogodilo - on će ostati iskren i vedar. To je njegovo i naše najveće bogatstvo!