ISPOVEST ŽELJKA SAMARDŽIĆA Pevač progovorio o teškim trenucima: S godinama se čovek nauči kako da nosi svoju bol

- Snalazim se kako znam i umem. Jedno vreme sam odmarao i uživao dok se nisam umorio od toga. Višak slobodnog vremena ponekad zna biti veći teret od manjka, pa sam morao da se prilagođavam novim okolnostima. Možda sam se sad već navikao na nerad. Mislim na ono što radim čitav život, a to su koncerti, putovanja i sve što to podrazumeva. Više vremena provodim u kući, ali u poslednje vreme i u studiju...

S obzirom da ima hašimoto, te spada u rizičnu grupu, kaže da se ipak trudi da vodi normalan život, uprkos korona virusu.

- Shvatio sam da je ovaj virus podmukao i opasan i da po mene može biti koban ukoliko se ne budem pazio i pridržavao mera koje lekari preporučuju. Nažalost, mnogi meni bliski i dragi ljudi su inficirani, a neki tragično završili. To me je nekako dodatno uozbiljilo u nameri da se sačuvam od korone. Nedavno sam se i vakcinisao i sve u svemu nadam se da će ovi dani i meseci srušenih planova i noći bez zagrljaja uskoro postati ružna prošlost. Moram priznati da mi nedostaje život na kakav sam navikao i nadam se da ovo neće još dugo potrajati - rekao je Željko za 24sedam.

U ratu je umalo izgubio život, a doživeo je gubitak sina. Iako iza sebe ima velike tragedije, ne voli da druge opterećuje time.

- Svi imamo neke svoje muke. Sve nas pritiskaju tereti na kojima piše naše ime i prezime. Ljudi retko žele da pogledaju na život iz tuđih cipela. Ja sam od onih koji ne vole da druge opterećuju, a i s godinama se čovek nauči kako da nosi svoj bol - iskren je pevač.

Na pitanje da li ljudi nakon nedaća postaju jači, kaže, teško je odgovoriti.

- Pa, teško je na to pitanje odgovoriti. Pretpostavljam da većinu ljudi život nauči kako da se postave u nekim teškim situacijama. Kažu: "Ono što te ne ubije, ojača te".

(Telegraf.rs)